dr Zoran A. Ristić
VEŠTAČKA PROIZVODNJA ZECA
- Veštačka proizvodnja zečeva iziskuje veliku disciplinu i strogi režim držanja matičnog zapata;
- Veoma je važno pridržavati se uputstava veterinara uz stroge preventivne mere pri uzgoju;
- Najbolji rezultati pri kaveznom uzgoju postižu se kada je u kavezu jedan mužjak i jedna ženka;
- Treba se truditi da se u najvećoj meri zečevi hrane prirodnom (zelenom) hranom radi lakšeg preživljavanja zečeva nakon ispuštanja u prirodu;
- Što mlađe ispuštene jedinke lakše se prilagođavaju uslovima lovišta
Najveća iskustva u veštačkoj proizvodnji zeca imaju francuski naučnici i lovci. Naime, sa veštačkom proizvodnjom u ovoj zemlji se počelo sredinom sedamdesetih godina (1965). Pokušaja veštačke proizvodnje zeca bilo je u Srbiji u Rogotu i Ristovači. Do određenih rezultata došli su stručnjaci, ali se od ovog projekta odustalo. Danas se veštačkom proizvodnjom bave u Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Francuskoj, Hrvatskoj i drugim državama. Veštačka proizvodnja zečeva u najvećoj meri obavlja se u eksperimentalne svrhe jer kao što će se videti rezultati nisu zadovoljavajući a tehnologija proizvodnje iziskuje dosta strpljenja i rada.
Praktično, primenjivan je samo jedan metod, koji se sastoji u stalnom održavanju apsolutne monogamije (dakle jedan par čitave godine) u izolovanom, izdignutom kavezu sa rešetkastim dnom na visini 30 do 50 cm iznad tla.
Reprodukcija u polu zatvorenom prostoru donela je samo neuspehe ili povremene uspehe bez perspektive kao i krajnju preosetljivost zeca na parazite iz tla i veoma visoku cenu takvih vrsta objekata. Pokušaji reprodukcije u poligamiji (1 mužjak na 2-3 ili 4 ženki) takođe su vršeni. Praktikovani su u nadi da će poboljšati rezultate koji su iz više razloga mnogo slabiji u odnosu na rezultate dobijene reprodukcijom izdvojenih pojedinačnih parova u kavezima.
Kavezi različitih tipova (varijante su beskrajne i svaki odgajivač obično vrši prepravke prema nahođenju, bilo za kraću ili dužu upotrebu) su obično drvene kućice sa rešetkastim dnom (najmanje 4 m²) pokrivene izolujućim materijalom (salonit), ponekad sa otvorom na vrhu za dovod vazduha, sa posebnim hodnicima gde se ženke kote i gde se mladi sklanjaju. U nekim modelima kaveza zečići imaju poseban prostor, nedostupan za odrasle zečeve, koji olakšava nadgledanje i ishranu. Pokretna vrata omogućavaju hvatanje i premeštanje divljači.
Konstrukcija i postavljanje kaveza zahtevaju čitav niz pravila predostrožnosti i umešnosti, neophodnih za unezverenu plašljivu životinju kakav je zec. Ishrana, nadzor, hvatanje, moraju biti što je najviše moguće sa predostrožnošću kada su u pitanju uzgojni parovi. Koncepcija kaveza to dozvoljava manje ili više, zavisno od tipa. Idealan kavez ne postoji. Svaki tip kaveza je kompromis manje ili više uspešan u odnosu na zahteve koji su ponekad kontradiktorni.
Kavezi su obično izolovani u uzgojnim ograđenim parkovima sa fasadom okrenutom zapadu ili jugozapadu, poređani u nizove.
Uzgojni parovi su najčešće uzgajani u potpunom zatvorenom prostoru i nikada nisu bili u kontaktu sa tlom. Zabeleženo je opadanje nataliteta (uzgaivači su stalno selektirali takvu divljač) kod ženki uvezenih iz zapadnih zamalja, dok je prirast kod mladih zečeva hvatanih u prirodi varirao (prema statističkim podacima iz 1974. godine, kod 2000 ženki poreklom iz uzgoja plodnost je bila 94%, kod ženki poreklom iz uvoza 1,2% a onih poreklom iz slobodne prirode 4,8%). Postoji potreba za formiranjem parova što je moguće pre, počev već od oktobra. Ovo omogućuje da ne uznemiravamo i suviše plašljive životinje, koje se unezvere u kavezu i na najmanji šum. Krajnji rok za formiranje parova može biti početak decembra.
Reprodukcija počinje od januara do marta, ženke koje se najpre okote su one koje su se već kotile u prethodne 2 ili 3 sezone, zatim one koje za sobom imaju 4, 5, izuzeto 6 sezona reprodukcije.
Prva legla daju 1 ili 2 mladunčeta, a legla koja dolaza kasnije 2,3,4 retko 5, izuzetno ponekad i više (viđeno je i 9 zečića u jednom leglu), a broj mladih se ponovo smanjuje na 2 ili 1 od avgusta do kraja oktobra .
Ženka daje različit broj mladih u toku godine: od 20 i više (u izuzetnim slučajevima) ili nijedno. Izvestan brij ženki ostaje bez potomstva najčešće čitavih godinu dana, ređe 2 ili 3 sezone.
Precenat steriliteta prema podacima iz 1974. godine je 18,1% što je zabrinjavajuće i primorava uzgajivača da računa na reprodukciju sa samo 4/5 parova koja će koristiti za uzgoj, dok će sterline parove prodavati za odstrel.
Statistike iz 1974. godine pokazuju osrednji porast nataliteta za 9,3% mladih ( na 2000 ženki). U odnosu na sterilitet srednja vrednost natalitetat je 7,60 zečića po ženki.
Treba napomenuti da se ženka sa izuzetnom plodnošću takođe javlja. Ovaj fenomen javlja se 1 ili 2 puta (što objašnjava permanentnu monogamiju) kao i da vreme između dva legla često varira i nemoguće ga je predvideti. Zečevi prestaju sisati sa 25-28 dana starosti, kada se odvajaju od majke i njenog kaveza bilo u kaveze (prema starosti) bilo u parove (samo dva mužjaka, samo dve ženke; 1 par se podnosi, čim ih ima 3 odmah nastaje netrpeljivost), što zahteva povećanje broja kaveza. Međutim , izgleda da se mlade ženke bolje razvijaju polno kada ih ima više u kavezu i da je u takvim slučajevima veći precenat ženki sposobnih za priplod.
Idealan kavez za čuvanje zečeva do sada nije pronađen. Divlajč za naseljavenje prodaje se u starosti od 2 meseca, počev od marta do kraja jula, i na taj način se postižu najbolji rezultati. Mladi zečevi se ispušatju u lovne rezervate u žitna polja. U toku sledeće sezone lova, ako se vrši odstrel većeg broja mužjaka (70%) to dovodi do dobijanja većeg broja mladih ženki (60-70%) koja se lako prilagođavaju, posebno ako je rezervat veliki, dobro lociran ili ako je više rezervata u blizini. Ove mlade ženke prilagođene biotopu, zdrave, imaju izvanrednu moć za reprodukciju u toku sledeće sezone. Opštinska lovačka društva na ovaj način postižu smanjenje brojnosti mužjaka i izvanredne rezultate u reprodukciji. Ispuštanjem mladih zečeva u starosti od 2 meseca u proleće i leto ne predstavlja nikakav problem u pogledu održavanja i prilagođavanja režimu ishrane, isključivo travne.
Tu i tamo se vrši uzgoj po uzgojnim parkovima (ograničeni prostor na tlu) radi pripreme za ispuštanje mladih. Petnaest dana je dovoljno. Tako dobijamo divljač otpornu i u svakom pogledu sličnu divljači iz slobodne prirode.
Od jula prodaja zečeva praktično prestaje i uzgajivači čuvaju divljač za prodaju do januara posle prestanka sezone lova.
Takva divljač, mlada, zdrava, koja nije imala �stresove� zbog hvatanja i premeštanja, koja je izbegla ponekad duga putovanja (pri transportu), kao što je slučaj sa divljači iz uvoza, je na ceni, to su uzgojni primerci koji će se razmnožavati i ljudi koji ih uzgajaju ne žele drugu vrstu. Razumljivo je da je potrebno zečeve ispuštene u zimskom periodu, kada nema vegetacije, prihranjivati što nije potrebno kod zečeva ispuštenih u letnjem peiodu, a i više su izloženi opasnostima od automobila na putevima, čak i kad loša ishrana izgleda malo opasno iz razloga što su zečevi navikli na isključivo travnu ishranu.
Vrše se ispitivanja da bi se utvdilo ponašanje takve divljači posle ispuštanja. Svakako bi bilo korisno koristiti poluzatvoren prostor, parkove specijalno uređene pre ispuštanja, kako bi se iskoristile mogućnosti naseljavanja koje su pokazale najbolje rezultate.
Ishrana zečeva iz uzgoja svodi se na dva tipa. Za većinu najprirodnija moguća ishrana koja je najpoželjnija, je ona u kojoj je zelena (travna) hrana dominantna. To je uzgoj koji daje najbolje rezultate sa minimalnim gubicima, sa dosta rada i distribucije travne hrane. Koncentrat daje se kao dodatak . Tako dobijena divljač ima mogućnost neposrednog prilagođavanja na ishranu u prirodi.
U uzgoju gde se koristi isljučivo suva hrana potrebno je precizno ustanoviti ravnotežu u ishrani.
Moguće je uzgajati zeca i samo suvom hranom isključivo granuliranom, ali sa procentom velikog gubitka u prirodi, sa velikim problemima oko pripreme za ispuštanje.
Od ishrane zavisi zdravlje zečeva
Ravnoteža u ishrani (što zavisi od stručnosi uzgajivača i njegovog smisla za uzgoj) je primarna za uspehe ili neuspehe u uzgoju. Neravnoteža u ishrani može biti katastrofalna, naročito ako je dugotrajna. Zec pokazuje trajnu preosetljivost na razna oboljenja creva koja dovode do smrtnosti.
Sanitarna zaštita je predmet istraživanja svih onih koji se bave unapređenjem uzgoja. Da se podsetimo samo na bolesti koje dovode do epidemije: one su retke (tularemija se ne javlja, pseudo-tuberkuloza je retka, lako se otkriva i leči itd.) Paraziti (stomačni ili plućni) nisu problem: uzgoj u kavezima omogućuje zaštitu od takvih oboljenja.
Nasuprot tome, najveći gubici nastaju usled crevnih oboljenja koja uvek ostavljaju posledice, retko suviše velike izuzev ako je poremećena ravnoteže u ishrani.
Ova oboljenja javljaju se u dva oblika sluzave upale, koji napadaju mlade ili odrale zečeve i najčešće izazivaju smrt ili oboljenja hemoragičnog tipa (sa izlučivanjem krvi), najčešće sa naglim tokom kod mlade divljači u starosti 5-15 dana il posle parenja kod odraslih. Na iste gubitke nailazimo i kod uzgojnih parova.
Ako tome dodamo da je zec plašljiva, nervozna životinja, da se brzo uznemiri, da dolazi do čestih povreda (slomljene šape i dr.), da se veoma žestoka parenja često završavaju smrtnim ranjavanjem ženki (sa teškim oštećenjima kože), da mladi često stradaju od gaženja roditelja, onda će se shvatiti što je poglavlja �gubici� porazno za 1974. godinu. Statistike pokazuju 36% gubitaka kod mladih, a ukupno 40% u toku cele sezone.
I na kraju, naše statistike daju broj odnegovanih i prodatih zečeva � 6 po ženki koje su se kotile i pet po ženki od ukupnog broja za 1974. godinu. To objašnjava prodajnu cenu zečeva iz uzgoja, cenu koju održava stalna potražnja isuviše velika u odnosu na ponudu.
Iskustva u uzgoju zečeva
Sa veštačkim uzgojem zečeva u Srbiji se prvi put počelo 1972. godine, po sistemu uzgajivača Francuske, u uzgojnim sanducima, odnosno u zatvorenom prostoru.
Počelo se sa mladim zečevima uhvaćenim iz prirode, starosti 20-30 dana. Uhvaćeno je i nekoliko odraslih parova u decembru, koji su isto tako stavljeni u kavez.
Kod mladih zečeva adaptacija je trajala oko mesec dana. Za to vreme životinje jako omršave, pa ili uginu ili se adaptiraju i oporave vrlo brzo i dostignu i postignu vršnjake u prirodi.
Kod odraslih parova adaptacija traje oko dva meseca, te ili se adaptiraju, kao i mladi, ili uginu. Posle adaptacije naglo se oporave i potpuno naviknu na zatvoreni prostor i ishranu.
Kasnije se radilo i sa mešanim parovima, jedan već adaptiran a drugi uhvaćen iz prirode, bilo da se radi o mladim ili odraslim zečevima. Ovaj način je dao najbolje rezultate, jer je adaptacija trajala vrlo kratko, svega 10-15 dana, i druga jedinka se, uz onu već adaptiranu, vrlo brzo navikne na nove uslove života i ishrane. Svrha navedenog je bila da se stvore uzgojni parovi, odnosno priplodni fond.
Tako je od još nedovoljno adaptiranih i selektivnih parova u 1973.godini dobijeno u proseku 4,2 legla, okoćeno 6,1 mladih, a odnegovano 3,3 mladunca po ženki.
Nastavilo se i dalje sa selkcijom, uglavnom sa zečićima okoćenim u sanducima (90%) i to prvenstveno na otpornost jedinki na mukoidne prolive, koji su se jedino javljali za 4 godine, zatim na plodnost ženki (broj legla i mladih) i na broj odnegovanih mladunaca, a najviše na nervozne životinje, koje ne trpe zatvoren prostor, koje su po ceo dan uznemirene, traže izlaz, te se u tim permanentnim pokretima ozlede ili izgaze mlade i slično.
Selekcija, u prednjem smislu, vrši se i dalje, tako da su rezultati sve bolji. U 1974. godini dobijeno je 4,5 legla, 6,2 okoćenih i 4,1 odnegovana mladunca, a u 1975. godini 5,2 legla, 8,4 okoćenih i 7,3 odnegovanih mladunaca po jednom paru u proseku.
Od ovog materijala ostavljeno je 16 parova, u 16 uzgojnih sanduka, za dalju reprodukciju u 1976. godini.
Od ovih 16 parova 14 je od okoćenih i odnegovanih u veštačkom uzgoju, jedan par je od uhvaćenih mladih iz prirode u 1972. godini i jedan par od uhvaćenih odraslih zečeva iz prirode iste godine. Ova dva para su potpuno smirena i adaptirana i daju odlične rezultate, čak i 12 odnegovanih mladunaca po jednoj ženki.
Ovo je siguran dokaz da selekcija mora da bude prvenstveno na mirne životinje koje nisu nervozne, koje lako podnose zatvoren prostor i daju najbolje rezultate. Razumljivo je da selekcija mora da se vrši i u odnosu na sve napred navedeno, odnosno na otpornost na mukoidne prolive, plodnost ženki i broj odnegovanih mladunaca.
Zaključak je da je selekcija primarna prilikom stvaranja priplodnog fonda, koji će služiti za dalju reprodukciju.
U 1976. godini druga faza, tj. nakon ispuštanja u lovište većeg broja mladih (60 � 80 jedinki) u starosti od dva meseca, koji su markirani radi praćenja njihove adaptacije u lovištu. Po iskustvima Francuske, ova adaptacija ne predstavlja nikakav problem.
Način ishrane je isti kao što ga primenjuju uzgajivači u Francuskoj: što više i kroz što duži period godine zelena hrana, a zimi seno lucerke, sa dodatkom koncentrovane hrane (dehidrovana lucerka sa dodatkom vitamina i preventivnih lekova na crevne parazite i mukoidne prolive i sl.) kao i neophodno potrebna voda.
Osim mukoidnih proliva, koji se javljaju kod mladih zečića u starosti od 7-15 dana i koji su jedini uzrok uginućima i to samo kod mladih (kod odraslih nije bio nijedan slučaj za četiri godine ), pojave drugih bolesti nije bilo, te se može smatrati potpuno isključenim u veštačkom uzgoju. Ovo se objašnjava razlogom što životinje nisu u dodiru sa tlom, te ne postoji mogućnost infekcije.
Međutim, za plašljivu i često nervoznu životinju kakav je zec mir mora biti apsolutno obezbeđen. Uzgajalište mora biti na mirnom mestu, ograđeno visokom ogradom, tako da su sanduci nedostupni čoveku, psima i drugim dlakavim štetočinama koje uznemiravaju zečeve. Ovo važi i za uzgajivača � čoveka, koji ulazi i hrani zečeve samo jednom dnevno, i to uvek isti čovek, u istom odelu i sa istim znakom javljanja. Ukoliko je uzgajalište izloženo vetrovima, mora biti zaštićeno i od vetrova (ograda se obloži snopovima trske, uspravno postavljenim ili nekim drugim nepromočivim materijalom).
Pošto izmet i ostala nečistoća propada kroz žičanu podlogu, to je čišćenje nepotrebno a dezinfekcija se vrši samo jednom godišnje.
Sanduci su po ugledu na francuske, veličine 3 x 1,5 m, sa hodnicima, pregradama za hvatanje zečeva i zaklonom za mlade, odnosno malo modifikovanim od francuskih, samo onoliko koliko je praksa, kroz period od četiri godine pokazala da je potrebno. Jasla za hranu su sa spoljne strane sanduka, tako da se zelena hrana i seno stavljaju spolja, i uklonjene su neke pregrade, tako da se izbegava mogućnost udaranja i ozlede zečeva o jasla i sl. ne samo prilikom uznemiravanja nego i u periodu parenja, kada je divljač stalno u pokretu.
Postignuti rezultati u tom periodu su ravni i bolji od rezultata dobijenih u Francuskoj (okoćeno 6 zečića po ženki u odnosu na rezultate postignute u Srbiji od 8,4 odnosno, odnegovanih 5 po ženki u odnosu na rezultate u Srbiji od 7,3 u 1975. godini).
Ovi rezultati nisu merilo uspeha jer je rađeno sa malim brojem parova (5-10) u odnosu na 2000 u Francuskoj. Odnegovanih 7 zečića po jenoj zečici uz minimalne troškove koja ova proizvodnja iziskuje (osim prvih investicija za uzgojne sanduke), potvrđuje rentabilnost ovog uzgoja, pogotovo u odnosu na cenu živog zeca na našem tržištu i sve veću potrebu unošenja zečije divljači u lovišta.
Transport zečeva
Zečevi se transportuju radi naseljavanja lovišta. Transport zečeva radi izvoza (što u krajnjoj liniji, opet bilo radi naseljavanja lovišta), kao i radi �osvežavanja krvi� se zadnjih nekoliko godina kod nas intenzivnije radi.
Hvatanje zečeva obavlja se velikim mrežama, za vreme suvih i hladnih dana pre parenja zečeva (decembar). U mreže uhvaćenim zečevima pregledaju se oči zbog dosta čestih povreda prilikom udara u mrežu, odredi pol i zatim se pakuju u sanduke. Sanduci su obično sa 2 pregrade sa oznakom M � muško ili Ž � žensko. Ranije, kada su zečevi isporučivani u odnosu polova 1 mužjak i 2 ženke, sanduci su pravljeni sa 3 pregrade, pa se takvi i danas mogu naći. U svakom slučaju sanduci moraju da budu čvrsti, od dasaka četinara debljine najmanje 1,5 cm. Daske moraju biti prikovane jedna uz drugu bez razmaka, a za provetravanje služe izbušene rupe, prečnika 1,5 cm. Unutrašnje dimenzije jedne pregrade moraju biti najmanje u centimetrima 25 (širina) x 50 (dužina) x 35 (visina).Naročito je važno postaviti standard za visinu sanduka, jer u nižim sanducima zečevi ne mogu da mokre, pa zato uginjavaju zbog prskanja mokraćne bešike.
Prevoz se obavlja traktorom dok se hvataju zečevi u lovitu i transportuju do kamiona gde se pretovaruju i transportuju na veće distance. U lovištu se uhvaćeni zečevi mogu transportovati i zapregom (na manjim udaljenostima). Ako prevoz traje duže od nekoliko sati, u sanduke treba staviti hranu, kukuruz u klipu i šargarepu ili stočnu repu. Seno nije preporučljivo. Za vreme prevoza treba praviti povremeno zastoje, jer onda zečevi uzimaju hranu i mokre. Za vreme kretanja vozila (kamiona) zečevi obično leže šćućureni u sanduku.
Udri me, ubi me, kožu mi deri, odavno ja sam spreman da mrem, opsuj mi oca, mater, i sve po spisku, samo mi nemoj dirati SREM.
"Ko se iskreno bori za pravdu i istinu, mora biti spreman da se žrtvuje!"
"Dođu, tako, vremena, kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati!'' - Ivo Andrić
"Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da ga damo...? Ako je njihovo, zašto ga otimaju...? A ako već mogu da ga otmu ne znam sta se vec toliko ustručavaju... ?"
U Crnoj Gori jedan čovjek je već nekoliko puta pokušavao da vještački uzgoji zeca i velikog tetreba. Prvi pokušaj se desio prije petnaestak godina kada je u ograđeni prostor od 400 hektara ubacio i zeca(uz muflone, lopatare i srne). Taj pokušaj je u potpunosti propao jer su jastrebovi i kune zeca u tom prostoru-uništili.
Petar Novović (tako se zove ovaj entuzijasta) preselio je zeca na mnogo manji prostor u dvorište kuće u kojoj živi, ili bolje rečeno u mini plantažu kupine. Čitavo dvorište je prekrio gustim ribarskim mrežama i tako zeca trajno zaštitio od napada jastreba.
Kune je efikasno eliminisao sa hemijom tako da je plac od 15 ari postao veoma povoljno tle za vještačko gajenje zeca. Po njegovim riječima odnos muških i ženskih 1:6 u korist zečica.
Precizne podatke iz ovog uzgoja nemam tako da ih i ne objavljujem ali se ovaj način pokazuje, po riječima Novovića, kao dobar i efikasan.
Cijena ovako uzgajanog zeca je oko 150 evra što je relativno velika cifra, ali ko voli-nek izvoli!
Gajenje zeca u kavezima jeste zanimljiva tema ali kao što se vidi iz teksta dr Ristića nije do kraja postavljena na zdrave noge, mnogo je komplikovana i ne daje odgovarajuće rezultate...
Šta bi se moglo naučiti iz iskustva francuskih uzgajivača ostaje otvoreno pitanje ali ima svakom slučaju, zanimljivih tema!
Zbog nezainteresovanosti za kupovinu vještački uzgajanog zeca Novović je prekinio sa uzgojem. Iako je njegov način gajenja nešto drugačiji od onoga kako predviđaju najsavremenije naučne studije. Novović je zecay uzgajao na "prirodniji" način obzirom da se najčešće, gajenja vrše u žičanim kavezima. Petar je zeca gajio u dvorištu svoje kuće i malinjaku.
Imao je nekoliko porudžbi od malog broja LU i -kraj!
Tako je to kada se poremete mnogi sistemi vrijednosti.
Podstaknut ovom temom prije 2 godine vodio sam razgovor sa gdinom Martinekom iz Hrvatske koji sa uspjehom odgaja divlje zečeve . Tema je i dalje aktivna na hrvatskom portalu Lovac i preporučujem da pogledate upise.Prikazan je i način uzgoja do tančina,sistem kaveza,sami objekat i slično
Ovom prilikom pozdravljam gospodina Martineka .
.....nisam sve pročitao ali tekst je zanimljiv, vratiću se kasnije na ovu temu...
]
što to trpimo.
