Finnskogen kaže:
JEDAN DAN IZ LOVA
Svedska i lov na snezne koke.
Put do vrha planine je dug i iscrpljujuc, tim pre sto svu opremu i hranu za 7 dana boravka nosimo na ledjima jer zadnjih desetak petnaest kilometara nema puteva.
Uzana vijugava stazica sa vremena na vreme u potpunosti nestane pod gustim tepihom mahovine brusnica i borovnica.
Tamo negde na planini ceka nas stara drvena hytta (vikendica). Same ( Laponci ) su zimi sneznim skuterom dovukli nesto drva tako da se u svakom slucaju necemo smrzavati, jer iako je jesen gore na planini nocu temperatura pada ispod nule.
Do cvlja stizemo tacno u sumrak, vikendica je otkljucana jer ovde i onako nema nikoga.
Palimo svece i vatru jer ovde nema struje. Pdgrijavamo neki gulas koji smo poneli sa sobom, hranimo pse te iscrpljeni putem i opijeni svezim zrakom ulazimo u vrece za spavanje. Niko nista ne govori svi su pre umorni za razgovor. Jedini zvuk je lagano pucketanje vatre. Gledam u drveni zid vikendice na kojemu se razleva svetlost vatre starog kamanog ognjista.Lagano tonemo u san mastajuci o sutrasnjem danu.
Ujutro me budi tisina.
Nema buke automobila, mobilnih telefona, ljudi ..... samo tisina. Cujem kako mi srce kuca. Imam osecaj da mogu da cujem kako rdja grize gvozdje. Lezim jos neko vreme i uzivam u tome. Tu i tamo cujem nekog od pasa kako leno zevne.
Vreme je za ustajanje.
Odlazim do ognjista i reazgrcem pepeo jucerasnje vatre. Jos uvek se zari. Uzimam lonac za vodu i krecem ka vratima.
Skripa starih drvenih vrata razbija tisinu. Vrata se lagano otvaraju a u vikendicu ulazi svetlost jutarnjeg sunca. Vani je predivan suncani dan, na svetlo plavom nebu niti oblacka.
Fantasticno ..... samo neka se tako i zadrzi pa ptice nemora niti da bude pomislih.
Odlazim do potoka. Umivam se i sipam vodu u lonac.
Kada sam se vratio unutra svi su vec ustali..... kuvamo kafu na zari jucerasnje vatre, pecemo jaja i slaninu. u dva trena dorucak je na stolu.
Adrenalin i iscekivanja svakim trenom rastu, ubrzo ne znamo ko je nestrpljiviji mi ili psi.
Oblacimo se sklapamo oruzje, pakujemo ruksake, oblacimo reflekse na nas i pse.
Tako sada smo spremni. Izlazimo napolje.
Loviste pocinje onoga trena kada iskoracimo iz vikendice i proteze se koliko nam oko vidi. Nigde nikog samo mi.
Krajolik je kao iz bajke. Jesen u svom najlepsem odelu. Akvarel crvene, smedje,zute i zelene boje u kontrastu sa plavim nebom koje se kupa u planinskim jezerima.
Kakav pogled!!!
Lov je poceo. Ptice ima. Doduse cesto se dizu van puskometa. Godina je bila hladna pa su ptice u ovo doba vec pocele dobijati snezno perje te se ranije dizu racunajuci da im kamuflaza i nije najbolja opcija, ali jata su fina i velika. Idemo za njima te tu i tamo psi pronadju pokoju pticu koja nije htela da poleti i sledi ostatak jata. Prvi dan lovimo sa svim psima, kasnije ce mo ih pustati jednog po jednog da ih stedimo od umora. Vetar cesto menja smer a mi pokusavamo da ga pratimo koliko nam to konfiguracija terena dozvoljava.
Podne je proslo vetar duva malo jace. Ptice se sakrivaju u zavetrinu. Citav plato je prepun malih uvala u kojima je temperatura i po desetak stepeni visa nego na vetrometini. Znamo za to i trazimo upravo takva mesta.
Adrenalin nas vuce napred tako da trenutno na umor niti ne pomisljamo.
Pokusavamo da idemo u krug tako da ne odlutamo previse od vikendice. Jato za jatom, situacija za situacijom, lovac i lovina, ko ce koga nadmudriti.
I tako citav dan. Nazad se vracamo kasno po podne. Sunce je jos uvek na nebu ali sada uzurbano tone iza horizonta. Gledam nebo koje je sada preslo iz plave u crvenu boju.
Dolazimo do vikendice i kacimo ulov i skidamo opremu sa sebe. Dajemo psima da jedu. Uzimam noz i vadim prsa frisko ulovljenih kokica. One ce na tavu zajedno sa slaninim. Przimo luk i gljive te uz prilog tome frisko ubrane brusnice i flasa dobrog crvenog vina. Sve to naravno uz svetlost svece ali naravno ne zbog romantike vec zbog toga sto nam je to jedini izvor svetlosti.
Posle vecere lozimo vatru. Vani je vec uveliko mrak. Sedimo oko kamina pijuckamo konjak, pravimo planove za sutra, prepricavamo stare i nove dozivljaje dok nam se tela polako opustaju.
Psi su od umora pospali a ni mi necemo dugo jer nas vec sutra ceka novi dan, a posle njega jos jedan i jos jedan......
Ima li sta lepse ? Dobro drustvo, dobar lov i dobra hrana.... osecam kako me groznica vec hvata a do jeseni je jos dugo ....
ali se za tako nesto isplati cekati i odbrojavati dane
što to trpimo.
