Ostalo je da se montira krov ceke i klupa u njoj, sto ce uskoro biti zavrseno.
Gore je dovoljno komotna da mogu 2 lovca da sede a da se ne guraju,...
Sve u svemu prelep nedeljni dan i iskoriscen na najlepsi moguci nacin.
Hvala svima iz moje grupe
Davno nisam napisao ni jednu priču na forumu , ali ne mogu da izdržim da vam ne opišem današnji dan.
Elem posle duuuugo vremena odlučim da dan provedem na Dunavu . Popakujem motor , rezervar , pribor u auto , uskoči i mlađani Žule , usput sve nešto izgazio umrsio i pomalo izlomio. Vrućina kažu 37-8 , ali na asfaltu u gradu garantovano bar 50. Nekako kroz saobraćajnu gužvu(zatvorili neke ulice pa se svako snalazi kako zna i ume)dođem na Ribarac . U autu kao u rerni bočni prozor otvoren , pa Žule sa zadnjeg sedišta prednjim nogama se oslonio na naslon prednjeg sedište i gura glavu kroz prozor ,da se malo razladi. Jezičina mu visi ko kravata, a sa nje kaplje voda (znoj) pravo meni za vrat. Izbegavao sam koliko sam mogao i sav sretan uhvatio mesto za parkiranje u ladovini. Treba misliti i na povratak. Sad kreću egzibicije , slabo sam kerče izvodio u saobraćaj , njemu vruće, a treba da ga izvedem iz auta , što i nije problem na povocu , pa da otključam kapiju na ogradi prema splavu , zavežem ga za nešto, i vratim se po ostale stvari sa sve zebnjom da se ne odveže i izleti na drum ( drži me taj strah od kako je Mrvan stradao). I to sam na brzinu uradio, iako sam jedva video od znoja koji se slevao u oči , a Yamaha iako osmica ima oko tridesetak kg, pa baš nije lako meni matorom nositi je tridesetak metara u jednoj ruci. Spustimo se na obalu do vode , gledam , nema malog splavića kojim kao sa skelicom po sajli se dovezem do splava. Šta je tu je . Skinem se i plivanje do splava , uh kako je to godilo , kad me nešto počne potapati onako grugo sa sve grebanjem po leđima. Izronim ono Žule krenuo za mnom . Polako ga gurnem prema rampi koju sam napravio, baš da kerovi kad doplivaju, mogu da se popnu na splav . A on nema pojma, još nikada tu nije bio i danas je prvi puta svojevoljno zaplivao . Sve te egzibicije nekako savladam , odvežem čamac od splava i doveslam do obale da potrpam stvari i namestim motor. Nisam taj motor dve godine ni prineo vodi , gorivo isto toliko staro , ali iz četvrtog potezanja upali . Uh što me obradovao . Žule skače po splavu , pa se valja , trlja šapama njušku , bacaka se . Sve gledam šta mu se dešava , kad i mene nešto sa strane udari u lice. Pogledam ono desetak stršljenova ( da previše ne preuveličavam ) u borbenom rasporedu , kruže oko vrata splava . Skačem u vodu a Žule za mnom , verovatno je jadničak pomislio da je i njemu to jedini spas. Posmatram šta uraditi . Iz čamca uzimam po papuču u svaku ruku i kreće borba . I Đoković bi mi pozavideo na bravurama kako sam papučama tukao onu gamad, iako to ni Milka Babović ne bi bila u stanju da opiše , ili možda bolje Mladen Delić . A prenos bi izgledao otprilike ovako : U plavim gaćicama naš Daki , leđa mu čuva Žule koji kao da počesto salutira , trljajući šapom njušku i čelo jer je u međuvremenu neprijatelj dao još jedan zgoditak! Pobih onih desetak ( jesam lovac ali nisu odstreljeni ,nego papučom spljeskani). Sav sretan rešismo se napasti , otključavam vrata splava i ležerno ih otvaram , kad onoooooooooooooooo eskadrila od pedesetak komada izleće iz kućice. Žule i ja strateški ponovo poskakasmo u vodu . Pritajili se , i on se drži prednjim šapama za rampu , a ja ga pridržavam. Čekam da se malo razrede . Ponovo se penjemo i ko Nole u najboljim danima pljeskam papučama one stršljenove ko reketom . Kad pobih i te dušmane gledam odakle izlaze , Ima jedna mala komoda na kojoj je rešo a u njoj suđe , izleću ispod nje. Pomislim : ajde da je pomerim da vidim odakle dolaze . Kako sam je odmakao jedno tridesetak cm od zida , odjednom počne zujanje ko da je neko uključio stotinak malih elektromotora. Podiže se čitav oblak zlotvora , Hrabro sam zagrebao prema vratima i sa pola terase se bućnuo u spasonosnu vodu . Žule nije bio baš toliko spretan pa je jadničak počeo bežati po onoj terasici ukrug, misleći da će tako izbeći , kad je počeo da se sudara sa žutim napastima , skoči i on opet u vodu . Posle desetak minuta hrabro provirim kroz vrata , ono gnezdo stršljenova otprilike tridesetak cm promera , desetak komada još šećka po njemu . Opet papuče u ruke i udri . Lete komadi gnezda ko piljevina , pljeskam nemani po zidovima , podu , u letu , gde god i kako sam uspeo . Nisam brojao ali ukupno sam ih sigurno stotinak sredio . Nikada u životu nisam video toliku koloniju stršljenova . Počistim sve izbacim u vodu , lije znoj kao da sam iz rudnika izašao, Žule podbuo od ujeda , ja bez ijedne rane (hvala Bogu da i ja jednom čitav iz bitke izađem). Nije mi više bilo ni do kupanja , ni do Dunava , ni splava ni pecanja , ponovo isti ritual ali obrnutim redosledom i pravac kuća . Tako mi se odjednom svideo onaj mali bazenčić na sklapanje u dvorištu , da celo popodne nisam izlazio iz njega.
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
Nekada davno pre stotinak kerećih godina moja gordonka iscrpljena reumom, od lovova na patke, završila je svoju bogatu lovačku i životnu priču . Tri meseca u kući muk , prazno iako smo svi tu. Konačno nazove me drugar i kaže: Jesi li se predomislio za bretone? Nisam rekoh . Evo ti adresa i broj telefona , javi se ovih dana čoveku , čeka te bretončić. Šta ovih dana ? Nema čekanja. Rano ujutro sin i ja poranismo i pravac Čačak. Sigosmo kod Branka, dočekao nas je onako rođačko domaćinski. Reče da su kerovi u selu i da idemo tamo . Posle nekih petnaestak minuta dođosmo na imanje negde u brdima. Svuda okolo raspoređene kućice sa - zamislite bretonima . Nisam ih brojao ali barem desetak . U dvorištu je neka, da nazovem šupa od dvadesetak kvadrata , a u njoj nekoliko kuja sa kučićima . Branko uđe uhvati jedno kuče i pusti ga u dvorište. Kuče veselo zalaja , poče da njuška i istražuje , to je za njega neki veliki svet, jer nikad nije bio van te prostorije, gde se oštenio. Sin mi šapne: Ćale , u životu nisam video ružnije kuče ! Ne razume se on mnogo u pse i gordonku smo kupili jer je mislio da je koker španijel. I pored našeg insistiranja , Branko stavi kuče u kartonsku kutiju pa u gepek .U povratku odmakosmo koji kilometar , a meni nikako nije u redu da kuče bude samo u gepeku , istraumiraće se . Otvorimo gepek on se skupio u uglu sve ispovraćao, drhti od straha. Odmah ga izvadimo , i tek tada shvatimo zašto je Branko insistirao da ide u gepek . U toj prostoriji bilo je pedesetak kučića , svi su oni po svemu gacali , skakali jedni na druge i tako se naparfimisali, da bi se svaki i najsmrdljiviji oštrodlaki nemac postideo. Iako je bio kraj februara, vozili smo sporije ali sa otvorenim prozorima dok se malac sklupčao kod sinovih nogu . Po dolasku u stan , žena sva sretna uze kuče u ruke , on onako sladak mali , odjednom joj obriše osmeh sa lica, koji se pretvori u grimasu koja prethodi "bacanju pegle". Ajao , nosi ga odmah na terasu i smisli kako da neutrališemo smrad, da nas ne izbace iz zgrade. Tu noć , ali i naredne dve, ne da nismo mi spavali nego ni komšiluk , od njegovog cviljenja, pa hteo ili ne morao sam ga uneti u stan , ali u kupatilo .Nisam ga smeo kupati , nego sam ga desetak puta dnevno, trljao vlažnom krpom , što i nije nešto mnogo pomoglo.Elem posle par dana prolepša se vreme , kuče koje se isprepadalo vožnjom u gepeku , jedva da se pomeralo iz ćoška u koji sam ga stavio. Iznesemo ga na dvorište , veliki travnjak , za njega neviđeno prostranstvo , ali i strah . Sedi gde sam ga ostavio i ne mrda, nije vredelo ni dozivanje ni nutkanje salamicom , previše se prestravio . Trajalo je to nekih sat vremena , i onda odjednom ustade i počne korak po korak da ide i njuška travu , ali čim se neko od nas pomeri on odmah sedne ili legne. Radoznalost je bila jača , polako, korak po korak , pa malčice se kao zatrči , ali čim se neko pomeri zalegne. Idućih dana učio je hodati po dvorištu pa trčati, i odjednom mu se trčanje jako svidelo , toliko da je jurio , ali nije imao osećaj za prostor pa se par puta i u zid zaleteo. Sve nas je jako počeo zabavljati , a on đubrence malo kao da je znao da nas to zabavi i raspoloži, stalno je izvodio nove gluposti, da hteli ili ne morali smo se smejati. Par meseci nismo ni tv gledali već njega i njegove nestašluke . Glavna igračka mu je bilo neko uže sa čvorovima i kićankama na krajevima , jedan kraj drži u ustima a drugi vrti oko sebe u stilu Brus Lija. Nestao je onaj nesnosni parfem , ili smo se navikli , on zašao u peti mesec starosti , postao je odvažno spadalo. Izvedem ga na dolmu kod Šangaja gde nema vozila, da vidim kako će se ponašati u lovištu , na par metara najuši miris i pravac za njim do ruba malog kanala punog vode. Nije trena trenuo nego skok u vodu do polovine kanala ,ostatak preplivao i nestade u šaši sa suprotne strane , pritrčim i vidim srneće tragove na obali , znači proradila lovačka krv. Kroz par minuta vrati se do kanala , opet skok , pa plivanje , izađe iz vode , otrese se , i poče da drhti jer je duvao jak , severac. Skinem vetrovku umotam ga i trk do auta jer je vetar do kosti poduvavao. U stanu ga odnesem u kupatilo da iskoristim priliku i okupam ga, a i da ga zagrejem toplom vodom . Posle brisanja odnesem ga u dnevnu sobu , uključim fen da ga sušim , malo se lecnuo na zvuk fena , ali kad je osetio topao vazduh i koliko mu prija počeo se nameštati da iskoristi što bolje toplinu. Smejali smo se kako se namešta i izvodi nogama čudne kružne pokrete. Počela je i ozbiljnija obuka. Zik iako najsitnije kuče , bio je i najpametniji , jedno ili dva pokazivanja i naredbe, on počinje izvršavati komandu, kao da smo mesecima uvežbavali. Toliko je lako prihvatao obuku da sam se jako iznenadio . Počeli smo govorne naredbe menjati sa naredbama ultrazvučnom pištaljkom . Brzo je i to ukapirao , za neverovati je da sam za mesec dana završio sve, što sam planirao da ga naučim. Pošto je poprilično bio sitan paralelno smo radili i kondicione treninge. Porastao , ojačao , dlaka prelepa sjajna , iako duža , svaki mišić se iscrtavao na njemu . Nije ni čudo kada je svaki dan ujutro i uveče bio u lovištu i dnevno prelazio od 10 - 20 km. U to vreme , kažu lekari , zbog stresa na poslu , počeo mi je divljati holesterol , posle nekih 6 meseci odem na kontrolu , a ono nalazi normalni , hematolog nije mogao da veruje da ne koristim konvencionalne lekove , nego mi je Zik najbolji lek. Prođe skoro godina , poslednja izložba sezone u BG , prijavim ga da čujem i nezavisno mišljenje o Ziku , jer meni je bio najlepši i najbolji pas. Iznenađenje ! Prvak razreda mladih i prvak rase na najjačoj izložbi u Srbiji. istina jedan konkurent sa psom iz razreda šampiona pitao je sudiju , po čemu je Zik bolji od njegovog psa? Sudija mu kaže da pipne leđa svome psu pa da pipne leđa Ziku . Ovaj reče: Al su mu tvrda leđe ! Reče sudija : To se zove radna i izložbena kondicija. Počinje glavna lovna sezona , za vreme obuke pokazao je maksimum , nisam mogao dočekati da vidim kako će se ponašati u realnom lovu.
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
He, he
Sreca da mi zena ne cita ovaj forum jer bi mi uvalila artiju da napisem nesto ovako emotivno o prvim mesecima dece.
A cini mi se da bi tesko umeo da te nadmasim Daki.
P.S. Ubedi me Daki, ako ikad docekam da imam porce dvorista za psa uzecu bretona.
U svom za psa dugom životu , bilo je svakojakih dogodovština. Završavajući obaveznu obuku za ptičare , samo učenje nije tu pretajalo , kućna obuka isto je završena , ali Zik je počeo kapirati, da sam može da zatraži šta mu treba . Jedno veče sedi ispred supruge i gleda je u oči , pa onda ode do kuhinje . Posle par minuta se vrati, opet sedne , gleda i zalaje , kako supruga nije reagovala , on ustane , ode do kuhinje , uzme svoju posudu gde smo mu sipali mleko , donese je pred ženu i počne da laje . Smejali smo se njegovoj dovitljivosti i odmah je dobio omiljenu mu "mekicu" (mleko). Osim mleka , pošto nije baš bio uzoran , voleo je i pivo. I to toliko da kad nađe praznu flašu piva pored kante u kuhinji ( a uvek ostane malo na dnu) donese je , skine čep , šapom pritisne grlo flaše da se podigne zadnji kraj i iscuri ono malo zaostalog piva, i u slast poliže. U jednom lovu kolega poneo karton piva da počasti zbog kupovine nove puške. Posle doručka stojimo pijuckamo pivo i divanimo . Zik koji je seo pored mene poče da laje , pitaju me zašto laje na mene ? Rekoh: Traži pivo! Počeli se smejati u neverici . Naspem u ruku malo piva , dam mu a on poliže. Nije mu bilo dovoljno i ponovo počne lajati . Tek kad sam par puta ponovio to sa pivom , zadovoljan ode da pronjuška okolo. Na početku lovne karijere , kolega je pucao na zeca , pogađa ga . ali zeka otrča nekih stotinak metara u neki šumarak . Zik trk za njim , čujem sa strane savet da ga vratim , prevelik je zec za njega , bolje da ga vratim da mu ne pokvarim aport. Kad vidimo da Zik ide natrag , drži zeca za vrat , i kao lav što onako između nogu vuče antilopu , tegli tog zeca. Bilo je grljenja i maženja kad ga je dovukao do mene. U jednoj komercijali u Somboru , za dva sata odstrelio sam 14 petlova dok ostalih 7 kolega, samo jednog . Posle doručka vezaše oni kerove , i svi za Zikom . Do kraja lova nisam više pucao, ali smo svi imali po 4 komada.Bilo je mnogo dogodovština jednu sa sidrenjem je Lala opisao . Prolazile godine približila se starost poslednji lov, u koji sam ga vodio , bio je u Neštinu , tada je prošao jedanaest godina , ali ni za milimetar nije zaostajao za mlađim psima , a i održao im je lekciju kako se krlja kroz trsku , kako se lavežom javlja da se fazan izvlači na nogama kroz gustu trsku i da će uskoro poleteti. Po povartku iz lova , ne hranim odmah pse , nego ih pustim da se malo smire i odmore. Upravo posle Neštinskog lova kad je malo odmorio , krenem da ga nahranim . Ležao je ispred kućnih vrata. Zovnem ga a on, ko stari deda pokušava da ustane ali mu je to jako teško išlo . Jedva je nekako ustao , jeo i odmah u kućicu na zaslužen odmor. Tada sam odlučio da ga penzionišem, jer breton ima takvo srce i volju da će davati do poslednjeg daha sve od sebe. Penzionerske dane provodio je u dvorištu a ono je kod mene poveliko . Svaki dan , kao i kad je bio mlad izvodio sam ga sa ostalim psima u šetnju , sve do pre dve godine , kad je počeo značajno zaostajati . Povećana kilaže , apetit ostao isti , a gazdarica izdašno hrani, godine i stare povrede dovodilo je do toga da se sve manje kretao a sve više spavao . Delovao je kao automobil , godina proizvodnje , pređena kilometraža ( kao Yugo sa 500 000 pređenih km bez generalke) i usputne havarije , ostavile su vidljivog traga na njemu . Posedeo , prvo pobelela njuška , dlaka izgubila sjaj , šepao , ugojen poživio dugo . Tih stotinak kerećih godina dao je sve od sebe , razboleo se , letos počeli otraga rasti neki tumori. Operacija je dobro prošla , iako su se i veterinari čudili da sam se odlučio izdvojiti toliko para za operaciju tako starog psa. Posle nekoliko meseci rapidno je oslabio , već dve godine je bio potpuno gluv , a sada je i oslepeo.Sve mi je teže bilo gledati kako se zaglavi u neki ćošak i tamo stoji, plašeći se da se ne povredi izvlačeći se . Tada je znao tiho skičati da nas dozove , da ga izvučemo.Pas ne drži vlastitu higijenu kao mačka ali najviše pažnje obraća na noge . Često ste videli da pas čisti noge i prostor između prstiju jer mu prljavština smeta pri hodanju . Kad ostari sve manje obraća pažnju na to , pa smo morali posebno sada zimi , da mu peremo noge i saniramo eventuale žuljotine između prstiju . Nije više imao snage da digne nogu kad mokri , a i prestao je zbog slepoće da obraća pažnju na mesto gde će se olakšati . Trajale su te muke nekoliko meseci , supruga je tu povukla deblji kraj , pošto je domaćica i stalno je kod kuće . Počeli smo sve češće pominjati eutanaziju . Nisam hteo ni da pričam o toj mogućnosti, iako sam bio svestan da on sve više pati . Kako da oduzmem život mom Ziku , a tolike godine sam ponosno i lovio sa njim, i pričao o njemu. Počeo je da se gasi pred našim očima , shvatio sam da je svaki naredni dan sve mučniji , bolniji i teži za njega. Pozovem veterinara da uradim za mene sraman čin. Izdaja vernog druga , fenomenalnog pomagača i lovca , spadalo koje mi je donelo toliko smeha u kuću , prvih meseci prvedenih u našem domu nasmejao sam se više nego od rata do tada. Razum je prevladao ,jer znam da time samo njemu mogu da pomognem . Veterinaru sam rekao da želim da mu pre eutanazije da anesteziju da sve prođe što bezbolnije. Prilazimo kućici , podižem krov , moj Zikić leži na boku lagano cvili , verovatno je imao blove . Rekoh vetu da ću ga ostaviti da uradi šta treba, jer ne mogu da to gledam , samo da se oprostim sa njim. Gledam ga da upamtim te poslednje trenutke našeg druženja , sagnem se , pomilujem ga , on podiže glavu , lagano jeknu i glasno uzdahne . Pomilujem ga ponovo , i sve nekako čekam da ustane . Čudo mi je bilo da ne vidim nikakav pokret . Shvatio sam , nema više mog Zika otišao je da s Mrvanom zajedno lovi po večnim lovištima . Sramota me bilo ovako matorog jer mi zasuziše oči . Imam osećaj da je samo čekao da se oprosti samnom , da ga poslednji puta pomilujem. Poštedeo me je kajanja zbog sramne odluke da ga uspavam . Otišao je prirodnom smrću . Veterinar mi ne veruje , uze slušalice posluša i reče : Stvarno je otišao. Nekako mi je neverovatno da je slučajnost da baš tada ugine , baš posle poslednjeg pozdrava i milovanja . Možda umišljam ali ipak verujem da je čekao da se dostojanstveno oprostimo i rastanemo posle petnaest godina prelepog druženja , radosti lova , šegačenja po kući . Budi pozdravljen prijatelju moj i nastavi da loviš tamo gde si sada.
DakiNS priložio:
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
Auu bre Daki pa suze same idu.Ja sam jednom bio doneo odluku da mi uspavaju kerusu NKD-a i kad su veterinari dosli nisam im dao jer kada me je kerusa pogledala oci joj zasuzile kao da mi kaze zar sam to zasluzila? Tu noc je uginula dali smo joj samo lekove za bolove verovato joj je i to bilo dosta da bi joj srce stalo.Iako su me veterinari ubedjivali da cu joj skratiti muke ja to nisam mogao da im dozvolim.
Au bre Daki rasplaka nas sve otisao je u vecna lovista, sigurno mu je tamo bolje, nazalost priroda je takva da psi zive krace od nas ja sam svakog svog psa posteno oplakao...
Još uvek nisam siguran da li ova priča treba da bude na ovoj temi ili na temi Zakon o oružiju. Elem pa da počnem.
LOVAČKA GOLGOTA
Godinama sam radio u uniformi pa onako ko konj sa oglavinom navikao da se strogo pridržavam slova zakona i rokova. Prošle godine negde u avgustu rekoh da krenem sa promenom oružnog lista, prvo jednu cevku , čisto da vidim kako sve funkcioniše. Prikupim sva potrebna dokumenta , platim sve takse, predam u PU i ostaje samo da čekam. Posle nekih petnaestak dana zove me snaja telefonom da je došla policija u proveru. Došli su u moj stan a ja bio u kući koja je još bila u izgradnji, bez kompletne dokumentacije, pošto ulica gde se nalazi nije obuhvaćena generalnim urb. planom. Zamolim je da mi da policajca na telefon. Objasnim mu situaciju , a on mi reče da taj deo pripada drugoj stanici , i usput me pita gde mi je oružije. Rekoh mu da je kod mene, ali da mogu doći po njega i dovesti ga da pregleda. Prođe desetak dana, zvoni mi mobilni , javim se , ono policijska službenica. Javlja mi da je rešenje gotovo i da dođem da ga preuzmem. Sedam na skuter i pravac PU. Ulazim u kancelariju a ona mi daje da potpišem rešenje. Ja se našalih , da je možda bolje da pre pročitam. Čitam, čitam, čitam i ne verujem svojim očima. Počinjem da se osvrćem po kancelariji . Ona me pogleda i pita šta gledam ? Rekoh : Jel ovo neka skrivena kamera? Kaže nije! Pošto nisam dostupan njihovim organima , jer nisam promenio adresu na lk ,oduzima mi se svo oružije uz obrazlođenje da sam "opasan za sebe i okolinu". Ponovo je pitam da li se to ona šali samnom? Odgovara mi da se ne šali i da odem kući da donesem sam oružije i da ga predam , ili će ona sutra poslati patrolu da mi oduzme oružije . Pitam pa gde će poslati patrolu, kaže u kuću. Rekoh: Kako sam to nedostupan organima , kad znate gde mi je kuća, znate broj telefona , pozvali ste me i ja sam za desetak minuta došao. Reče : Birajte ! Gledam i ne verujem svojim nagluvim ušima. Priložio sam lekarsko uverenje gde sam imao pozitivno mišljenje dvojice licenciranih specijalista lekara , a jedan referent na neviđeno me okarakteriše kao ludaka opasnog za sebe i okolinu. Svašta mi je prolazilo kroz glavu i nisam mogao nikako da prihvatim njene reči . Nikad u sukobu sa zakonom , uvek sam dobro pazio čak i na društvo u kojem se krećem , sa komšijama u super odnosima, a za mene prevelika uvreda koju je napisala mi je žarila mozak.Hteo sam da tražim da me odmah sprovede u zatvor! Policija treba da deluje preventivno , a pošto sam "opasan za sebe i okolinu" TRAŽIM DA ME ZAŠTITE OD SAMOG SEBE! Pitam je , kako da ponovo dođem do svog oružija, ona reče : Odmah idite da promenite adresu u ličnoj karti i biće vam vraćeno! Odem do hola pogledam šta je potrebno , zatim u drugu zgradu da zakažem termin i nakon nekoliko dana izmenim adresu, iako mi nije bilo jasno kako da menjam adresu na kuću koja još nema upotrebnu dozvolu. Ali ako vlast tako zahteva , uradiću. Posle par dana dolazim sa novom LK kod dotičnog referenta, pokazujem joj LK i hoću da joj dam list očitavanja. Ona mi kaže , ne može tako , žalbu morate poslati za BG. Tu uskače moj prijatelj , napiše mi žalbu i pošalje. Prođe koji mesec i stiže mi konačno rešenje gde se odbija žalba kao neosnovana zato što sam promenio adresu. Odmah odem ponovo u PU , sretnem drugara, koji tamo radi , ispričam mu sve i odemo zajedno kod referenta. Pokazujem joj rešenje iz BG ona samo slegne ramenima jer se to nje više izgleda ne tiče. Njena koleginica uze rešenje pročita ga i pita me da li je stan moj , potvrdim , pa me pita zašto sam menjao adresu? Pa vaša koleginica mi je rekla da ako hoću oružije nazad , moram menjati adresu , upita ona koleginicu kako je mogla to da mi kaže , ova nešto promrmlja sebi u bradu, uze neke papire i izađe iz kancelarije. Pitao sam šta mi je sad činiti , i dobio savet da svo oružije prebacim na nekoga . Da prikupim kompletno novu dokumentaciju i predam zahteve za nabavne dozvole , jer nema razloga da mi se ne odobri zahtev. Nekoliko dana sam tražio ko od mojih poznanika ima kolekcionarsku dozvolu jer mi je finansijski a i zbog vremena i dokumenata najlakše da prebacim oružije na kolekcionara. Posle mesec, dva istraživanja i propitivanja , nađoh drugara koji bez reči pristade da napravim darovni ugovor i na njega prebacim cevke. Platim odjave za 4 cevi , pa prijave na drugara na kolekcionarsku dozvolu i prenesem cevke kod njega.
E sad ide drugi deo golgote. Posle skoro 40 godina lovačkog staža, učešća u ratu , odgovornosti komandnog mesta , čak su i ključevi magacina oružija u kasarni bili kod mene, dođoh na to da se prijavim za obuku u rukovanju oružijem , znači za olučeno , neolučeno oružije i pištolj. Platim sve to , položim, pa onda ona uverenje iz Ustaničke ulice gde su sudili ustanicima . Prođoh i lekarski i poplaćam takse za tri olučene i jednu neolučenu cev, sve to lepo predam u PU sa uverenjem iz suda, još pride pitam da li je sad sve tu od papira ? Rekoše jeste. Prođe dvadesetak dana marta, odem u PU da se raspitam da li su odobrene nabavne dozvole, i dobijem odgovor da nisu , potrebno mi je još jedno uverenje iz BG . Posle desetak dana dobijem i to uverenje iz tužilaštva za organizovani kriminal i ratne zločine, predam i čekam . Prođe još dvadesetak dana , opet odem , i opet sistem JJP (još jedan papir). Ovaj puta rekoše da nemam potvrdu o obučenosti za malokalibarski pištolj , jer on spada u sportsko oružije. Rekoh kako spada u sportsko kada ste poslali u PU da je oružije za ličnu bezbednost i platio sam porez za njega. Rekoše mora. I još pride da mi treba potvrda da sam član Streljačkog društva da bi mi odobrili nabavku. Zovem sekretara društva i on mi reče da je na terenu , vraća se za dvadesetak dana. Zovem ZR da pitam kada će imati sledeću grupu za polaganje , rekoše za desetak dana. Polažem i za malokalibarski pištolj . Konačno dobih i potvrdu Streljačkog društva da sam član i opet u PU da to predam. Opet čekanje desetak dana , pa verovatno godišnji, pa opet desetak dana i opet mi rekoše nije odobreno ! Na potvrdi streljačkog društva piše da sam član a treba pisati "aktivan" član , kao da možeš biti malo trudan , ili si trudan ili nisi . Zovem sekretara , on na godišnjem , opet prođe dvadesetak dana , dobih "aktivnu" potvrdu , predam i čekam , deset , dvadeset dana , odem , opet ne valja . Na potvrdi u uverenju o obučenosti piše malokalibarska puška a ja imam pištolj, da piše malokalibarsko oružije bilo bi prihvaćeno , pokunjen izlazim , stegnutih zuba , razmišljam da li da opravdam referentovu konstataciju da sam "opasan za okolinu", neću u inat. Progutam gov, pardon knedlu i ponovo za ZR . Ispraviše mi potvrdu i predam i nju . Dvadesetak dana nisam hteo da idem , bojeći se sam sebe jer sam i za sebe opasan, a kamoli za okolinu. U međuvremenu drugaru stiže iz poreske da plati porez na još dva (moja ) pištolja , što je red da ja platim. Konačno juče odem , dočekaše me nasmejana lica , znaju ko sam i rekoše "GOTOVO JEEE" . Gledam i razmišljam , šta je gotovo , da li sa mojim lovom ili sa golgotom ? Rekoše odobrena mi je nabavka za sve 4 cevi.
Godinu dana nisam lovio , stideo sam se i sebe i države za koju sam išao glavu dati (iako ispada da se trebam stideti jer sam pošten i poštujem zakon, nepošteni uvek bolje prođu) , sve više me pritiskaju posledice ranjavanja , oba pištolja su uspomene na saborce koji nisu više sa nama , i sve to nije ništa u usporedbi sa stručnim mišljenjem referenta u PU. Sada mi ostaje još da poplaćam oružne listove za tri olučene i jedne neolučene cevke , verovatno i porez , sad ne znam da li jedan , dva ili tri oružna lista , notara i verovatno koju turu pića kolegama lovcima zbog sreće i uspeha da dobijem nazad oteto . Sve to me je koštalo otprilike oko 120000 dinara. Eto to je razlog zašto nisam pisao , nisam bio lovac!
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
Jedino mi nije jasno zašto nisi prebacio oružje na adresu koja piše u lk za potrebe provere, to je stara fora da mora oružje da bude na toj adresi i da ne sme niko od ukućana da pokazuje oružje policiji, nego samo vlasnik ima ključeve.
Mudrost dolazi iz iskustva. Iskustvo je najčešće nedostatak mudrosti.
Nisam ni razmišljao o tome jer su i stan i kuća na moje ime , a šta da sam bio u lovu u Vranju pa ostao mesec dana jel bi i tada bio opasan za sebe i okolinu? Oružije je kod mene i ja pazim na njega, mnogo bi gore bilo da ga držim u stanu a švrćakam se po belim svetovima. Po meni to je manje bitno , u celom slučaju opisao sam "profesionalnost".
KADA BUDEM LOVIO U VEČNIM LOVIŠTIMA LOVIĆU SA BRETONOM
što to trpimo.
