Ovo je vrsta čiji je status kod nas nejasan,a ovim tekstom želim da je priblžim lovcima,obzirom da mnogi i neznaju da je imamo.
N.Radaković
BELOREPI JELEN
([i][i]Odocoileus virginianus [/i][/i]Zimmermann, 1780)
Eng: Whitetail, Rus: Amerikanski jelen , Fin: Valkohntpeura,Fra: Odocoileus, Češ: Jelenec bloocas, virginsk, Nem: Weiwedelhirsch, Ita: Cervo coda bianca EVOLUCIJA
Poreklo Capreolinae je neizvesno zbog nedostatka ranih fosila. Međutim, molekularni podaci pokazuju da se ta podfamilija verovatno razlikuje od ostalih cervida iz starog sveta.Od Cervinae su se razdvojili tokom srednjeg miocena. Najraniji poznati fosilni dokazi za tu podfamiliju se pojavljuju u Severnoj Americi i Evroaziji pre oko 5 miliona godina. Članovi Capreolinae su se prosirili u Južnu Ameriku tokom kasnog pliocena ili ranog pleistocena i brzo razvili u mnogim oblicima. Iako su fosilni ostaci u ovom trenutku mali, oni sugerišu da sve južnoameričke vrste potiču iz roda Odocoileus. I.....KLASIFIKACIJA................................ Rod Odocoileus iz porodice Cervidae sadrži dve vrste, koje izvorno naseljavaju Severnu i Južnu Ameriku. Mula jelen (Odocoileus hemionus) je autohton na zapadu Severne Amerike. i nama ovde važan Belorepi jelen(Odocoileus virginianus).
Sve do nedavno, neki taksonomi su pokušali odvojiti belorepog jelena u 30 do 40 podvrsta, uglavnom na osnovu morfoloških razlika.Genetske studije, međutim, ukazuju na to da ima manje podvrste unutar ove vrste. Ovde dat popis podvrsta jelena je više nego iscrpan, a neke su pod znakom pitanja:
O. v. virginianus (Virdjinija ),O. v. acapulcensis - Akapulko belorepan (južni Meksiko ),O. v. Borealis - Severni (šumski)belorepan, (najveći i najtamniji),O. v. cariacou - ( Francuska Gvajana i sever Brazila ),O. v. carminis - Jorge jelen,O. v. chiriquensis - Chiriqui jelen ( Panama ),O. v. clavium - ( Florida ),O. v. couesi - (Arizona ) ili rep u obliku lepeze,O. v. curassavicus - ( Curaao ),O. v. dacotensis (Severne ravnice Dakote),O. v. goudotii - ( Kolumbija / Andi i zapadna Venecuela ),O. v. gymnotis - južnoamerički (severne polovina Venecuele),O. v. hiltonensis - Hilton Head Island,O. v. leucurus- ( Oregon i zapadno priobalno područje),O. v. macrourus (Kanzas),O. v. margaritae ( Margarita Island ),O. v. mcilhennyi (Avery Island),O. v. mexicanus - meksički (srednji Meksiko),O. v. miquihuanensis - Miquihuan jelen (srednji Meksiko),O. v. nelsoni - Chiapas jelen (južni Meksiko i Gvatemala ),O. v. nemoralis - (Srednja Amerika, oko Meksičkog zaliva do Surinama dalje od Hondurasa do Paname),O. v. nigribarbis - Crnobradi ostrvski jelen,O. v. oaxacensis - Oaxaca jelen (južni Meksiko),O. v. ochrourus - šumski belorepi jelen,O. v. Osceola (Florida),O. v. peruvianus Andski belorepi jelen (najjužnije u Peruu i eventualno Boliviji ),O. v. rothschildi - Coiba Ostrvski jelen,O. v. seminolus (Florida),O. v. sinaloae - Sinaloa jelen (srednje zapadni Meksiko),O. v. taurinsulae Ostrvski Bik jelen ,O. v. texanus (Teksas),O. v. truei - Srednje Americki jelen ( Kostarika, Nikaragva),O. v. thomasi - meksički niziski belorepi jelen,O. v. toltecus - Rain Forest (južni Meksiko), O. v. tropicalis - (zapadna Kolumbija ),O. v. ustus - ( Ekvador ),O. v. venatorius ,O. v. veraecrucis - Severni Vera Kruz Belorepan ,O. v. yucatanensis (Jukatn).
Belorepan iz Kanzasa (mužijak) O. v. truei, ženka iz Kostarike
Ova vrsta ima ogromnu genetsku varijaciju i prilagodljivost raznim okruženjima. Nekoliko lokalnih populacija jelena u SAD (uglavnom u južnim državama), potiču sa različitih lokaliteta, a neke su sa dalekog severa i zapada Teksasa. Ovi jeleni su vremenom međusobno izmešali sa lokalnim autohtonim. U jugozapadnom SAD-u i severnom Meksiku, jeleni imaju relativno veliko rogovlje i velike repove u odnosu na njihovu veličinu tela. Takođe, postoji primetna razlika u veličini između muških i ženskih jelena iz prerija Teksasa (O.v.texanus) i delova Meksika, koji su najveći jeleni na jugozapadu, sa impresivnim rogovljem koji bi mogli konkurisati onima u Kanadi i na severu SAD. Populacije O.v.couesi i O.v.carminis, belorepog jelena koji nastanjuju planinske mešovite hrastove i borove šumske zajednice Arizone i Carmen Planine takođe mogu imati impresivne rogove, s obzirom na njihovu telesnu veličinu. Belorepi jeleni iz Kolumbije i Venecuele (apurensis i gymnotis) imaju dimenzije rogovlja koje su slične jelenima iz Arizone. Srednja i Južna Amerika ima kompleksni broj podvrsta belorepih jelena koje se kreću od južnog Meksika do juga u Peruu. Međutim, populacije u tim područjima je teško proučavati i proceniti im genetsku razliku. II....RASPROSTRANJENOST................... Belorepi jelen (Odocoileus virginianus) nalazi se u većem delu kontinentalne SAD , južnoj Kanadi , Meksiku , do severnog dela Južne Amerike i krajnjeg juga Perua . Izvorno pokrivaju veliki raspon od Arktičkog kruga u zapadnoj Kanadi do južno od ekvatora u Peruu i Boliviji. Pojavljuju se gotovo u svim područjima unutar svog rasprostranjenja sem jugoistočnog dela Teksasa, gde je glavna vegetacija mešavina bora i tvrdog drveca ili čista borova suma.
U Chisos Planinama Teksasa se javljaju u planinama, dok mula jelen zauzima niža podnožja i polupustinje, u većini drugih mesta odnos staništa je obrnut. Na primer, u Guadalupe Mountains belorepan se pojavljuje u podnožju, a mula jelen u višim planinama.
Procena je da se sa 40 miliona, populacija smanjila na oko pola miliona do kraja devetnaestog veka. Naknadnim dobrim upravljanjem populacije sada broje 15 miliona samo u SAD, sa godišnjim ulovom od 2 miliona. O. virginianus clavium ,sa Floride i kolumbijski, O. virginianus leucurus , su na popisu kao ugroženi u SAD,dok je Virdžiniski O. virginianus virginianus, među najraširenijim podvrstama.
U Evropi ga ima u Českoj, Finskoj i Srbiji, a nedavno su se počeli širiti na sever Skandinavije i jug Karelije. U Češkoj je naseljen iz Kanade, u brdsko- planinsko područje - Opočno1884) i Dobš. U Finskoj su 1934 godine doneti jedan mužijak i 4 ženke iz Minnesote, od kojih potiču svi sadašnji u toj zemlji, gde ih je trenutno oko 30.000 sa odstrelom koji je dostizao i 15.000 godišnje. U Srbiji su doneti iz Virdžinije i Merilenda 1971 / 72 i smešteni u ograđen prostor u okolini Beograda sa namerom da se popune lošija staništa brdsko-planinskog područja, koja su manje pogodna za jelena i srnu. Ali su na kraju završili u VU Karađorđevo, da bi 80 - tih dostigli brojnost od 300 grla, a sada (2010) ih ima oko 50 - 70 sa neizvesnom budučnošću. III...OPIS..................................................
Vrsta Belorepi jelen je dobila ime po karakterističnoj dugoj beloj dlaci na donjoj strani repa i sapima. Dugi rep je smeđe-crn gore, a beo ispod. Uši i rep su proporcionalno veći od nama uobičajnih cervida. Beline / svetlije površine su i na stomaku, unutrašnjim stranama nogu, a na glavi oko nosa, očiju, unutrašnje strane ušiju i ispod glave na prednjoj strani vrata. Kod mužijaka su rogovi karakterističnog oblika.
Iako ovaj jelen dosta varira u veličini, obzirom na veliki raspon raširenosti, on malo menja svoj izgled. Mužijaci su prosečno 20 % veći od ženki, a generalno su veće severne populacije od južnijih. Tako su telo i rogovi najveći u hladnim umerenim klimatskim područjima, a manji u tropima, pustinjama i na malim ostrvima. Dužina tela belorepog jelena može varirati od 0,8 do 2.4m, repa od 10 do 37cm. Krupni mužijaci mogu biti visoki 106 cm u grebenu. Ženke su duge 1,6 do 2,2 m (sa repom) i visine u grebenu 80 do 100cm. Varijeteti sa Floride (O. r. clavium), su visine u grebenu oko 60 cm i težine svega 35 kilograma.
Kod nas su dugi oko 180 cm plus rep 30 cm.
TEŽINA
Težina populacije i jedinke zavisi od područja na kojem borave, hrane, godišnjeg doba, fiziološkog stanja i pola. Prosečno severnoamerički belorepi jelen-mužijak (Buck) teži 68 до 130 кg (retko više od 160 kg) , a rekordni primerak je težio 183 kg, bez unutrašnjih organa, a kao živ je procenjen na 232 kg, iz Minesote. Ženka obično teži 45 do 90 kg.
Najveći jeleni se pojavljuju u umerenim regionima Kanade i SAD. Dakota belorepan (O.v.dacotensis) i (O.v.ochrourus) su neke od najvećih podvrsta i sa velikim rogovljem. Belorepi jeleni iz tropa, imaju tendenciju da su telesno manji, u proseku teški 35 do 50 kg a povremeno odrasla ženka teži 25,5 kg . Ujedno jeleni iz Anda su veći u odnosu na druge tropske jelene ove vrste.
Kod nas prosečno dostižu težinu od 80 do 125 kg.
KRZNO
Primarna boja dlaka je crvenkasto / narandžasto - smeđa u proleće i leto, a tokom jeseni i zime sivo - smeđa. Lanad je crvenkasta i poprskana belim tačkama. Belorepi jeleni iz Anda su debljeg, malo vunastog izgleda krzna.
Prolećno linjanje
Populacija u državi Njujork ima najveću poznatu koncentraciju belih jelena. Većinom je u potpunosti bela, sem nosa i papaka ( nije albino ). Snažni napori za očuvanje su omogućili da ova bela populacija napreduje, mada u graničnim prostorima rasprostranjenosti dolazi do mešanja, pa se javljaju i šareni primerci.
ROGOVLJE
Mužijaci belorepog jelena nose rogovlje koji im omogućavaju borbu, prikaz i održavanje dominacije među suparnicima. Kod ženki oko jedna u 10.000 imaju rogove, a tada je to obično povezano sa hermafroditizmom (abnormalno visok nivo testosterona kod ženki).
Rogovlje izrasta na rožištu, a sastoji se od venca koji je prošireni bazni deo glavne grane. Grana se povija unapred u odnosu na glavu, a iz nje naviše izrastaju parošći. Tipično rogovlje je simetrično, sa najčešće 4 - 5 parožaka na jednoj grani. Prvi parožak uslovno nazvan nadočnjak, se ponekad nepojavljuje, a svi vrhovi parožaka su dosta oštri.
Dva kružna ispupčenja na mužijakovoj lobanji iz kojih rastu rogovi su poznati kao rožište, a počinju razvoj na čeonoj kosti muške lanadi, tokom kasnog fetalnog razvoja. Nakon rođenja, stimulacija testosterona dovodi do konačnog razvoja rožišta. Prečnik rožišta se povećava sa starošću ( narasta godišnje u koncentričnim slojevima ). Sveukupno, formiranje rožišta dolazi kroz proces poznat kao intramembranous okoštavanje , dok rogovi rastu po endochondral okoštavanju.
Kada mlado napuni 4 do 6 meseci starosti, rogovlje počinje rasti iz rožišta. Tokom prve godine narastu dve male izrasline (kvrge), Od šest do devet meseci starosti ima kvrge tokom prve zime u bastu - koštane izbočine koje mogu biti do 3cm u dužinu, ali to je vrlo retko, a prvo pravo rogovlje tokom sledećeg proleća i leta. Mužijak sa rogovima bez parožaka se često naziva "šilaš" (spikehorn), a obično ga nose godišnjaci, mada tada može imati i po 2 do 3 paroška. Svaki sledeći rogovi koji izrastu u povoljnim uslovima, su po pravilu veći u dužini, masi i sa više parožaka, do dostizanja svog maksimuma (obično sa 5 do 7 godina starosti ), a nakon 8 godina počinje opadanje.
Godišnji ciklus rasta rogovlja jelena
Mužijacima rogovlje raste i opada svake godine i to je najbrže rastuća prava kost u prirodi. Dok rastu, rogovi su mekani, topli (zbog prokrvljenosti) i prekriveni bastom. Proces rasta je odnos između aktivnosti testisa i rasta i odbacivanja rogovlja. Godišnji rast počinje kada testisi i polni organi nisu aktivni, a otvrdne i gubi bast kada se ove žlezde aktiviraju, te ponovo odbacuje kada počnu opadati. Ovi ciklusi pokazuju da rog raste pod uticajem hormona nontesticular, verovatno iz prednjeg režnja hipofize, a naknadni gubitak roga je zbog delovanja hormona testisa. Belorepi jelen rogovlje odbacuje u prvoj polovini marta i to obično u isto vreme, sa razlikom od nekoliko dana. Krajem decembra i početkom januara, smanjenje nivoa testosterona izaziva slabljenje veze između rogovlja i rožišta koja se prekida, što na kraju dovodi do otpadanja roga... Stariji mužijaci obično ranije odbace rogove, a mladi ili bolesni svoje rogovlje neodbace do početka proleća (mart-april).
U proleće / leto - rast rogovlja počinje od sredine marta i početkom aprila. Kao odgovor na promene u fotoperiodu, hormon rasta iz hipofize je okidač oslobađanje insulina, kao što su faktor rasta (IGF), koji stimuliše rast rogovlja jelena. Tokom tog vremena rasta, mekani rog je prekriven dlakavom kožom, pod nazivom "bast",kada su puni sa hiljadama krvnih žila, hrskavice i živčanog tkiva Rast rogovlje je vrlo brz, a kod nekih jelena prosečno raste ½ cm dnevno. Na jesen, u avgustu do septembra rogovlje i dalje raste, a dužina dana smanjuje, hipofiza posredno povećava izlučivanje testosterona a testisi povećavaju volumen.
Rast se završava u avgustu, te se bast suši, a jelen rogovlje čisti trljanjem o žbunje i šiblje. U jesen / zimu - kao odgovor na rastuće nivoe testosterona i volumen testisa, rogovlje otvrdne kalcifikacijom. U tom procesu (mineralizacija), meko tkivo se pretvara taloženjem minerala u kost. Bast se naknadno osuši i skine sa rogova uz povremeno češanje o grmlje.
Sastav i fiziologija rogovlja
Sastav mekog rogovlja koje raste u bastu ( proleće / leto ) je: 80 % organskog materijala ( voda i sl. ) i 20 % suve materije i minerala ( od toga 80 % sirovih proteina / belančevina, 20 % pepela ( 22 % kalcijuma i 11 % fosfora ). Dok je sastav očišćenog tvrdog rogovlja (jesen / zima): 60 % suve materije i minerala (od toga 40 - 45 % sirovih proteina/ belančevina i 54- 60 % pepela ( 25-40 % kalcijuma i 19 % fosfora) i 40 % organskog materijala (voda i sl.)
Dužinu i grananje rogova određuje starost, prehrana (opšte fizičko stanje jedinke) i genetika.
Starost - je glavni faktor koji tačno određuje kako će rogovi rasti i razvijati se u veličini. Masa i dužina se povećavaju do 6 - 7 godina starosti. Sa starošću najčešće rogovi bivaju sve jači i dobijaju više parožaka, maksimalno do 8 godina, nakon toga parošci se smanjuju, postaju nepravilno razgranati i asimetrični. Kod mužijaka od 7 godina i stariji, masa rogova se često povećava, dok se ukupna dužina glavne grane i parožaka smanjuje sa svakim sledećim rogovima.
Hrana - prehrambene potrebe moraju biti zadovoljene da bi se postigao maksimalan rast rogovlja jelena, posebno one za proteinima, energijom, kalcijumom, fosforom i vitamina A i D, Adekvatna prehrana u mesecima februaru i martu je posebno važna, jer je jelenu potrebno nadoknaditi izgubljene telesne masti i mišiće tokom zime, kako bi došao do svojih potencijala pre rasta rogova. Ograničenja proteina i energije će smanjiti masu rogovlja, glavnu dužinu te obim grane, a maksimalni razvoj rogova se može dogoditi kada su prehrambene koncentracije kalcijuma i fosfora najmanje 0,45% i 0,30% osnovne suve materije.
Zdravlje (opšte fizičko stanje, telesna težina, ozlede i sl.) Održavanje i rast tela imaju prednost nad rastom rogova jelena. To znači da jedinka koja nije u dobrom fizičkom stanju ( bolest, ozlede..), neće dostići svoj puni potencijal rasta rogovlja. Ozlede ili oštećenja rožišta ili basta može izazvati deformisanje rogova.. Ozlede na telu takođe mogu uticati na rast rogovlja, jer se energija pre koristi za rast i popravak tkiva, nego za rast rogova jelena. Ponekad, teška ozleda na telu može usporiti rast ili izazvati deformaciju roga na suprotnoj strani od ozlede na telu zbog fenomena poznatog kao bilateralna ili geo-fizička asimetrija.
Genetika - Simetriju rogovlja određuje gotovo u potpunosti genetska struktura. Genetsko poboljšanje rogovlja je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, u divljim populacijama i često se precenjuje, a selekcija specifičnih osobina rogova je moguća kroz kontrolisan uzgoj. Međutim to nije tako jednostavno u divljini, kada dva laneta mogu imati različite očeve. (ova činjenica je poznata u gazdovanju sa medvedom), a posebna je priča kakav i koliki uticaj ima majka. Nedavne studije takođe pokazuju (čak i u populacijama sa dobrim starosnim strukturama), složenost u pokušaju genetskog poboljšanja divlje populacije i pokazuje zašto je izlov mladih mužijaka loša preporuka, posebno u prenamnoženim populacijama. Preporuka je da je najbolje što se može učiniti balansiranje dovođenjem populacije jelena u uravnotežen odnos sa njihovim staništima i poboljšanjem starosne strukture ostavljanjem najzrelijih mužijaka u populaciji što je više moguće, tada se možemo opustiti i pustiti Majku Prirodu da se pobrine za ostalo.
Međutim svi ovi činioci nisu uvek jedinstveni u raznim populacijama belorepog jelena, što navodi na međusobni uticaj istih. Zdrav jelen u nekim područjima gde se dobro hrani, može imati osam parožaka dok je još takozvani podmladak (1,5 godina). Neki kažu da jelena sa lošijim rogovima treba izlučiti iz populacije, a one sa većim granama i više parožaka ostaviti zbog bolje genetike, međutim veličina roga ne ukazuje na sveukupno zdravlje, a neki rogovi neće nikada biti jak trofej, pre svega zbog nedostatka kvalitetnije ishrane. Međutim ispravnim gazdovanjem i poboljšanjem staništa se mogu nadoknaditi neki negativni nedostaci. Na primer, prosečni mužijak u Nju Hempširu je teži i ima veće rogove od prosečnog u Pensilvaniji , iako ima puno bolje tlo i produktivnije stanište. Razlog je što prosečni mužijak u NH dolazi iz populacije sa dobrom starosnom strukturom i brojno u ravnoteži sa staništem.Tako je NH mužijak prosečno 1 do 2 godina stariji od proseka PA mužijaka, a uz to je manje verovatno da će NH mužijak biti nutricionistički ograničen. Takođe Bergmanovo pravilo (životinje su manje što su bliže ekvatoru), gubi na značenju ako se čovek umeša. Recimo Florida sa peskovitim tlom, daje jelene sa prosečno nižom telesnom težinom i slabijim rogovima od mnogih drugih krajeva zemlje. Međutim, javne površine u srednjoj Floridi daju jelene težine do 91 kg i rogovljem dužine preko 50 cm, ali ovi jeleni žive u uravnoteženom odnosu, u staništu dopunjenom sa odgovarajućim parcelama visoko kvalitetne hrane. Takodje visok procenat ulovljenih jelena u kvalitetnijim staništima u severnim sredinama nikada nedaju gore navedene težine i parametre rogova, jer se love u ranom uzrastu i nutricionistički ograničeni.
Uticaj hormona na rast rogovlja belorepog jelena
Gotovo svaki hormon i hormoni za proizvodnju tkiva u telu jelena imaju neki uticaj na rast rogovlja jelena. Njihovi učinci mogu biti direktni, indirektni ili u kombinaciji. Procesi u kojem fotoperiod usmerava hormone da utiču na genezu rogova (Matt Ross, Whitetail Stewards, Inc.):
1. Dužina dnevne svetlosti se skraćuje u jesen i trajanje noći je najveće, a deo mozga (epifize) osetljiv na svetlost odgovara povećanjem izlučivanja hormona melatonina. 2. Podizanje nivoa melatonina uzrokuje da hipofiza počinje proizvodnju prolaktina i hormon rasta. 3. Porast nivoa melatonina takođe izaziva hipotalamus da pulsira i počne proizvodnju gonadotropin releasing hormone (GnRH). 4. Hormon rasta iz hipofize aktivira oslobađanje insulina, kao što su faktor rasta (IGF) iz jetre i drugih perifernih tkiva, a trenutno se smatra da IGF indirektno kontroliše rast rogovlja u proleće i leto. 5. GnRH takođe podstiče hipofizu da luči dva gonadotrofina - luteinizirajući hormon (LH) i folikul - stimulirajući hormon (FSH). 6. LH stimuliše testise na proizvodnju i lučenje testosterona, koji podstiče okoštavanje rogovlja te sušenje basta. Prolaktin iz hipofize potiskuje testosterone u kasnu zimu, što izaziva otpadanje rogovlja jelena.
Mineralni zahtevi za rast rogovlja je veći od onih potrebnih za normalni rast kostura i održavanje (studije su pokazale da jelen stalno prolazi kroz obnovu kostura). Kod nekih vrsta, zahtev rogovlja za mineralima može biti tri puta veći od potreba za održavanje kostura, a potražnja za rast rogova se zadovoljava iz prehrane i iz kostura. Hrana nudi najveći procenat kalcijuma i fosfora za rast i mineralizaciju rogovlja, međutim, rogovlje nikad neće preći genetski potencijal, čak i ako jelena troši potrebne elemente iznad optimalnog nivoa. Tokom perioda maksimalne veličine rogovlja potražnja za mineralima, snaga štitne žlezde za oslobađanje kalcitonin hormona omogućava jelenu da "ukrade" minerale iz svoje unutrašnje strukture kostura. Ovaj proces je poznat kao "fiziološka" ili "privremena" osteoporoza. Kosti kao što su rebra i lopatica najviše pomažu tom privremenom nedostataku minerala, a mogu izgubiti čak 40 % svojih sadržaja kalcijuma, da bi rogovi okoštali. Međutim u septembru, jelen može u potpunosti zameniti uzimanje minerala iz svog kostura..
Abnormalnosti rogovlja
Abnormalnosti mogu biti izazvane pod uticajem ozlede roga, telesne ozlede, genetike ili starosti životinje (Kip Adams, Quality Deer Management Association).
Ozlede rožista su često rezultat udarca što utiče na celi rog jelena, pa više ili manje izgleda deformisano, dok suprotni rog raste normalno ako nije ozleđen.Teška ozleda može čak u potpunosti zaustaviti rast roga. Ozlede grane i parožaka dok su u bastu, takodje pruzrokuju deformacije, a stepen abnormalnosti određuje vreme i mesto ozlede. Ozlede koje se dese kasnije u rastu utiču manje na oblik roga, osim ako je nisko na grani. Ove ozlede ostavljaju trag samo tokom tekuće godine, a sledeće rogovlje obično ne pokazuje znakove ozlede. Telesne ozlede mogu nastati od bolesti, vozila, metaka, ugriza i drugih nesrećnih događaja, koji mogu dovesti do abnormalanog rasta rogovlja. Ozlede prednjih nogu, papaka, plećki može obično i najviše uticati na rog ozleđene strane,dok ozlede stražnjih nogu obično utiču na suprotni rog. Ozlede na telu mogu uticati na rast rogovlja na obe strane ili zaustavi njihov rast. Zavisno od lokacije i težine ozlede, abnormalnosti se mogu pojaviti privremeno samo na trenutnom rogovlju ali mogu biti i trajne - tokom celog života..
Genetika i životno doba takođe mogu biti uzrok za netipično rogovlje. Kao što je ranije rečeno ona gotovo u potpunosti određuje simetriju i oblik rogovlja. Poznati su primeri prstastih rogovlja sa parošcima koji idu u svim pravcima, pritom uzrok je genetika a ne ozleda. Sa godinama opada broj i izgled parožaka tj. to je mnogo češće kod starijih mužijaka.
Treba reći da je netipično rogovlje obično asimetrično, a parošci mogu izrastati pod bilo kojim uglom od glavne grane. Mada ovi opisi nisu jedina ograničenja za tipične i netipične rogove jelena jer možemo naći CIC, Boone i Crockett, Pope & Young bodovne sisteme koji definišu relativni stepen tipišnih i atipičnih rogova postupcima za merenje, što neodslikava prirodan odraz vrednosti rogova ili jedinke. Mišljenja sam da rogovlje ne sme biti izgovor za lov mladih mužijaka, na osnovu lošijih rogova, a posobno ako su telesno jaki i ako je abnormalnost povezana sa ozledom.
LOBANJA I ZUBALO
I 0/3, C 0/1, P 3/3, M 3/3 =32
ČULA
Čula su mu izvanredno upotrbljiva,
Jelen ima dihromatik / dvobojni vid, dok ljudi imaju trihromatik viziju (trobojnu). Tako jelen ne vidi narandžaste i crvene koji se ističu, ljudskom oku.
OGLAŠAVANJE I KOMUNIKACIJA
Belorepi jeleni vrše komunikaciju na različite načine: pomoću zvukova, mirisa, govora tela, i obeležavanja. Svi belorepi jeleni su u stanju da proizvode zvučne signale, jedinstvene za svaku životinju, pritom ispuštajući razne glasove, od tihih cvrkutavih (sličnih drozdu), do veoma glasnog brektanja. Mlado ispušta piskavo blejanje na poziv njegove majke čime se pronalaze. Takođe proizvode niske, grlene zvuke koji će privući pažnju bilo kojeg drugog jelena u tom području. Kao i zvuk koji je često signal opasnosti. Mužijaci su jedinstveni sa svojim roktavim krkljanjem, oglašavanjem kojim često pokazuje agresiju i neprijateljstvo prema drugima. U perodu parenja mužijak ispušta relativno tih poziv slično BLA, koji se može ćuti na oko 100 metara daljine. Komunikacija je i sa belim repom, kada ga uzdigne i raširi, čime upozorava druge jelene u području koji ga mogu videti, na moguću opasnost.
Žlezde i obeležavanje teritorije
Belorepi jeleni poseduju mnogo žlezda, koje im omogućavaju proizvodnju mirisa, od kojih su neki toliko jaki da ih može osetiti čovek.Četri glavne žlezde su: pre-orbitalne, čeone, zastopalne i metatarzalne koštane žlezde. Ranije se mislilo da sekreti iz pre-orbitalne žlezde (u prednjem delu oka) ostavljaju miris na grane drveća, medjutim nedavna istraživanja pokazuju da to nije tako. Utvrđeno je da se miris iz čela / znojnih žlezda (nalazi se na glavi, između rogova i očiju),a koristi za ostavljanje mirisa na granama. Miris iz zastopalne žlezde jelen ostavlja, kada divljač prolazi i očeše se o vegetaciju, a po njemu jelen zna koliko je drugih u tom području, da li neki mužijak redovno prolazi kroz taj prostor isl. Miris iz žlezda metatarzalne kosti (na spoljnoj strani stražnjih nogu, između gležnja i kopita), može se koristiti i kao alarm miris. Miris iz Interdigitalne žlezde, koje se nalaze između prstiju papaka u svakoj nozi, emituju žuto voštanu materiju neprijatnog mirisa. Takodje se može videti da gazi svoje papke ako oseti moguću opasnost (vidi, čuje, namiriše) čime ostavlja veliku količinu mirisa radi upozorenja drugim jelenima.
Mužijak tokom sezone parenja češće mokri (čučne tokom mokrenja), pritom se sekret iz zastopalne žlezde, pomeša sa mokraćom te proizvodi jak miris. Tokom sezone parenja se oslobađaju hormoni i feromoni koje govore mužijacima da je ženka spremna za parenje. Mužijak takođe svojim rogovljem i glavom trlja drveća i grmlje tokom parenja čime prenosi miris iz čeone žlezde, ostavljajući mirisni znak drugim jelenima. Za češanje o koru mladog drveća isl. mužijak koristi rogovlje, koje mu pomaže pri označavanju svoje teritorije i skidanju basta. Za označavanje područja u kojem redovno prolaze belorepan koristi prednja kopita kojim pravi ogrebotine na tlu, a liče na urezane linije u zemlji, u koje često mokri.
Obeležavanje je očigledan način komunikacije. Međutim belorepan nakon obeležavanja , većinu tih lokacija ne posećuje često. IV....ŽIVOT...............................................
STANIŠTE
Iako se najčešće misli o njemu kao relativno šumskoj životinji generalno se može prilagoditi širokom diapazonu raznolikosti staništa pa živi u otvorenoj preriji, poljoprivrednim površinama Ipak preferira otvorene šume i šumske rubove, posebno starih polja i poljoprivrednih površina, a pritom koristi razna šumska staništa,sa čestarima i grmljem, blizu vode. Recimo populacije u Illinoisu zahtevaju šumovita područja za opstanak, pa su u / ili u blizini njih, iako se pritom često hrane daleko od šume. Medjutim sve češće se nalaze u vrlo razvijenim urbanim područjima..
Belorepi jelen je stručnjak u iskorištavanju poremećenih šumskih ekosistema - mada kada su suočeni sa slabom konkurencijom drugih vrsta..
TERITORIJA
Imaju relativno malu teritoriju i radijus kretanja. Teritorija im je obično nekoliko kvadratnih kilometara. Kada su uslovi ishrane odgovarajući, imaju tendenciju da ostanu u jednom mestu duže vreme. Na primer, u regionu Edwards visoravni, gde su praćeni u eksperimentalnim studijama, mnogi od obeleženih jelena su ostali na površini od 259 ha najmanje 3 godine, a neki od njih su pronađeni najdalje 8 km. Istraživanja su pokazala da se prosečna teritorija kojom se kreću, dosta manja od navedene a zavise od toga da li žive u u šumi ili na poljoprivrednim površinama. Mužijaci imaju tendenciju, da imaju veće teritorije kojim se kreću.
NAČIN ŽIVOTA / PONAŠANJE
Mužijaci leti žive odvojeno jedni od drugih, a mogu živeti u grupama,koje se sastoje od tri ili četiri jedinke, osim u sezoni parenja, kada se javlja medjusobna netrpeljivost. Mužijaci se po pravilu ne povezuju sa ženkama , sem tokom sezone parenja. Belorepi jeleni se često nalaze zajedno. Porodičnu grupu čine odrasle ženka, njena lanad i njeni ženski mladi iz prethodne godine (matrijarhat). Kada ženka nema mlade, obično je usamljena. Veliki broj jelena se može videti zajedno na najboljim izvorima hrane, posebno tokom kasne zime, na otvorenom ili u šumama.
Jeleni su najaktivniji kasno poslepodne pre zalaska sunca i opet u ranim jutarnjim satima, nedugo nakon izlaska sunca. Pod okriljem mraka nije neobično za njih da se hrane, ali obično postoji period mirovanja i preživanja (tokom srednjeg dela noći). Utvrđeno je u eksperimentalnim ispitivanjima da su najlakše vidljivi, u satu neposredno pre mraka. U središnjem delu dana se uglavnom odmaraju u nekim šikarama ili mestu gde su više ili manje zaštićeni. U gusto naseljenim područjima sa jelenima, na svojim stazama i odmaralištima, obično ostavljaju tragove drugima.
Kada je uznemiren može udarati papcima nogu po tlu i tako upozoriti druge na opasnost. Znak opasnosti je i podignut rep kojim pokazuje raširenu donju belinu repa i posebno mladima,kao znak koji prate pri begu.Veoma je plahovita životinja. Pri begu ili uhvaćen otvara usta i nervozno-ubrzano dahće isplaženog jezika, te se često ozleđuje ili čak ugine od uzbudjenja i straha.
Očuvan na cuclu od malena, lako se pripitomi, ali kao i srndać u određenom periodu postaje agresivan .Veoma se tiho kreće i izvanredno skriva.
Hod mu je karakterističan, a kada je gonjen, pojuri kratkim galopom, pa zatim često nastavi visokim skokovima. Vrlo dobar je trkač te može dostići brzinu do 48 kilometara na sat, a takođe dobro skače i pliva, tako da preskače 2 metra visoke ograde.
Požive 15 do 20 godina, a istraživanje sprovedeno u srednjoj i severnoj državi Illinois (u prirodi) je pokazalo da je najstarija ženka imala 18 godina, a najstariji mužijak 9 godina.
Od 1960 se ispituje metabolizam jelena a u međuvremenu se dosta oko toga pisalo da bi se došlo do stava da jeleni ne smanjuju metabolizam tokom zime. V.....ISHRANA.......................................... Po EL Atwood popisu za ishranu u SAD, koristi više od 500 različitih biljaka za ishranu. Kao i kod većine drugih sisara, prehrambene navike variraju od mesta do mesta i od sezone do sezone.
Belorepan menja prehranu zavisno od staništa i sezone. Tako jede zelene biljke u proleće i leto. U jesen, jede kukuruz, žir i druge orahaste plodove, dok zimi jede pupove i grančice drvenastih biljaka. Hranu im još čine lišće, voće, lišajevi i gljive (neke čak koje su otrovne za ljude). Belorepi jelen se lako preorijentiše na kultivisane biljne vrste, obično jede voće, mahunarke i druge krmne biljke, kukuruz, ovas posebno, belu detelinu i drugu hranu koju mogu naći na poljoprivrednim parcelama, kada su dostupne, te u urbanim područjima može postati opasan štetnik.
Dostupnost hraniva određuje u velikoj meri ono što će jesti, pa je udeo i vrsta hraniva različita od regiona do regiona. Tako samo u Teksasu, udeo u ishrani može biti različit od regiona do regiona, recimo u Chisos planinama, hrane se u velikoj meri planinskim travama i niskim grmljem, dok u Južnom Teksasu, , brst čini najveći deo ihrane belorepog jelena. U regionu Edwards visoravni, ispaša je dva puta veća od brsta, a biljaka koje tu najviše preferiraju su trave i korovi, meksički dragun, žir (dve vrste), hrastovo sveže lišće, grah, zob i druge žitarica, grm Foresteria i turska kruška. U 67 % od ukupnog vremena hranjenja provodi u ispaši travama, 26 % u hranjenju voćem, a samo 7% u brstu.
Na osnovu količine hrane koju unose u organizam, sedam belorepih jelena će pojesti otprilike kao jedna srednja krava.
Želudac kao kod ostalih preživara ima četiri komore za varenje hrane. Svaka komora ima drugačiju i specifičnu funkciju koja omogućava jelenu da brzo jede različitu hranu, te je kasnije svari preživanjem, na sigurnijem mestu. U prva dva, buragu i retikulumu, hrana se meša sa žuči i preživa.U omasumu je voda uklanja, a iz posljednje komore- sirišta, odlazi u tanko crevo, gde se hranjive materije iz hrane apsorbuju. Ovakav želudac je domaćin složenom skupu bakterija koje se menjaju kako jelen menja prehranu kroz godišnja doba. Ako su bakterije potrebne za varenje određene hrane (npr. seno) odsutne, tada neće biti svarena i dovoljno iskorišćena..
Proteini
Protein je opšti pojam koji opisuje veliku grupu spojeva koji imaju različite funkcije. Zajedničko za sve proteine je da se sastoje od manje ili više bitnih aminokiselina.Većina amino kiselina su neophodne, a bitne aminokiseline su izvedene iz hrane koju jelen jede, a ne esencijalne aminokiseline se proizvode u telu. Proteini su potrebni u gotovo svakom elementu života jer su bitne komponente enzima, hormona, antitiela, za zgrušavanja krvi, čelije. Kako bi zadovoljio ove komponente za život, jelen zahteva redovno unošenje proteina.
Potrebe jelena za proteinima se razlikuju po uzrastu, polu, fiziološkom stanju i sezoni.Tako mladi zahtevaju malo više proteina od odraslih, jer im raste mišićno tkivo tokom cele prve godine života, a pritom mužijaci zbog svog većeg tela i bržeg rasta, zahtevaju veći unos proteina od ženki. Održavanje tela odraslih zahteva proteine, ali proporcionalno manje nego što zahteva lane. Ženke tokom kasne trudnoće i dojenja, ne zahtevaju srazmerno više proteina od ostalih odraslih.
Sezonska dostupnost proteina
Doba godine određuje koliko će pružiti i kolika je važnost proteina za jelene. Na primer potrebna hraniva u proleće su važna jer : Pomažu za oporavak od zimskog stresa, pružanje potrebne prehrane za razvoj fetusa kroz treće tromesečje a početak proizvodnje mleka i za početak rasta rogovlja. Hranjive marerije potrebne u leto su važni za : Pružanje hranjivih materija potrebnih za proizvodnju mleka, za rast lanadi i daljnji razvoj rogovlja jelena. U jesen / zimu su važni za : Pružanje prehrana za lanad koja još uvek raste, energije potrebne u pripremi za zimu, te nadoknade energije izgubljene tokom parenja.
Potrebe za proteinima moraju biti zadovoljene istovremeno sa energetskim potrebama, zapravo potrošnja proteina se mora povećati sa rastom energetskih potreba. Većina hraniva nude izvore hrane visoke u proteinima, ali malo energije. Žir i mnoge žitarice, kao što su kukuruz ili pšenica, imaju relativno niske nivoe proteina, ali visoke energije (masti). Vrste koje jeleni brste su obično nedovoljne u oba sadržaja, proteina i energije, a uopšteno, biljnih belančevina je najviša u ranim fazama rasta biljke. Na primer, proteini u mladoj travi, pri ishrani mogu biti za 15 do 25 % veći od iste biljke po sazrevanju.
PREHRANA
Za zimsku prihranu se koristi ovas, ječam, seno, žir, kesten, melasa Uglavnom zbog velike opreznosti, na hranilišta dolaze samo iz velike potrebe, a tada se na njima zadržava vrlo kratko. Nutricionisti jelena se uglavnom slažu da je prehrana koja sadrži 16 do 20% sirovih proteina više nego adekvatna zahtevima jelena za proteinima,ali nas ljudska priroda navodi verovanju da je više bolje nego manje. Međutim, to nije slučaj kada je u pitanju potrošnja proteina kod jelena. Nakon što bi zadovoljili njihov minimalni zahtev za proteinima, dodatno konzumiranje proteina ne dovodi do većeg rogovlja ili tela, što može dovesti do bespotrebno većih troškova lovnim organizacijama koji prehranjuju jelene. Kako bi se smanjili troškovi i racionalnije ispunili zahtevi svih starosnih razreda jelena,najbolje je kupiti i dati stočnu hranu sa najmanje 16% sirovih proteina/belančevina. Hraniva koja sadrže mnogo više od 20% proteina neznatno će poboljšati populaciju, ali proporcionalno mnogo manje od uloženog ili ulaganja u poboljšanje staništa za jelensku divljač. VI....RAZMNOŽAVANJE..........................
Mužijaci su uglavnom polno zreli sa 1,5 godina, te će početi sa parenjem čak i u populacijama sa dovoljno starijih jelena.. Sazrevanje ženki zavisi od naseljenosti , kao i dostupnosti hrane. Ženke mogu sazreti u prvoj godini, iako će se to pojaviti veoma malo u populaciji, a većina ženki je zrelo sa 1+ godina starosti, jer se većina ne mogu reprodukovati do šest meseci nakon što su zrele. Tako povremeno, kada su prehrambeni uslovi izvrsni, ženska lanad se pari te ima potomstvo u proleće naredne godine, kada i same imaju samo jednu godinu. Belorepani su poligamni. U tropima reprodukcija se može odvijati tokom cele godine.
PARENJE
Ženka ulazi u estrus obično krajem oktobra ili početkom novembra, što pokreće uglavnom pad fotoperioda - znači u ranu jesen i nastavlja se do rane zime. Sam početak parenja u Americi znatno varira od jednog do drugog dela zemlje. U obalnom Teksasu na primer, nije neobično da počne već u septembru, dok u regionu Edvards visoravni, udaljenom samo 300 km, vrhunac sezone parenja je u novembru, dok je u južnom Teksasu vrhunac krajem novembra i decembra. Postoje mnogi faktori intenziteta i trajanja" sezone parenja". Temperatura vazduha je jedan od glavnih faktora. Svaki put kada temperatura poraste iznad 4 C, mužijaci su mnogo manje aktivni u potrazi za ženkama, jer će biti predmet pregrejavanja ili dehidracije.
Mužijaci se bore za dominaciju i mogućnost parenja sa ženkom. Ako je brojnost muških grla u određenom području zadovoljavajuća, onda će se više boriti za ženke.Tokom parenja, udvaranje provode na stalno trčanje, kada mužijaci pokušavaju držati korak sa brzim ženkama, a često oba pola ispuštaju piskave zvuke. Samo parenje je brzo i bez ceremonije, a obično mužijak nakon oplodnje ženke, kreće u potragu za drugom i pokušaće se pariti sa što više ženki.Sve ovo utiče na gubitak fizičke snage, jer retko jedu ili odmaraju u tom periodu.
TELENJE I MLADI
Ženke postaju teritorijalne i odvajaju se 10 do 14 dana pre lanjenja od ostalih, a često koriste isto područje gde su se lanile u prethodnim godinama, ali ponekad i na čudnim mestima. Period gestacije (trudnoće) traje 6 do 7 meseci (obično do 202 dana), tako da od sredine do kraja proleća, uglavnom u maju ili junu, ženke rađaju najčešće dva mlada, teških 3 do 6 kg.
Adultne (odrasle) majke koje primaju adekvatnu prehranu će davati blizanace, mada neretko trojke ili četvorke, a dokumentovan je slučaj i pet mladih, ali to traje samo nekoliko godina za populaciju koja raste, a nakon toga opada u nedostatku kontrolnih mera. Lanad su crvenkasto - smeđi pri rođenju sa belim tačkama po telu, a mogu hodati par sati po rođenju i uzimati krmno bilje za hranu, nekoliko dana kasnije.
Majka u početku nije stalno uz podmladak, ostavlja ih dobro skrivene satima u vreme dok se ona hrani, ali ostaje u blizini (ne nužno u kontaktu očima), a redovno prilazi samo kada ih hrani. Ako ima više od jednog laneta, skriva ih na odvojenim mestima. Dok čekaju svoje majke da se vrate, leže a glave i vratove ispruže na tlo, što ih čini težim za pronalaženje od predatora- Stari manje od mesec dana verovatno neće uspeti pobeći predatoru, te leže nepomično u visokoj travi ili drugim skrovitim mestima, a boja krzna sa pegama pomaže uklopanju u okruženje.Takođe nedostatak mirisa im je dodatna zaštita, za otkrivanje od predatora. Lane i njegova majka ispuštaju zvukove i koriste njuh kako bi pronašli jedno drugo. Ako je lane ugroženo, majka će upotrebiti njene prednje noge, te udaranjem oterati predatora.
U prve četri sedmice, većinom se nalaze skriveni u vegetaciji, mada čim budu dovoljno jaki idu sa majkom i prate je.
Lanad gubi bele tačke u uzrastu od 3 do 5 meseci, kada se linjaju, u ranu jesen.
Mladi sisaju dva / dva i po meseca, mada će se potpuno odbiti sa 4 do 5 meseci, kada će težiti 20 do 35 kg, pritom muški mladunci imaju tendenciju da su malo veći i teži od ženki. Mužijaci obično napuste svoje majke nakon godinu , a ženke mogu ostati sa njima dve godine, kada često ostaju na toj teritoriji, dok će majka otići u potrazi za novom.
Prirast je 1, 4 po reproduktivnoj ženki, a može biti veća ili manja. Manja je najpre u lošim populacijama i uslovima, neoplođenih ženki ( loš polni odnos) ali i kasni prolećni mrazevi Ako ima dovoljno hrane, vode i skloništa, populacija može rasti vrlo brzo.
Ako ste pronašli lane samo, ne dirajte ga (kao i kod srne), majka čuvenog bambija iz crtanih filmova je najčešće tu u blizini. VII...TRAGOVI.........................................
Izmet belorepog jelena se lako identifikuje,a za sobom ostavlja hrpe tamnih, cilindričnih kuglica 1, 5 cm do 3 cm dugih.
VIIIPROCENA STAROSTI...
Pregledom zuba se može proceniti starost belorepog jelena. U 9 meseci starosti, zubalo će steći srednji par trajnih sekutića, dok su ostali sekutići, kao i pretkutnjaci još uvek mlečni zubi. U ovom uzrastu po jedan kutnjak na obe strane svake čeljusti je dobro razvijen, dok se drugi jedva probijaju kroz desni. U jednoj i po godine svi mlečni sekutići su zamenjeni trajnim zubima, a tada su najmanje dva kutnjaka u potpunosti razvijena, a treći može jedva izranjati iz donje čeljusti, ili da ga još nema. U uzrastu od 2 godine trajni zubi su potpuni u zubalu. Od 2 godine starosti određivanje starosti je nešto nesigurnije, ali se može grubo proceniti. Trošenje zuba je postepeno sve dok sa 5 godina, grebeni caklina više nisu oštri. Kod starih grla krune pretkutnjaka i kutnjaka su samo kratko iznad zubnog mesa, a brušene površine su gotovo glatke.
Kod mužijaka broj parožaka, dužina ili debljina rogovlja su opšti pokazatelj starosti, mada to nije siguran dokaz starenja. Na primer, prikupljeno odbačeno rogovlje jednog mužijaka u Teksasu tokom perioda od 5 godina, je imalo svake godine po četri ili pet parožaka na svakoj strani. Međutim iako stariji imaju teže rogove, razvoj rogovlja je isto tako usko povezan sa prehranom, pa je rizično generalizovati.
Bolji znak starosti je dužina gubice i boja dlake,naime sa starenjem jelenu njuška postaje duža i krzno sivije, a verovatno bi se presekom zuba,kao kod srna ili jelena mogla odrediti najpreciznija starost jedinke. IXSTRADANJA I ZAŠTITA
U Americi postoji nekoliko prirodnih predatora belorepog jelena.To su sivi vukovi , kuguari(pume) , američki aligatori i (u tropima) jaguari. Bobketu , risu , medvedu i kojotu su obično plen mladunci. Medvedi ponekad mogu napasti odraslog jelena dok ris, kojot i bobket napadaju odrasle jelene zimi kad su oslabljeni. Orlovi , lisice isl. mogu retko ugroziti mladunce, ali ljudi i psi su sada glavni lovci belorepog jelena u najvećem delu SAD.Uopšteno se smatra da je uništenje prirodnih predatora jelena faktor prenamnoženosti ove vrste. Kada nema mnogo prirodnih predatora, populacija jelena ponekad može narasti toliko da postane prevelika za svoju okolinu te mogu gladovati do smrti. U ruralnim područjima, lovci kontrolišu populacije jelena, ali u prigradskim i gradskim područjima lov često nije dopušten pa populacija može rasti izvan kontrole,a na nekim područjima postoji značajna konkurencija u ishrani između belorepog jelena i domaće stoke(posebno domaćih koza). Belorepi jeleni su najvažniji velika divljač u Teksasu. Procenjuje se da ih je 1991god. bilo više od 3,1 miliona, iako se u tim godinama lovilo oko 474.000 godišnje. Zima je opasno vreme za jelene, pa često obolevaju i uginu,najčešće tada. Njihove duge uske noge i papci otežavaju im kretanje u dubokom snegu i ledu, pa je lakše za predatora da ih uhvate.
U nekim područjima, prenaseljenost jelena u šumovitim područjima je problem. Negativni uticaj visokih gustoća jelena je degradacija šuma, pa to može znatno uticati na sastav biljnih vrsta ( jede određene vrste, što može uticati na ostale da se prošire, pa se menja sastav biljnog pokrivača).
Obzirom da ljudi i jeleni često dele stanište, može nastati problema za oboje, kada se stanište jelena smanjuje zbog ljudskog razvoja u poljoprivrednim područjima.Tako prenaseljeni, često postaju štetni i uništavaju kulture graška, kikirikija, pšenice, zobi, žitarice i druge.
Kao izvrsnim skakačima belorepim jelenima se moraju postavljati dosta visoke ograde za zaštitu useva, voćnjaka. a i električna ograda može pomoći. Pojedinačna stabla ili biljke mogu se zaštititi postavljanjem visoke žice oko biljke.. Postoji nekoliko proizvoda odobrenih u SAD za smanjenje šteta od jelena. Repelenti(za odbijanje)će smanjiti štete koje divljač čini na vegetaciji, ali ih neće eliminisati.Njihova efikasnost. zavisi od lokalne gustine jelena, dostupnosti druge hrane, ukusa biljke koje su zaštićene i pravilnosti kojom se koristi preparat.Repelenat takođe može sprečiti jelena da se hrani biljkom, ali je neće zastrašiti od štete nastale pri trljanju rogova o nju.. Takoće repelenati mogu biti skupi i mora se nanositi nakon jakih oborina... Neki od ovih proizvoda su : Deer Away Big Game Repellent (odbijajući (prah ili sprej) .Deer Away Deer and Rabbit repellent (Get Away odbijajući za jelena i kunića) aktivni sastojak ovog proizvoda je capsaicin i izotiocijanat..Plantskydd aktivni sastojak ovog proizvoda je jestivi životinjski protein. Deer Sachets vrećice aktivni sastojak ovog proizvoda je natrijumova so, mešana masnim kiselinama.. Deerbuster je Sachet aktivni sastojak ovog proizvoda je meso i crvena paprika.. Kao I prethodni ovaj proizvod trebao naneti na vrh biljke, tako da ga kišnica koja ga otapa rasporedi na ostale površine biljke. Hinder aktivni sastojak ovog preparata je amonijak sapuna viših masnih kiselina.. .Međutim, nije bio delotvoran kao prethodno navedeni.
Neki ljudi su imali uspeha u odvraćanja jelena vešanjem barijumovog sapuna ili pramenovima ljudske kose na biljke. Dok sapun može biti efikasan, ljudska kosa, krv isl. ali u svim vremenskim uslovima vrlo brzo izgube svoju efikasnost.
Jelen prelazi puteve u potrazi za hranom i vodom, pa ponekad dolazi do sudara sa vozilima a rezultat su ozlede i smrtni slučajevi među vozačima što je takođe velik problem.
BOLESTI
Belorepi jelen nosi parazite koji su ozbiljno ugrozili populacije karibua, jelena , losa i značajno uticali na stoku.
Parazita kao što su uši, grinje mogu oslabiti jelena.
Lajmska bolest je opasna bakterijska bolest. Jeleni su važna karika u životnom ciklusu crno-nogog / jelenovog krpelja (Ixodes scapularis),te služe kao domaćini za odrasle faze krpelja, koji mogu biti nosioci bakterija (Borrelia burgdorferi), a uzrokuju lajmsku bolest. Ljudi mogu dobiti lajmsku bolest od krpelja sa jelena,a zaraze se kada ih ugrizu krpelji koji nose bakterije. Sam jelen ne prenosi bolest, ali kontakt sa divljači može povećati rizik od izloženosti ujeda krpelja. Ovi krpelji su maleni, aktivni od maja do jula, a odrasli su aktivni i u toplim danima od avgusta do maja, kada mogu biti zarazne. Nastanjuju šume i polja, posebno tamo gde su jeleni brojni, a pojavljuju se na jelenima i miševima. Početni simptomi variraju, ali kod oko 75 do 80 % svih žrtava razvija kružni crvrni otok, oko uboda, do 35 dana nakon ugriza. Ostali simptomi uključuju ukočen vrat, glavobolju, vrtoglavicu, groznicu, grlobolju, bolove u mišićima, zglobovima i opštu slabosti. Antibiotici su najprikladniji lek u ranim fazama infekcije, a nelečena bolest se teško izleči i može izazvati hronični artritis, gubitak pamćenja i jake glavobolje. Krpelji takođe mogu biti nosioci i preneti na jelena Erlichiosis , Babesiosis i RM pegavi tifus. Jelen takođe može nositi toksoplazmozu.
Chronic Wasting Disease (CWD) Bolest hroničnog trošenja Ova bolest je prvi put pronađena u Ilinoisu 2002 u Winnebago County. Od tada se raširila u nekoliko severnih područja Ilinoisa. CWD je smrtonosna neurološka bolest i predstavlja ozbiljnu pretnju za populacije divljači u područjima gde se javlja. Studije do danas nisu pronašle dokaze da ljudi mogu dobiti CWD od kontakta sa jelenom ili iz prehrane mesom divljači. Preporuka je da se mozak i leđna moždina ne jedu, kao i da treba izbegavati kontakt sa tečnošću iz kičmene moždine.
Epizootic Hemorrhagic Disease (EHD) Epizootijska Hemoragijska bolest. EHD je uzrokovana virusom koji prenosi mušica ili komarac. Način prenosa EHD u prirodi je najčešće preko Culicoides variipennis ili mušica u Severnoj Americi. Epizootija hemoragijske bolesti (EHD) je akutna, zarazna, često kobna virusna bolest nekih divljih preživara .Bolest izaziva groznicu i snažno unutrašnje krvarenje. Bruto i histološka lezija EHD karakteriše obilno krvarenja. Nema organa na kojem se nemože pojaviti krvarenja, a redovno su uključeni srce, jetra, slezena, bubreg, pluća i probavni trakt.Osam do 36 sati nakon pojave vidljivih znakova, jelen prelazi u polušok stanje, postaje iscrpljen i ugine.
Mada zbog vrlo visoke stope smrtnosti, EHD može imati značajan učinak na populacije jelena na određenom području, smanjujući im drastično brojnost, uticaj na populacije nije predvidljiv jer zavisi od vremenskih uslova, koji utiču na veličinu populacija mušica, Sve dokumentovane epidemije EHD su se dogodile tokom kasnog leta i u ranu jesen (od avgusta do oktobra) i prestajale su naglo sa početkom mraza.
Hemoragijska bolest se može preneti na druge divlje preživare,a virus može zaraziti domaće životinje, ali retko izazove bolest. Virus se može vratiti iz raznih tkiva životinja koje su podlegli EHD. Eksperimentalno, od zaraženih jelena bolest se može preneti na jelene osetljive od inokulacije virusa potkožno, intramuskularno, intravenski ili usmenim putem.
Najverovatnije da virus ne zarazi ljude. Inače nema poznatih efikasnih tretmana za kontrolu EHD. Teoretski, oralna vakcina može biti razvijena kroz dodatno hranjenje, ali to je trenutno nemoguće, nepraktično i neopravdano.
Slična hemoragična bolest, koja se naziva bolest plavog jezika (bluetongue) se javlja u celoj SAD i Kanadi. Belorepi jeleni razviju znakove bolesti oko 7 dana nakon zaraze. Stalna karakteristika bolesti je iznenadna pojava. Jeleni u početku gube apetit i strah od čoveka, progresivno slabe, javlja se ubrzani puls i disanje, temperatura ( životinje česte leže u vodi da smanje telesne temperature) i na kraju postaju nesvesne. Krvarenje i nedostatak kiseonika u krvi dovodi do plavog izgleda sluznice usne šupljine, te otuda i naziv bolesti - plavi jezik.
Ove dve bolesti su (antigenically) različite. Dijagnoza se vrši kombinacijom anamneza, karakterističnih znakova i lezija, a izolacija virusa je potrebna za dijagnozu EHD. Zbog sličnosti simptoma sa drugim bolestima, kao plavog jezika i malignih catarrhal groznica, bitna je izolacija i identifikacija virusa.
Distribucija EHD-a
Zajedničko posmatranje u epidemijama koje uključuju veliki broj jelena - kao u Mičiganu, NjuDžerziju i Alberti - je da su oni epizootics koji se ne ponavlja i uključuju mali broj jelena dok se u Južnoj Dakoti,Misuriju i Nebraski javljaju gotovo svake godine, a bolest se može smatrati enzootskom u tim područjima. Od 1890, uginuća jelena od bolesti koja bi mogla biti EHD su se dogodili u različitim delovima Severne Amerike. Od početne pojave ove bolesti 1955 došlo je prvenstveno među belorepim jelenima, iako povremeno kod mula jelena (O. hemionus) i pronghorn antilope (Antilocapra Americana).Ova uginuća su se ranije različito dijagnostikovala kao, mycotic stomatitis, hemoragijske septikemije ili su neodređene, a uzrok im nikada nije potvrđen. Pregled istorije bolesti, znakova i lezija, sezonskih pojava i nedostatak bakterijske agente, sugerišu da bi mogli biti EHD.
Ova bolest se verovatno javlja svake godine u Ilinoisu, a posljednje veliko izbijanja je bilo 1998. Prvo pojavljivanje i naknadne identifikacije EHD se dogodila u 1955 kada je nekoliko stotina jelena (Odocoileus virginianus) uginulo u Nju Džerziju i Mičigenu. Dodatna uginuća belorepog jelena pripisana EHD-u, dogodila su se u Mičigenu 1974 kada je uginulo oko 100 jelena, a 2006 - 50 do 75 životinja. Od početne potvrde izbijanja EHD, dokumentovano su se dogodili u Južnoj Dakoti, Severnoj Dakoti, Vajomingu i Alberti. Sumnja da su se EHD epidemije dogodile u Misuriju, Vašingtonu, Nebraski, Ajovi i Brit. Kolumbiji. U 2008, uginuća su se dogodila u delu Oklanda 150 - 200 jelena. U 2009, u Livingstonu 300 - 450 jelena. U 2010, u jugozapadnom delu države sa procenjenim uginućem 1.025 jelena.
Milane imas temu izbor prve puske za pocetnike mada tesko da ce neko nesto smisliti protiv Z6 e sad taj Lupo ne znam.
MilanO Offline
· 15.10.2024. 05:38
Pozdrav ljudi, hvala za prijem, imao bih par pitanja sa obzirom da sam tek dobio sve potrebne dozvole za lov, a ranije nisam lovio, zanima me šta mislite ovoj kombinaciji. Benelli Lupo i Swarovski Z6
tomo vrbas Offline
· 01.01.2024. 19:30
Сретна Нова година колеге ловци да сте ми живи и здрави, и да вас ловачка срећа и око и даље служе! 🍻
Planinko011 Offline
· 01.01.2024. 17:21
Drage kolege želim vam zdravlja, lične i lovačke srece u 2024toj. (I da nam se ružne stvari ne ponavljaju).
slavaplana Offline
· 15.12.2023. 13:46
Niko ništa ne piše na forumu.LSS radi punom parom.Ima podršku lovaca.Jedni isti 30 god sede po U.O.i udruženjima.Nisu oni krivi mi smo što to trpimo.
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:13
Drug i ja bi se učlanili u neko lovačko društvo u Banatu, da li neko zna gde se primaju članovi sa strane?
Stevo Kuzmanovic Offline
· 14.02.2023. 09:10
Pozdrav svima..
Anita Randjelovic Offline
· 11.02.2023. 15:09
Da li neko zna proceduru zamene cevi kod karabina?
Deer Sachets vrećice aktivni sastojak ovog proizvoda je natrijumova so, mešana masnim kiselinama.. Deerbuster je Sachet aktivni sastojak ovog proizvoda je meso i crvena paprika.. Kao I prethodni ovaj proizvod trebao naneti na vrh biljke, tako da ga kišnica koja ga otapa rasporedi na ostale površine biljke. Hinder aktivni sastojak ovog preparata je amonijak sapuna viših masnih kiselina.. .Međutim, nije bio delotvoran kao prethodno navedeni. 
što to trpimo.
