Uvod
Toplota je jedan od najviše proučavanih ekoloških faktora, jer se može lako meriti. Toplota je važan izvor energije, a njeno dejstvo na organizme je mnogostruko i jasno vidljivo. Svi procesi u živim organizmima svode se na biohemijske procese, čiji tok zavisi od termičkog režima. Ljudi su odavno shvatili ovaj značaj temperature. Zavisno od količine energije koja se daje nekom sistemu, procesi u njemu se mogu ubrzati.
Toplota deluje na procese metabolizma, razvića, rastenja, razmnožavanja, ponašanja, sezonsku aktivnost, brojnost populacija, dužinu života itd.
Toplotna energija se manifestuje kroz intenzitet i količinu. Mera intenziteta toplote je temperatura, koja se izražava u stepenima (Celzijusovim, Farenhajtovim, Kelvinovim). Količina toplote predstavlja kapacitet nekog objekta da je prima ili odaje i izražava se u kalorijama (Cal) i džulima (J).
Termički uslovi u biosferi variraju u uskim granicama raspona od oko 100C. Maksimalan temperaturni raspon javlja se na kopnu i u vazduhu. Najniže temperature prizemnog sloja vazduha dostižu čak -70C (Sibir). Najviše temerature vazduha su u pustinjama (+60C), a pustinjsko tlo ima temperaturu do +84C, u letnjim popodnevnim časovima. U vodenoj sredini uži je temperaturni raspon - donja granica u tekućim slatkim vodama je 0C, a 2,5C u morskoj vodi. U Persijskom zalivu temperatura mora je +36C. U vodenoj sredini kolebanja su manja nego na suvom, jer voda ima visok toplotni kapacitet. Izuzetno, u gejzirima voda ima temperaturu od +80 do +90C.
Termička razmena organizma i sredine
U živom svetu su, tokom procesa evolucije, ostvarena dva osnovna tipa termičkih razmena između organizma i sredine:
1.) poikilotermija (ektotermija grčki ecto van i termos topao) izražena zavisnost telesne temperature od temperature spoljašnje sredine povišenje telesne temperature spoljašnjim izvorom toplote.
2.) homeotermija (endotermija grčki endon unutar i termos topao) održavanje veće razlike u temperaturi tela u odnosu na temperaturu spoljašnje sredine, stvaranjem toplote unutar tela.
Poikilotermni organizmi nisu u stanju da održavaju temperaturu svog tela na nekom optimumu nezavisnom od temperature spoljašnje sredine.
Poikilotermija (ektotermija) je rasprostranjenija od homeotermije (endotermije), a ovom tipu termičke razmene, pripada veliki broj životinja (ribe, vodozemci i gmizavci, među kičmenjacima) i sve biljke. Kod ovih organizama usled odsustva posebnih mehanizama termoregulacije, temperatura tela je nepostojana, koleba se paralelno sa promenama temperature spoljašnje sredine i uvek je bliska njoj.
Homeotermni organizmi održavaju temperaturu tela (ptice i sisari)
Homeotermija (endotermija) je sposobnost održavanja konstanstne temperature nezavisno od kolebanja temperature spoljašnje sredine. Ekološki značaj homeotermije je veliki. Stalna i srazmerno visoka telesna temperatura, po pravilu viša od spoljašnje, obezbeđuje približno isti visok intenzitet životnih procesa pod različitim klimatskim uslovima. Time je data mogućnost širokog geografskog rasprostranjenja homeotermnih organizama i njihovog održavanja u svim klimatskim oblastima, čak i najnepovoljnijim. Polarne ptice, sa telesnom temperaturom od 43,3C žive i aktivne su na niskim spoljašnjim temperaturama od -30C i -40C.
Homeotermija počiva na termoregulaciji. Ona reguliše odnos proizvodnje i odavanja telesne toplote, povećavanjem ili smanjenjem intenziteta oksidacije (hemijska termoregulacija), ili jačim odnosno slabijim odavanjem toplote menjanjem intenziteta površinskog krvotoka, rada znojnih žlezda, disanja, položaja perja ili dlaka (fizička termoregulacija). U mehanizmima termoregulacije aktivno učestvuju nervni i endokrini sistem. Sisari se znoje kada im je toplo, odnosno izbacivanjem tečnosti kroz znojne pore regulišu telesnu temperaturu.
Neke prespavaju hladno doba godine, primera radi puh i mrmot. Druge vrste divljači, kao što su lisice, jeleni, divlje svinje i druga divljač, stvaraju do jeseni zalihe sala, jedući veće količine hrane u kasno leto i jesen. Neke vrste u toku jeseni stvaraju veće zalihe hrane za zimu u sakrivenim zimovnicima.
Homeotermni organizmi imaju sposobnost stalnog održavanja temperature tela, nezavisno od temperature spoljašnje sredine, i ovakva prilagodljivost je ostvarena kod ptica i sisara. Tako na primer polarne ptice imaju temperaturu tela 43,3C (polarna koka), a žive i aktivne su i na - 40C. Homeotermija počiva na fiziološkom mehanizmu termoregulacije i može biti hemijska i fizička. Hemijska termoregulacija podrazumeva proizvodnju toplote, što je posledica intenziteta procesa oksidacije. Fizička termoregulacija se ostvaruje jačim ili slabijim odavanjem, ili sprečavanjem odavanja toplote putem znojenja, disanja, površinskog krvotoka, a takođe zahvaljujućim naslagama masti (sala), perju, dlakama i sl. Potpuna homeotermija se postiže tek posle rođenja. Na primer kod goluba se ona ostvaruje za dve nedelje od piljenja, kod fazanskog pileta sa četiri nedelje, kod pacova posle 18-30 dana nakon koćenja, a kod hrčka nakon 32-44 dana , takođe nakon koćenja.
Uticaj klimatskih faktora na ponašanje fazana u sezoni parenja i reprodukcije (prema Pekić B., 1969)
Klimatske prilike Ponašanje odraslih primeraka Ponašanje mladih
Dugotrajne kiše
- u rano proleće
- u maju i junu
Zavisno od intenziteta padavina i dužine trajanja njihovog dejstva, ženke odlažu početak nosivosti za 5 do 20 dana i pribegavaju dotadašnjim zimskim skloništima.
Mužjaci prestaju sa karakterističnim prolećnim oglašavanjem i povlače se sa travnatih proplanaka u šumske gustiše.
Ukoliko tada fazanke leže na jajima, gnezdo retko otkrivaju, čak i ako im zapreti opasnost od poplave. Ukoliko za sobom imaju piliće, izbegavaju kretanje kroz mokru travu i mlade obično pokrivaju toplim perjem štiteći ih tako od vremenskih nepogoda.
Mužjaci pribegavaju skloništu na odabranoj teritoriji gnežđenja.
Ukvašeni drhte čitavim telom, sapliću se o travu i beže pod toplo perje fazanke.
Jake vrućine Ženke koje još leže češće prevrću i provetravaju jaja u gnezdima, a kada odlaze da se nahrane, gnezdo pokrivaju travčicama. One koje imaju mlade vode ih kroz gustu travu do najbližih mravinjaka ili drugih izvora hrane, a katkad na rub nekog zaklonjenog puteljka gde se mogu prpošiti u prašinu.
Mužjaci su aktivni u jutarnjim i popodnevnim časovima, dok najtopliji deo dana najradije provode leškareći na proseci ili hladovini. Veoma su aktivni izjutra i predveče kada hvataju insekte. Kada je suviše toplo, legnu na bok i tako dahću pored matere.
Grad Velika parčad grada mogu povrediti nagnežđenu ženku koja odano leži na jajima. Ako je sa mladima, pokriva ih telom i tako štiti do prestanka padavina.
Mužjaci beže u zaklon. Sakupljaju se i sklanjaju pod perje fazanke.
Pero i termoregulacija
Termoregulacioni mehanizmi omogućavaju precizni balans gubitka toplote i konzervaciju toplote u telu.
Toplota se u telu stvara kao sporedni proizvod svih oksidativnih reakcija. Obligatni izvor toplote je bazalni metabolizam koji je kod ptica mnogo puta veći nego kod njihovih srodnika gmizavaca. Ova dodatna toplota se stvara nakon digestije hrane i rezultat je energetskih potreba za asimilacijom. Ishrana mesom daje najveću količinu ove toplote, a ishrana šećerima najmanju. Kontrakcije skeletne muskulature stvaraju ogromnu količinu toplote kod ptica, posebno tokom letenja (i do 15 puta više nego pri mirovanju). Ptice toplih krajeva često se susreću sa problemom oslobađanja ove toplote. Termogeneza kod ptica postiže se i kontrakcijama mišićnih vlakana na asinhroni način koji ne rezultira u pokretu celog mišića (podrhtavanje).
Pošto ptice veći deo života provode u spoljašnjoj sredini čija je temperatura niža u odnosu na temperaturu njihovog tela, sprečavanje prekomernog odavanja toplote je njihov osnovni problem u regulaciji endotermije. U tu svrhu ptice koriste pera, koja skoro potpuno obavijaju telo, sprečavajući na veoma efikasan način odavanje toplote okolnoj sredini. Pero je mnogo bolji izolacioni materijal, na primer, od dlake sisara, kao i od svih do sada stvorenih sintetičkih termoizolacionih materijala. Gusto raspoređena donja pera i polukonturna pera (semiplumae), iznad kojih se nalaze konturna i pokrivna pera, stvaraju izolacioni omotač oko tela ptice u kome se nalazi zarobljena velika količina vazduha, koja se ne kreće. Taj vazduh, koji je najbolji izolator, sprečava odavanje toplote spoljašnjoj srediniu. Ptice mogu da regulišu debljinu tog izolacionog omotača oko tela, tako što menjaju položaj pera pomoću složenih neuromišićnih mehanizama.
Dlaka i regulacija temperature
Dlaka je dijagnostička odlika sisara, i većina dlaka nije pod pravim uglom u odnosu na površinu kože. Mišići koji ih pokreću, dovode ih u taj položaj, čime se povećava debljina krznenog pokrivača, a time i njegove termoizolacione sposobnosti.
Znojne i lojne žlezde postoje samo kod sisara i imaju različite biološke uloge. Ekrine znojne žlezde imaju važnu ulogu u termoregulaciji.
Učestalost kontrakcija izolovanog srca je na istoj temperaturi znatno veća kod homeotermi nego kod poikilotermi.
Svaka vrsta ima specifičnu temperaturnu valencu na koju se evolucijom adaptirala. Temperaturni raspon u okviru koga je moguć aktivni život poikilotermnih životinja uglavnom se kreće od 1,5C do +50,0C. Vrednost ekološke valence za temperaturu menja se sa razvojnim stadijumima. Najuža je za najranije stadijume (jaja, larve).
Granične temperaturne valence (minimalna i maksimalna) su letalne.
Organizmi i visoke temperature
Kao i poikilotermi, i homeotermi su znatno manje otporni na visoke temperature. Pojačanim perifernim krvotokom, jačom plućnom ventilacijom, znojenjem i drugim mehanizmima, oni odaju veće količine vode, a sa njom i veće količine toplote iz organizma. Ubrzano disanje ptica i sisara sa slabim znojenjem, može biti 200 puta u minutu. Pas koji dahće napravi 130-140 izdisaja u minutu, jer se znoji samo preko šapa. Pri višim temperaturama na kojima organizam više ne uspeva da održi svoju telesnu temperaturu dolazi do hipertermije. Telesna temperatura se naglo podigne i ubrzo dostigne letalnu granicu (za psa 41,7C, za kokoške 47,0C).
Odnos temperature i životnih procesa
Ekologija životinja je svoje prve eksperimentalne korake postigla upravo prateći efekte temperature, koji se različito ispoljavaju na različite tokove životnih procesa, razviće, razmnožavanje i ponašanje. Brzina rasta u postembrionalnom razviću relativno je mala kod životinja, koje su držane sve vreme na optimalnoj temperaturi, u odnosu na one koje su kao jaje držane na nižoj, pa premeštene na višu temperaturu. Naprotiv, razviće se mnogo više usporava ako se životinja, držana na višoj temperaturi, prenese na nižu, nego da je stalno držana na niskoj temperaturi.
Treba razlikovati termičku adaptaciju od termičke aklimatizacije.
Termička adaptacija prilagođenost na određenu termičku sredinu, koja je nastala istorijski.
Kada su jake vrućine ženke fazana i jarebice koje još leže na jajima, češće okreću i provetravaju jaja u gnezdu, a kada odu da se nahrane, gnezdo pokrivaju travčicama. Ženke koje već imaju mlade vode ih kroz gustu travu do najbližih mravinjaka ili drugih izvora hrane, a ponekad ih vode do nekog zaklonjenog puteljka gde se mogu prpošiti u prašini. Mužjaci - fazani su aktivni u jutarnjim i popodnevnim časovima, dok najtopliji deo dana najradije provode leškareći na proseci ili u hladovini. Mladi fazani i jarebice su, za vreme jakih vrućina, aktivni ujutru i predveče kada hvataju insekte. Kada je isuviše toplo, legnu na bok i tako dahću uz majku.
Eksperimentalnom proverom (Pekić, 1969), ustanovljeno je da je nosivost fazanki manja za oko 50 % u uslovima kada je temperatura niža od 10C. Na nosivost su naročito štetno uticale grube oscilacije između dnevnih maksimalnih i minimalnih temperatura, zbog čega su fazanke pravile višednevne razmake između polaganja jednog i drugog jajeta. U zakasnelim julskim gnezdima kod fazana, jarebice, prepelice i druge pernate divljači koje polažu jaja direktno na zemlju, kada su visoke temperature može doći do naglog gubljenja vode u jajima, a time i do uginuća zametka pre nego što se završi period inkubacije.
Poikilotermni organizmi postižu telesnu temperaturu zahvaljujući sunčevoj radijaciji ali i aktivnim radom mišića. Hladnoća već ujesen donosi teškoće divljači, a za njeno održavanje najvažnije je smanjenje temperature vazduha i nedostatak hrane. I baš više energije iz hrane ili rezervi koje divljač poseduje u organizmu, potrebno je za održavanje telesne toplote pri nižim spoljnim temperaturama. Ove teškoće divljač rešava na razne načine. Da ne bi pojedina divljač uginula od hladnoće i usled nedostatka hrane, mnoge ptice i neke druge životinje sele se u toplije krajeve, ili tamo gde ima manje snega, a više hrane.
Ptice su živa bića koja imaju stalnu toplotu krvi, znači one, zajedno sa sisarima, moraju da čuvaju i regulišu unutrašnju toplotu tela. Ptice idu na seobu jer nema hrane koja bi im proizvodila energiju.
Kada uzmemo u obzir ove činjenice i nehotice nam se nameće pitanje zašto se jedan deo ptica seli a drugi ne. Svakako da u ovom ne igra ulogu samo problem ishrane i hladnoće. Nauka nam već danas može na ovo pitanje sa dosta sigurnosti da odgovori. U ne tako davnom geološkom razdoblju klima Evrope bila je tako topla da današnje promene na godišnja doba uopšte nije bilo. U takvim klimatskim prilikama živeli su prapreci naših ptica koji nisu imali potrebe da se sele. Ali najednom počinje naglo zahlađenje koje dovodi do ledenih doba u Evropi, kojih je bilo šest, a između njih su bila međuledena doba sa znatnim otopljavanjem.
Jedna ista vrsta ptica ako živi u severnim predelima Evrope može biti prava selica, dok je u srednjoj Evropi skitnica, a na jugu je prava stanarica. Osim toga u okviru jedne iste vrste postoje odstupanja, tako da pojedine jedinke ostaju dok se glavnina seli (liska - Fulica atra na pr.).
Temperatura i vlažnost zemljišta su veoma promenljivi faktori koji su međusobno povezani i konstantno utiču na brojnost većine vrsta i na njihovu aktivnost.
O temperaturnim uslovima života potrebno je da se u najkraćim crtama opišu ili samo pomenu toplotni uslovi, odnosno kretanje temperature u biosferi. Najniže temperature na našoj planeti utvrđene su na području severoistočnog Sibira, kao i na Aljsci, gde su zabeležene temperature od -75C. Najveća temperatura vazduha zabeležena je u prizemnim slojevima nekih kontinentalnih pustnja, gde su utvrđene teperature od oko 85C. Prema tome temperaturna variranja iznose na kopnu najviše oko 160C. U principu najveća kolebanja konstatovana su u kontinentalnim pustinjskim oblastima. Takva su na primer variranja temperature na tibetskoj visoravni gde se temperatura vazduha u letnjim mesecima kreće u podnevnim časovima i do 40C, dok su na istom mestu tokom zimskih meseci konstatovane temperature od oko - 40C. Prema tome ovde veličina godišnjih kolebanja dostiže vrednost od oko 80C. Slični podaci dobijeni su i na području oko Aralskog jezera, dok su u našoj zemlji najveća godišnja kolebanja temperature zabeležena u okolini Jaše Tomića u severnom Banatu, kao i na nekim lokalitetima u Deliblatskoj peščari u južnom Banatu.
Slično kao što su sezonska ili dnevna kolebanja temperature, varira i kod velike većine životinjskih organizama i temperatura tela. Naime, velika većina životinja sledi svojom telesnom temperaturom temperaturu okoline. Takve životinje čija temperatura u velikoj meri zavisi od spoljne i menja se zajedno sa temperaturom okoline nazivaju se poikilotermi. Nasuprot velikoj većini životinjskih vrsta sa promenljivom telesnom temperaturom stoje relativno malobrojne vrste ptica i sisara koje tokom celog života održavaju stalnu ili približno stalnu telesnu temperaturu, koja je u velikoj meri nezavisna od temperature okoline. Predstavnici ove dve klase kičmenjaka, koje su istovremeno evoluciono najrazvijenije i najsloženije imaju konstantnu ili bar relativno konstantnu telesnu temperaturu i nazivaju se homeotermi. Tako na primer golubovi stiču potpunu homeotermiju tek 15-16 dana posle izvaljivanja iz jajeta. Mladi laboratorijski pacovi sposobni su da održavaju stalnu temperaturu tek posle mesec dana (30 dana) od rođenja. Mladi hrčkovi postaju pravi homeotermi posle 40 dana od rođenja. I mnogi drugi sisari imaju teškoća sa održavanjem stalne telesne temperature pa zbog toga obustavljaju većinu životnih aktivnosti tokom perioda niskih temperatura (prezimari, period spavanja ili zimskog sna-hibernacija), a mnogi su neaktivni i tokom najvećih letnjih žega (estivacija).
Hibernacija je karakteristična po nekoliko pojava koji je karakterišu kao što su: da se temperatura tela snizi na 0C, smanjuju im se fiziološke funkcije, disanje, otkucaji srca i metabolizam su svedeni na minimum, smanjuje im se težina tela, pri spavanju trože rezervne materije u telu-salo i dr.
Kada je reč o dejstvu spoljašnje temperature na pojedine životinje jasno je da se uvek mora imati u vidu temperaturna valenca. U principu temperaturna valenca poikiloterma znatno je uža nego kod homeotermnih životinja. Kod većine vrsta sa promenljivom telesnom temperaturom aktivni život se odvija u rasponu od -1,5C do oko +50C.
Temperatura direktno utiče na ponašanje poikilotermnih organizama tako što njihova aktivnost raste sa povišenjem temperature. Razmnožavanje je usko povezano sa temperaturom sredine, naročito kod poikiloterma. Temperatura, zajedno sa vlažnošću i hranom, veoma utiče na fekunditet (potencijalnu plodnost) svih organizama. Temperature ispod i iznad efektivnih granica postaju ograničavajući faktor za život svakog organizma. One mogu sprečiti razmnožavanje, razviće, rast i zaustaviti normalnu aktivnost. Temperatura ima veliki značaj u odabiranju pogodnog mesta za stanovanje i prostorni raspored životinja.
Temperatura vazduha oscilira u horizontalnom i vertikalnom smislu. Vertikalni gradijent temperature vazduha uzrokuje da divljač planinskih lovišta sa severnih i visokih područja migrira na južne toplije sunčane ekspozicije i u niže predele (to rade divokoze, kozorozi, jeleni, srneća divljač, mufloni, divlje svinje). Leti je smer migracije obrnut. Horizontalni gradijent temperature vazduha jedan je od uzroka seobe nekih vrsta pernate divljači, kao što su na primer šljuke, divlje patke, divlje guske, divlji golubovi, prepelice, rode, labudovi i dr. Protiv oscilacije gradijenata temperature zraka divljač ima kao zaštitu dlaku ili perje, koji se svake godine izmenjuju linjanjem, odnosno mitarenjem.
Milane imas temu izbor prve puske za pocetnike mada tesko da ce neko nesto smisliti protiv Z6 e sad taj Lupo ne znam.
MilanO Offline
· 15.10.2024. 05:38
Pozdrav ljudi, hvala za prijem, imao bih par pitanja sa obzirom da sam tek dobio sve potrebne dozvole za lov, a ranije nisam lovio, zanima me šta mislite ovoj kombinaciji. Benelli Lupo i Swarovski Z6
tomo vrbas Offline
· 01.01.2024. 19:30
Сретна Нова година колеге ловци да сте ми живи и здрави, и да вас ловачка срећа и око и даље служе! 🍻
Planinko011 Offline
· 01.01.2024. 17:21
Drage kolege želim vam zdravlja, lične i lovačke srece u 2024toj. (I da nam se ružne stvari ne ponavljaju).
slavaplana Offline
· 15.12.2023. 13:46
Niko ništa ne piše na forumu.LSS radi punom parom.Ima podršku lovaca.Jedni isti 30 god sede po U.O.i udruženjima.Nisu oni krivi mi smo što to trpimo.
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:13
Drug i ja bi se učlanili u neko lovačko društvo u Banatu, da li neko zna gde se primaju članovi sa strane?
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:10
Pozdrav svima..
Anita Randjelovic Offline
· 11.02.2023. 15:09
Da li neko zna proceduru zamene cevi kod karabina?
što to trpimo.
