Lovački portal SRBIJALOV - Forumske diskusije: VUK /Canis lupus/


Navigacija
 Naslovna
 Vesti
 FORUM
 Pravila sajta
 Kodeks lovaca
 Kalendar lova
 Članci o lovu
 Sajmovi lova
 Galerija
 Linkovi
 Knjiga gostiju
 Kontakt
 REKLAMIRANJE
Anketa članova
Kako rešiti sukob izmedju lovačkih saveza na relaciji LSS - LSV?

Vanrednim izborima za sve funkcije, pre promene Statuta LSS
Vanrednim izborima za sve funkcije, pre promene Statuta LSS
36% [20 Glasa]

Vanrednim izborima posle promene Statuta LSS
Vanrednim izborima posle promene Statuta LSS
18% [10 Glasa]

Vanrednim izborima, osim predsedničkih, pre promene Statuta LSS
Vanrednim izborima, osim predsedničkih, pre promene Statuta LSS
34% [19 Glasa]

Ostaviti LSV u ovom zamrznutom statusu u LSS
Ostaviti LSV u ovom zamrznutom statusu u LSS
13% [7 Glasa]

Glasova: 56
Morate se ulogovati da biste glasali.
Start: 22.11.2018. 17:13

Arhiva anketa
REKLAME
REKLAMIRAJTE SE KOD NAS

Domen za Lovačka udruženja

Lovački savez Centralne Srbije


INTERMAKER
Vreme

Pregled teme
Lovački portal SRBIJALOV » STRUČNI I NAUČNI RADOVI IZ OBLASTI LOVSTVA » STRUČNI I NAUČNI RADOVI IZ OBLASTI LOVSTVA
 Štampaj teme
VUK /Canis lupus/
nenadx
 Vuk je vrsta kopnenih predatora,koja sve više zaokuplja pažnju lovaca ali i šire javnosti,te bi ovaj tekst mogao da nam ga približi i zainteresuje za daljnje upoznavanje i shvatanje njegove uloge u nasem okruženju.

N.Radaković
SIVI VUK / Canis lupus, Linne 1758 /
Eng.- Eurasian Wolf, Rus.- Evroaziski volk, Nem.- Europischer Wolf, Bug.- Volk, Rum.- Lup cenuiu, Mađ.- Farkas, Špa.- Lobo, Fra.- Loup, Ita.- Lupo
EVOLUCIJA
Postoje bar tri teze o razvoju kanida, pa samim tim i vuka. Ma koja od ove tri pretpostavke bila prava, najpre moguća hipoteza je da su se karakteristike savremenih kanida pojavile pre 10 miliona godina, dok se neusaglase stavovi, ovde su prikazane dve moguće šeme:
1.
2
Miacid(65-33 Mya) Hesperocyon(42-31 Mya) Cynodesmus (33-26 Mya)

Teze su razne a mozaik se slaže, ali bi sled događanja mogao biti sledeći:
Rani Oligocen ( 42,5 - 31 miliona godina ) - Pojavljuje se Hesperocyon prvi stari kanid rod. To su male lasice sa dugim repom, relativno kratkom brnjicom, hodaju na prstima (digitigrade) kao sadašnje.
Kasni Oligocen - Hesperocyonin se širi u Severnoj Americi iz Evroazije. Rani miocen-pliocen ( 23,3- 3,6 miliona godina ) - Nestanak borophagina, verovatno otvara put širenju kanida, koji počinje u Severnoj Americi sa pojavom tri roda: Canis, Urocyon i Vulpes. Kanidi dobijaju donje carnassiale koji su sposobni za žvakanje i sečenje. Neki kanini, kao mali kojot Canis davisii prelazi Bering i naseljava Evroaziju. Rani miocen (24 - 20 miliona godina ) - Hesperocyoni izumiru osim Nothocyon i Leptocyon grana, koje dovode do širenja kanida, Srednji miocen ( 12 - 10 miliona godina ) - U Severnoj Americi, Tomarctus, nastaje od linije Nothocyon, stvaranjem borophagine, koji je kratak zbog širenja novih kanida.
Naime pre 10 miliona godina u Severnoj Americi se javlja Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Po nekim autoritetima, karakteristke savremenih kanida pojavile su se baš sa njim. Njegova sličnost sa današnjim vrstama je ogromna. Veličina mu je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, denticija mu je tipično pseća, a udovi su trkačkog tipa. Ipak nemoguće ga je vezati za neku preciznu liniju srodstva u okviru roda, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Medjutim najverovatnije je tada on prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije, od kada se može slediti njegova evolucija u Evropi.Migracije dovode najverovatnije do pojave vukova, šakala, lisica i rakunopsa u Aziji. Pojavljuje se vuk kao Canis u zapadnoj Evropi. Canini su se proširili u Afriku (pliocen) i Južnu Ameriku (kasni pliocen 4- 5 mil.god.).
U kasnom pliocenu, pre 4 - 5 miliona godina, pojavljuje se kojot (Canis latrans) koji po nekim mišljenjima verovatno potiče od Canis lepophagus.
Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od pre 8 miliona godina. Dok ima navoda da šakal i kojot vode poreklo od Canis cipio, vuk potiče iz jedne medjuvrste, Canis etruscus, veoma čestog u Evropi pre 2 miliona godina,sličnom današnjem vuku.
Rani pleistocen ( pre nešto više od million godina ). U Evropi postoje nekoliko vrsta vukova. U severnoj Americi prvi kanid-Canis edwardii, jasno prepoznatljiv kao vuk, a crveni vuk (Canis rufus) je možda njegov direktni potomak. Srednji pleistocen (pre oko milion godina). U Severnoj Americi se pojavljuje veliki vuk (Canis ambrusteri), Verovatno se širi u Južnu Ameriku gde postaje predak strašnog vuka (Canis dirus),mada je moguće da je strašni vuk nastao od malih južnoameričkih vukova. Tokom pleistocena je moguća kontinentalna migracija zbog glacijacije i povremene pojave Beringovog prelaza.Hladni klimatski uslovi su period stvaranja varijeteta vukova, pa se teško razlikuju populacija vukova sa dve strane. Sa druge strane, šakali i kojoti, koji su živeli u južnijim krajevima, nisu deo takve razmene i nezavisno evoluiraju.
Rani vukovi su verovatno ličili sadašnjim vukovima na Bliskom istoku i Južnoj Aziji, što pokazuju fosilni vukovi iz Evrope od pre pola miliona godina. Kasni pleistocen - pre par stotina hiljada godina. Sivi vuk (Canis lupus) je u potpunosti nastanjen u severnoj Evroaziji, te se širi celom Evropom i severnom Azijom.
Naime trenutna teorija predpostavlja da je sivi vuk prvo evoluirao u Evroaziji tokom ranog pleistocena,tako su po stepenu promena koje su uočene u DNK sekvenci, azijske loze nastale pre oko 800.000 godina, za razliku od američkih i evropskih loza koje se protežu unatrag samo 150.000 godina. Pretpostavke su da se Sivi vuk doselio u Severnu Ameriku, preko Beringovog kopnenog mosta pre 300.000 - 400.000 godina. . Međutim, nije se šire rasprostranio,ali koegzistira sa mnogo većim vukovima do pre 12.000 godina, kada je izvorna američka megafauna počela izumirati. Jedan od tih većih vukova je bio Dire Wolf (Canis dirus),koji je bio jače građen i sa jačim zubalom ali manje vešt u drobljenju kostiju od sivog vuka. Dire Wolf se kretao od južne Kanade do Južne Amerike do pre oko 8.000 godina kada su klimatske promene ( kako se misli ) dovele do njihovog izumiranja. Nakon toga Sivi vuk postaje glavni canid (pas) predator u Severnoj Americi,pored Crvenog vuka. Prema DNK analizama i istraživanjima, crveni vuk je rezultat hibridizacije sivog vuka ( Canis lupus ) i kojota ( Canis latrans) koja se javlja tokom proteklih 12.500 godina, a verovatno i tokom poslednjih 2.500 godina.
Rezultati takođe pokazuju da zbog velike bliskosti istočno kanadske populacije sivog vuka (Canis lupus lycaon), kojota (Canis latrans) i crvenog vuka (Canis rufus),Istočni kanadski vuk nije sivi vuk,a da su istočni kanadski vuk i crveni vuk veoma blisko povezani na istoku Severne Amerike, te više usko vezani za kojota nego za sivog vuka. Na osnovu tih nalaza, autori predlažu sledeći evolucijski model: Bilo je odvajanja pre 1 do 2 miliona godina od zajedničkog pretka sivih vukova , populacije istočno/severno američkih vukova i kojota. Jedna od populacija je migrirala u Evroaziju i tamo iznedrila sivoga vuka.. Druga linija je ostala u Severnoj Americi i pre 150.000 - 300.000 godina se razgranala u predke istočne-severnoameričke vukove i kojote.
Domaći psi su nastali od vuka, pre nekih 100 000 godina, ali je veća verovatnoća da se radi o periodu od pre 30.000 do 10.000 godina, jer nepostoji ni jedan nalaz od perioda pre kramanjolaca,a konstatnih povremenih mešanja sa vukom je bilo i kasnije (Vila i sar. 1997.). Danas smatramo da su pas (C. lupus familiaris) i vuk ista vrsta. Rod Canis uključuje još kojota i dve vrste šakala i mogu se međusobno ukrštati.
I.KLASIFIKACIJA Porodica - Canidae ,Rod - Canis, Vrsta - Canis lupus
Binomna ime je izvedeno iz latinske reči : canis, što znači "pas" i lupus, što znači vukovi.
Sivi vuk je član roda canis, koji obuhvata između 7 i 10 vrsta. U svetu su priznate ili poznate nekoliko vrsta vukova (do nedavno 3, ali po najnovijim istraživanjima 6 ), a to su : Canis lupus ( evroaziski - sivi vuk ), Canis simensis (poznat po nazivima etiopski - abesiniski vuk ili crveni majmunski šakal ),koji je doskora smatran šakalom (mada neki i šakala smatraju vrstom vuka). Nalazi se u nekoliko planinskih delova jugoistočne Etiopije (Route, Aylsworth 1999) sa 450 do 550 jedinki. Imaju crvenkasto krzno sa belinom na grlu, prsimatežine 24- 42 kilograma. Prednje noge imaju pet prstiju, a stražnje četiri. Nedavna analiza mitohondrijske DNK pokazuju da su nastali kao zasebna vrsta pre 3 do 4 miliona godina, te da su više usko vezani uz sive vukove i kojote nego za druge afričkie kanide. Ishranu im čine 90% mali glodari i vrlo retko papkari (stoka). Žive u čoporima,ali samo radi lova (mužijaci ne napuštaju svoj natalni čopor, dok ženke vrše disperziju u ranom uzrastu). Većina čopora se sastoje od brojnih povezanih mužjaka i 1-2 ženki koje nisu povezane. Čak i tako, ženke se najčešće pare sa mužijacima izvan čopora. Crveni vuk (Canis rufus) - Bilo je mnogo spekulacija u prošlosti da li su crveni vukovi zapravo hibridi sivih vukova i kojoti ili da su podvrsta sivog vuka. Ipak, nedavna genetska testiranja pokazuju da je odvojena i različita vrsta. Obično su manji od sivog vuka, ali veći od kojota, imaju kraće crvenkasto krzno sa tamnim na leđima i repu i belim oznakama oko usana. Imaju široku lobanje oblika kao sivi vuk, ali i srazmerno veće uši. Crveni vukovi su živeli širom jugoistoka SAD-a, a prirodne populacije su verovatno istrebljene do 1980 Ih godina te je zadnjih 14 divljih vukova uhvaćeno i stavljeno u program zaštite. Sada ima nekoliko stotina crvenih vukova koji žive u zoološkim vrtovima i uzgojnim objektima,kao i tri ostrva (Južna Karolina, Florida). Istočnokanadski vuk ( Canis lycaon ) je takođe posebna vrsta, što je pokazala nedavna mtDNA (broj hromozoma : 2n = 78, Wayne 1993). Iako je bio prva identifikovana podvrsta sivog vuka u Severnoj Americi (Canis lupus lycaon),fosilni zapis i DNK pokazuju da su istočni vuk, crveni vuk i kojot direktni potomci primitivnog vuka koji je došao u Severnu Ameriku pre 750.000 godina. A predak Sivog vuka nije stigao u Severnu Ameriku do pre 300.000 godina, tokom pleistocen glacijacije. Najbliži srodnici istočnom vuku su crveni vuk i kojot.. Međutim, postoji mnogo zbrke oko statusa i klasifikacije tih vukova. Obzirom da su istočni vuk i crveni vuk usko povezani, dele i mnoge fizičke karakteristike, kao i da im je istorisko preklapanje staništa, mnogi tvrde da istočni vuk treba biti klasifikovan kao severna podvrsta crvenog vuka. Sa druge strane, poznato je da se istočni vukovi, crvene vukovi i kojoti ukrštaju, ali je nivo hibridizacije nepoznat, tako neki sumnjaju da istočni vuk nije zasebna vrsta ili podvrsta crvenog vuka, već da je zapravo crveni vuk / kojot hibrid (coywolf), a dodatno zbunjuju izvorni sivi vukovi koji žive uz istočne vukove i kojote u Algonquin Provincial Park. Istoćno kanadski je manji od ostalih podvrsta vukova i ima crvenkasto krzno sa sivim ili crnim oznakama sa strane i natrag. Po mnogima više liči kojotu ili crvenom vuku nego drugim sivim vukovima. Ovi vukovi su nekada živeli u istočnom SAD-u od Floride do Maina i na zapadu do reke Misisipi, kao i istočnoj Kanadi. Danas, se istočni vuk može naći samo u Algonquin Provincial Park u Ontariju, susednim delovima Quebeca, a možda i oko Velikih jezera u Minnesoti i Manitobi. Bez obzira na njihovo razvrstavanje, postoje samo 150-170 istočnih vukova u divljini, a gubitak staništa, lov i sl. su glavne prepreke njegovog opstanka. Iako se u Kanadi aktivno pokušavaju zaštititi , istočni vukovi se redovno pri lovu zamene za kojote ili sive vukove te stradaju. Kanada je donela trajnu zabranu lova bilo vukova ili kojota u 30 gradića oko parka, 2004 godine. Nedavna istraživanja pokazuju da je vrlo malo starijih vukova u parku, te da se tako struktura
Strana 7
osnovnog čopora istočnog vuka razbija. Sa tako malom brojnošću istočni vukovi lutaju i dolaze u kontakt sa više ljudi te stradaju, a hibridizacija sa kojotima i sivim vukovima je sve veća, tako da sa svakom generacijom genetska čistoća istočnog vuka nestaje.
Za Himelajskog vuka (Canis himalayensis) se dugo mislilo da je deo podvrste tibetanski sivi vuk (Canis lupus chanco / laniger). Međutim, mitohondrijska DNK analiza pokazuje da ga treba klasifikovati kao posebnu vrstu. To su mali, svetli vukovi poreklom iz severne Indije, Kašmira i istočnog Nepala. Uz indijske vukove, himalajski su verovatno najstarija vrsta vukova u svetu, ali su toliko različiti, da ne dele ni genetske markere sa sivim vukovima ili domaćim psima. Postoji samo oko 350 Himalajskih vukova u divljini. Iako kritično ugroženi, oni se još uvek dosta love kao štetočine u himalajskim planinama. Ipak u Indiji je započet uzgojni program 2001 godine, u zatvorenom prostoru sa jednom ženkom, te sada imaju 21 životinju.
Takođe je indijski vuk ( Canis indica ) nedavno odvojen kao zasebna vrsta, koji se svrstavao u podvrstu iranski vuk (Canis lupus pallipes), Nedavna mtDNA analiza pokazuje da su preci indijskog vuka bili izolovani na indijskom potkontinentu pre više od 800.000 godina. Iako se prostor Indijskog vuka preklapa sa najbližim rođakom, himalajskim vukom, gotovo da i nema ukrštanja zbog razlike u ponašanju. Indijski Vuk je jedan od najmanjih vukova, sa samo 24 - 38 centimetara u visinu. Canis Indica se nalazi samo u nekim indijskim državama sa 2.000 do 3.000 preostalih u divljini i zaštićeni su kao ugrožena vrsta. Međutim, oni se još uvek najčešće love trovanjem zbog napada na stoku i decu, koji su mnogo češći nego kod drugih vrsta vukova, jer im je to glavni plen koji love.
Strana 8
PODVRSTE
U dosadašnjoj literature su pominjane i opisane 80 do 83 podvrste, a u jednom periodu su bile priznate oko 50. Savremene klasifikacije uzimaju u obzir DNK anatomiju, rasprostranjenost i migracije različitih populacija vukova, pa je vrsta Canis lupus od 2005.godine najčešće sadržana u 37 do 39 podvrsta, koje su egzistirale u novije vreme, tačnije toliko se opisuje i manje više prihvata, uklučujući tu i domaću Canis lupus familiaris i podivljalu Canis lupus dingo. Primera rado po Brancelju (1988) postoji 26 podvrsta ( infraspecijskih jedinica ). Moglo bi se reći da je Sivi vuk u Evropi za sada prepoznatljiv u oko 12 podvrsta ili geografskih pasmina, mada po Nowak-u (1995) ima 7 evroazijskih i 5 severnoameričkih podvrsta, a to su : C. l. Albus (severna Rusija),C. l. communis (srednja Rusija), C. l. cubanensis (istočno srednja Azija), C. l. pallipes (Bliski istok, jugo-zapadna Azija), C. l. hattai (Hokkaido, Japan), C. l. hodophilax (Honshu, Japan), C. l. lupus (Evropa, Azija), C. l. lycaon ?(jugo-istočna Kanada, severo-istočni SAD), C. l. arctos (kanadski Visoki Arktik), C. l. nubilis (srednja SAD, Srednja i Istočna Kanada), C. l. occidentalis (Aljaska, severo-zapadna Kanada) i C. l. baileyi (Meksiko, jugo-zapadni SAD). Svakako je sve ovo diskutabilno i neusaglašeno. Kao i sve vrste koje imaju veliki životni areal vuk se prilagođava, te evoluira u posebnost. Te varijacije dovode do različitih formi u boji, veličini... a klasifikacija podvrsta nije konačna jer se često javljaju razni hibridi, dok pojedine populacije nisu dovoljno istražene.
Recimo na Severno Američkom kontinentu se pominju mnoge podvrste, mada je veći deo pod znakom pitanja.Tako tamo žive ili su doskora živele :
1. C.l.arctos (Pocock,1935), 2. C.l.crassodon (Hall,1932), 3. C.l. baileyi (Nelson, Goldman,1929), 4. C.l.hudsonicus (Goldman,1941), 5. C.l.labradorius (Goldman,1937.), 6. C.l.manningi (Anderson,1943), 7. C.l.mackenzii (Anderson,1943),8. C.l.ligoni (Goldman,1937), 9. C.l.occidentalis (Richardson,1829) 10. C.l.orion (Pocock,1935), 11. C.l.pambasileus (Elliot,1905), 12. C.l.tundrarum (Miller,1912),.13. C.l.bernardi, 14. C.l.columbianus, 15. C.l.griseoalbus, 16. C.l.irremotus (Goldman,1937.),17. C.l.nubilus (Goldman,1937),Istrebljene su podvrste :.C.l.youngi (nestao1935).
C.l.mogollonensis,(nestao1935). C.l.monstrablis, (nestao 1942. C.l.alces (nestao 1925). C.l.fuscus, (nestao)
U Evroaziji se pominju : 1. C.l.albus (Kerr,1792) - Severna Rusija, 2. C.l.arabis (Pocock,1934) - Arapsko poluostrvo, 3.C.l. campestris (Dwigubsi,1804)- Severna Evropa uz Kaspisko more, 4. C.l. laniger, 5. C.l.lupus - Severna Evropa i Severna Azija. 6. C.l.chanco (Gray,1863),ova podvrsta naseljava prostor srednje Azije,od Rusije, Kine i Koreje do Indije, 7. C.l.manningi (Anderson,1943) - naseljava Bafinovo ostrvo, 8. C.l.pallipes (Sykes, 1831) Avganistan,Turska i delove Arapskog poluostrva. 9. C.l.italicus (Altobello, 1921)- sa Apeninskog poluostrva,naseljen u Švajcarkoj I Francuskoj. 10. C.l.signatus, sa Iberiskog poluostrva, 11. C.l. hallstromi Nova Gvineja izolovan od drugih kanida 6.000 godina. 12. C.l.dingo (Meyer.1793). dingo naseljava Australiju, medjutim ima ga i u Indoneziji, Novoj Gvineji, Vijetnamu, Indiji, Filipinima, Tajlandu...i skoro istrebljene podvrste : C.l.hataii (1889)?- Japan, C.l.hodophilax(1905)-Japan, C.l.minor
I na manjim prostorima su primetne određene posebnosti, pa su moguća odstupanja od populacije do populacije, ali i u okviru jedne podvrste. Nedavno su pronađeni crni primerci u regionima Migello i toskaniskim Apeninima, a nešto ranije u Poljskoj, pa i na našim prostorimaOve pojave su poznate u svetu, a moguć uzrok je ukrštanje sa domaćim psima, dok je stručna javnost podeljena oko tih ukrštanja. Smatra se da je to potencijalno dobar faktor u dijagnostici hibrida, osvežava se izolovana populacija.ali je i kontaminacija čiste genetike. Kako god vuk opstaje u svim svojim varijacijama, a konačnu reč će dati struka upotrebom novih metoda za dijagnostiku povezanosti među njima. Recimo italijanski vuk / C.l. italicus)prvi put je opisan 1921. godine, ali je zvanično priznat tek 1999. Ova podvrsta se proširila na deo Švajcarske i Francuske /P N du Mercantour/.
U jednom periodu deo struke je priznao kao podvrstu i kurjaka, sa centralnog dela Balkanskog poluostrva. Naime još je Bolkay (1925) na osnovu morfoloških, taksonomskih osobina lobanje utvrdio posebnost ovog vuka, pa je kao podvrsta imenovan prema autohtonom nazivu Canis lupus kurjak. Ovo je urađeno na osnovu lobanja sa područja planine Borje (Teslić).Takođe Mirić i ulić (1967.) navode da u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvodini živi C.l.lupus, a u BiH, C.Gori i Srbiji C.l.kurjak, a Mirić (1970) to koriguje na BiH i okolne planine.To isto tvrdi i Merč, a iste godine Bojović i Čolić (1973.) se sa ovim slažu, te kasnije 1988. i Brancelj. Te godine i Bosiljčić analizom 46 lobanja dolazi do sličnih rezultata.
Po nekima od ovih autora u južnom Banatu žive karpatski vukovi, koji svakako ostavljaju trag i u karpatskom delu Srbije, dok ostatak zemlje naseljava naročiti balkanski vuk, takozvani dinarski tip sivog vuka / kurjak/. Morfološke varijacije su po prvi put komparativno istražene i objavljene 2009 god.,od strane odeljenja genetskih istraživanja, Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stanković", u Beogradu, a zaključeno je da se u Srbiji nalaze dve populacije vukova : karpatska i dinarska (balkanska). Razlika između dinarsko-balkanskih i karpatkih vukova je istražena na osnovu geometriske morfometrije lobanja. Ukratko kod obe populacije su mužijaci veći od ženki, a karpatski su veći od dinarsko-balkanskih vukova, dok dinarsko-balkanski vukovi imaju veću gubicu i sagitalni breg....
II.RASPROSTRANJENOST
Vrsta čiji je predstavnik i naš vuk, živi na severnoj polulopti u velikom broju u prostranim stepama i šumama Rusije, Severne i Srednje Azije, Severne Amerike i Evrope, a u preko 40 država, sa procenom od oko 150.000 primeraka. Prilagodljivost vuka je ogromna, ako se sagledava gde živi, to je od visokih planina do ravnih prostranih stepa. Od samog golog ledenog severa do skoro tropskih šuma, pustinja, močvara
Tokom 1800-ih, vukovi (Canis lupus) su naseljavali severnoamerički kontinent, od krajnjeg severa do krajnjeg juga srednjeg Meksika. Međutim
Strana 11
efikasno su eliminisani 1930-ih godina (Weaver 1978) programom kontrole koji je uključivao lov oružjem,zamkama i trovanjem. Procena (2008) je da postoje 55.000 (60,000) vukova u Kanadi i 5.900 do 7.200 na Aljasci. U ostatku SAD, populacije vuka žive na svega oko 3 % svog prirodnog rasprostranjenja.
U nekim evropskim zemljama je davno istrebljen ili egzistira u manjem broju. U Nemačkoj je eliminisan iz ekosistema 1865 godine ( 1904 g.). U tom periodu se u Švajcarskoj zapisuje : brojnost jelena se u prethodnom veku povećala, ponajviše zahvaljujući istrebljenju vuka, njihovog najvećeg prirodnog neprijateljaVuk je proteran u Velikoj Britaniji 1743.godine, Danskoj 1772 Tek u novije vreme se počinje ponegde javljati, ali će vreme pokazati da li će mu ljudi dozvoliti da se ustali na praiskonskim staništima. Procene su da ih u novije vreme u Evropi ima oko 20.000, bez ruskog dela. U bivšem SSSR-u je progon vukova široko podržavan, pa je od 1940.tih godišnje prosečno stradalo 50.000 vukova. Procene za Aziju su različite, pa po nekim podacima iz 2003 g. u Aziji obitava 50.000 sivih vukova (C.lupus) , dok ih po drugima samo u Kazahstanu ima 90.000 ( 1988.godine ubijeno 16.000 vukova), u Rusiji 30.000....
U južnoj i istočnoj Evropi je čini se, postojalo malo više tolerancije prema vukovima, mada su i tu nakon značajnijih šteta agresivnije proganjani. Na Balkanu ga ima u planinskim krajevima, a jedna mikro populacija živi i u Vojvodini u Deliblatskoj peščari, mada se povremeno pojavljuje u još nekim delovima Vojvodine.

Mapa rasprostranjenosti vuka kod nas.

Prema podacima iz studija načinjenih 2008 godine brojnost kod nas i u okruženju mu je ,Srbija: 700800 vukova, Grčka: 15002000, Crna Gora: 200300 ,Makedonija: više od 1000,Bosna i Hercegovina: oko 400,Hrvatska: 100150, Slovenija: 3050, Mađarska: manje od 50, Bugarska: 8001000, Rumunija: 2500,Albanija: 250 vukova.Ipak bih napomenuo da ove cifre treba više tretirati kao orijentir, zbog metode procena, velike pokretljivosti vuka, menjanja brojnosti iz godine u godinu itd. Recimo vukovi su zaštićeni zakonom u Rumuniji od 1996, a tokom dozvoljene lovne sezone strada oko
Strana 12
300 svake godine,nešto i ilegalno, a po Ionescu strada i do 30 % populacije svake godine zbog interčopornih borbi.
III.OPIS
Vukovi pokazuju velike geografske varijacije u obliku. Severno američki su, uglavnom iste veličine kao i evropski, ali imaju šire glave, više tupe čeljusti, kraće noge i obično su robustniji. Evropski vukovi imaju tendenciju da su im uši visoko pozicionirane, glave uže, vitka bedra i više grublja a manje bujna krzna. Takođe primetne su i razlike u ponašanju. Vukovi Bliskog
Istoka i Južne Azije su manje socijalni, manje zavijaju... od evropskih i severno američkih....
Uopšteno visina i težina vuka zajedno ga čine najvećim od svih divljih kanida, mada mu veličina i masa variraju, usled velike površine areala i različitih staništa itd. Primer geografskog uticaja na masu vuka je prisutan ( Bigler, Bergmann ). Istočno sibirski i sivi vukovi sa severa Aljaske narastu do 220cm u dužinu. Krupni vukovi iz Belorusije, Kanade, Letonije, dostižu dužinu tela do 160 cm, a rep je dugačak još do 52 cm. Uopšteno i visina varira od 0,6 do 0.95 m u grebenu(ramenu),ili u proseku oko 80 cm,a dužina od 130 do 200cm od vrha nosa do vrha repa, na koji otpada oko ¼ ukupne dužine. Ženke su u proseku oko 2 do 12 % manje od mužijaka i 20 do 25% lakše od njih. Najmanji vukovi su sa najjužnijih areala ( Bliski Istok, Arapsko poluostrvu), dužina tela im je oko 80 cm, plus rep dug oko 29 cm, a težina 20 do 30 kg. Kod nas vuk prosećno naraste u dužinu oko 140cm, plus rep 30 do 45cm i u visinu do 85cm, Knežović i Knežević u radu Vuk, život, štetnost i tamanjenje (1956) navode da je u Bosni odstreljen veliki broj vukova čija dužina kože premašuje 2m, pa se navode primerci čija je dužina kože iznosila 2,36m. TEŽINA
Prema podacima Evropske inicijative za velike zveri, mužijaci vuka u proseku teže od 20 do 60 kilograma, a ženke od 15 do 55 kilograma. Ekstremni primerci, više od 77 kg zabeleženi su u Kanadi, bivšem SSSR-u i Aljasci. Najteži Sivi vuk zabeležen u Severnoj Americi, je ubijen u srednjeistočnoj Aljasci 1939, težine 79 kg, a najteži vuk zabeležen na Starom kontinentu je ubijen nakon Drugog svetskog rata u Kobelyakski području (Poltavskij Regija) u Ukrajini, težine 96 kg. Najmanji vukovi se nalaze kod arapskih podvrsta, gde ženke mogu meriti oko 10 kg . A ženke u bilo kojoj populaciji vuka obično su 20% manje težine od mužijaka.
Kod nas odrastao, obično teži od 35 do 50 kg, ali su odstupanja takođe česta, pa su poznati odstreli odraslog vuka-vučice sa težinom od 20 do 70kg, Može se reći da na težinu i veličinu, pored uslova sredine utiče starost, pol, količina hraniva, stepen trenutne gojaznosti itd.
KRZNO
Vučije krzno se sastoji od dva sloja. Prvi sloj čini ravna, duža i gruba zaštitna dlaka koja odbija vodu i prljavštinu, a ta pokrivna dlaka, na vratu
Strana 13
deluje kao grivna. Drugi sloj čini meka, gusta, vunasta podlaka, vodootporna koja izoluje. Poddlaka daje ukupni utisak obojenosti pojedinih
delova tela vuka - bela, siva i prljavo smeđa, (Bibikov, 1990). Starenjem vukovi dobijaju sivkastu nijansu krzna. Poddlaka je obično siva bez obzira na izgled krzna, a ima različite zimske i letnje nijanse. Zimi se pojavljuje svetlija poddlaka, a kontrast je više istaknut na tamnije pigmentisanim delovima dlake. Tipične "divlje boje"(agouti) vuka su naizmenične, šematski definisane svetlo i tamno pigmentisane zone, koje su obićno sivožućkaste boje sa donje strane nešto svetlije, a po obrazima I bokovima zlatno - žućkaste. Karakteristična je svetla - beličasta, dlaka oko
ustiju. Vrhovi dlaka na leđima i stranama tela su uvek crni. Na prednjim nogama sa spoljne strane obavezno ima izraženu crnu nijansu. Ipak uopšteno, za vrstu je da boja krzna jako varira, od sive do sivo-smeđe, kroz
spektar od bele, crvene, smeđe do crne. Ove boje imaju tendenciju da se mešaju u mnogim populacijama.
Posebno su zanimljivi crni vukovi, čije povezivanje sa nekom podvrstom vuka nema uporište ni u jednom segmentu, sem činjenice da ih u nekim populacijama ima više i da su u njima uobičajni, ali pritom nisu odlika podvrste. Melanistički (crni) vukovi su retki izvan severnoameričkog kontinenta, sa izuzetkom Italije, u kojoj crni vukovi mogu činiti 20 25 % celokupne populacije. Ipak vukovi sa crnim krznom su retki u Evropi i opisuju se kao atipičnost ili mogućnost hibridizacije sa psima (Niezabitowski,1910. Swietorzecki,1926. Zimen, 1978. Bibikov, 1990). Prema genetskim ispitivanjima, crna boja krzna je mutacija nastala među domaćim psima, a kasnije prenešena ukrštanjem na vukove. Korišćenjem molekularno genetske tehnike za analizu DNK sekvenci, otkriveno je da je za gen mutaciju odgovoran protein beta-defensin 3 koji daje crnu boju dlaci.Takođe boja krzna ponekad odgovara sredini određene populacije vuka. U severnim zemljama više naginje ka svetloj, a u južnim tamnoj nijansi, pa su beli vukovi mnogo češći u područjima sa višegodišnjim dugotrajnim snežnim pokrivačem, Tako se smatra da obojenost krzna služi kao oblik funkcionalne kamuflaže, što nije bar u potpunosti tačno.Rep je naročito zimi, od korena do vrha iste debljine, a završava tubasto ili kao kratak tupi šiljak.Poddlaku odbacuje u obliku velikih čuperaka u kasno proleće (sa godišnjim varijacijama,zavisno od temperature). Vuk se tada često trlja o razne predmete ( stene, grane..) čime potpomaže opadanje dlaka. Ženke obično duže zadrže zimsku dlaku u proleće od mužijaka.
Pri rođenju, mladunci imaju tamnije krzno i plave oči koje kasnije postaju žuto-zlatne ili narandžaste boje.
ZUBALO
U čeljusti ima 42 zuba, sa jako razvijenim očnjacima - kao kod svih velikih predatora. Gornja čeljust ima šest sekutića , dva očnjaka , osam pretkutnjaka i četiri kutnjaka . Donja čeljust (Mandibula) ima šest sekutića, dva očnjaka, osam pretkutnjaka i šest molara.
Zubna formula : I - 3/3, C 1/1, P 4/4, M 2/3.
Četvrti gornji pretkutnjaci i prvi donji molari čine carnassial zube, koji su neophodni za sečenje mesa, a dugi očnjaci su važni da drže i zakolju plen. Pritisak čeljusti dostižu10.000 kPa (kilopaskala), ili 2x više od pasa
slične veličine, a zubalo vuka je bolje prilagođeno za drobljenje kostiju od drugih modernih kanida, iako nije specijalizovano za to kao kod hijena.
Ispitivanja sluzi iz ustiju vuka je pokazala da smanjuje bakterijske infekcije rana i ubrzava obnavljanje tkiva.
LOBANJA
Vukova duga ali snažna njuška ga razlikuje od ostalih kanida. Prednji incisuri nosne kosti nema medijalnu izbočinu, za razliku od šakala. Cingulum na spoljnom rubu prvog gornjeg kutnjaka je samo malo izražena, dok je široko i jasno označena kod šakala.
Sam oblik lobanje se razlikuje,zavisno od populacija.Na slikama levo su lobanje evropske, a desno kanadske podvrste vuka.
Strana 15
Anatomski, vukovi imaju manji orbitalni ugao od pasa (Psi > 53 stepena.Vuk <45 stepena) i relativno veći kapacitet mozga.
ČULA
Miris
Njuh je u vuka možda najrazvijeniji, a kada ostari i ostala čula zakažu njuh ostaje i dalje odličan. Utvrđeno je (ruski izvori) da u tundrama oseti miris na nekoliko kolometara, naravno pod povoljnim strujanjem vazduha.
Sluh
Ovo čulo mu je odlično, recimo što čovek čuje na 5 m, to će vuk ćuti na 50m, Ili tonove od 90 do 100 hiljada treptaja u sekundi, čovek uopšte nečuje, dok je za vuka to normalna frekvencija
Vid
Vidi binokularno što znači da se pri gledanju istovremeno služi sa oba oka. Kanidima su oči smeštene lateralno i njihovo vidno polje (područje pogleda pri gledanju u jednom smeru) je 240 ( ljudi 180). Moglo bi se reći da je vuku vid slabije čulo od ostalih, mada i takvo odlično, jer životinje prepoznaju objekte oslanjajući se na kontrast (svetlo) i pokret, što im je osetljivije u odnosu na čoveka, ali srazmerno slabijom mogućnošću spektralne determinacije objekta u vidnom polju. Naime unutrašnja struktura oka im je prilagođena životnim potrebama, pa je za predatore važnija detekcija pokreta potencijalnog plena, nego recimo boja. Psi (canidi) imaju mrežnicu (deo oka osetljiv na svetlo) sa većim udelom štapića odgovornih za percepciju različitog intenziteta svetlosti u odnosu na čunjiće (receptori odgovorni za razlikovanje spektra boja, kao i kvalitete vida pri jakom intenzitetu svetlosti).
Eksperimentalne studije raspoznavanja boja nisu dovoljno obrađene , ali pokazuju da vide neke boje ( i zbog postojanja fotoreceptora na retini), te Strana 16
lako razlikuju crvenu od plave boje, ali ih zbunjuje razlika zelene od crvene boje. Dokazano je da pas [Shepeleva, 1971] može samo uz velike poteškoće razlikovati zelene boje, a sposobnost razlikovanja boja nije povezana sa strukturom analizatora i prisutnosti tapetuma, koji je zelenkaste boje. Oštrina vida je sposobnost oka da jasno raspoznaje predmete na svim udaljenostima. Ona je kod pasa 20 40 % oštrine vida čoveka, mada se to kod životinja određuje pregledom očne pozadine. Oko kao optički uređaj odaje veći broj nepravilnosti, a jedna od anomalija je možda oblik kratkovidosti i dalekovidosti. Poznato je da vukovi, psi, lisiceuhvate u letu male leteće insekte. Sa druge strane, vuk dobro razlikuje udaljene predmete (W. Kozlov,1966), a ta vizija dalekovidosti je drugačija kod vuka. Na udaljenosti razlikuju ljude (lovce, stočare, planinare) i šta nose (skije, oružje, alatke..) te imaju dovoljno daleku kratkovidost, ali je i tada izražena mogućnost percepcije pokreta, te reaguje na najmanji pokret na velikim udaljenostima, a kretanje predmeta je signal opasnosti ili potencijalne hrane.
Vizualna oštrina psa u sumrak (37 luksa) je 4'50" (Neuhaus, Regenfuss, 1963), a oštrine vida vuka i psa su dosta uporedive. Položaj, ugaona širina rožnica i struktura mrežnice tapetum potvrđuju da vuk može funkcionisati u širokom rasponu režima svetlosti, te da je prilagođen uslovima slabog osvetljenja (ali manje od recimo mačke /Andrejeva, 1978/). Reflektirajuće tapetum stanice doprinose da refleksija svetlosti prolazi kroz mrežnicu fotoreceptora opet, čime se povećava osetljivost oka, što je često kod životinja noćnog i dnevnog ritma (polyphasic) aktivnosti a uzrokuje "sjaj" očiju u mraku.Takav raspored reflektirajućih stanica povećava se uglavnom u srednjem delu mrežnice, a funkcionalni značaj je vrlo visok. Psi i mačke su dosta osetljiviji na jačinu svetlosti od ljudi, jer imaju poseban sloj žilnice koji reflektuje (odbija) zrake svetlosti, a naziva se tapetum lucidum.On omogućava životinjama dobar vid u mraku, a efekt ogledala tapetuma vidi se kao fluorescentni odsjaj. Strana 17
KOMUNIKACIJA I OGLAŠAVANJE
Vukovi međusobnu komunikaciju vrše na različite načine : glasovno, govorom tela / očiju / repa / ušiju, ostavljanjem tragova : vidnih i mirisnih.
Glasovno je to: zavijanjem, režanjem, cviljenjem, lavežom
Zavijanje je veoma bitan vid komunikacije u životu vuka. Ono pomaže održavanju čopora na okupu i kontakt, u gusto pošumljenim područjima, ili preko velikih udaljenosti, ali može poslužiti i kao proglašenja područja, koje vuk smatra za svoje,tj. da je teritorija zauzeta. Takva osobina stimuliše čopor kada ima nešto za zaštitu, kao što je sveže ubijen plen isl., te daju signal svog prisustva ostalim pripadnicima čopora, nakon što su ulovili plen. Navodno, ponekad zavijaju i u znak žalosti. Zavijanje može trajati od 0, 5 - 11 sekundi i obično ima frekvenciju od 150 - 780 Hz, a može se čuti sa više kilometara udaljenosti, zavisno od vremenskih uslova, konfiguracije i obraslosti terena. Po pravilu, veći čopor se češće oglašava od manjeg, čime odvraćaju manje čopore od njihove teritorije, prikazujuči svoju brojnost horskim zavijanjem. Tu vukovi pribežu i nekoj vrsti varki, kada urlaju u različitim tonovima isl., pa je teško proceniti broj vukova koji su uključeni u zavijanje,čime prave zbrku kod suparnika koji ih slušaju.Naime sukob čopora bi mogao biti poguban, ako bi se loše procenila brojnost suparnika. Tako kada zavijaju samo dva vuka, kod čoveka se može stvoriti utisak kao da ih je više, jer ritam i boja glasa se jako menjaju, te se teško može oceniti da li zavijaju dva ili više vuka. Tek proverom po tragovima na snegu (ako ga ima) može se utvrditi ili proceniti koliko je vukova bilo.
Vuk samac retko ili uopšte neodgovara na urlanje čopora, a to mu je znak da bude oprezniji,ili napusti taj prostor.
Posmatranja ukazuju na to da čopori zavijaju najčešće tokom sumraka, a prethode odlasku u lov i nakon njihovog povratka. Studije takođe pokazuju da vukovi zavijaju češće tokom sezone parenja. Sezonski posmatrano zavijaju češće i duže zimi, a često letnje oglašavanje je ovo verovatno povezano sa učenjem mladih .
Mladi počinju zavijanje ubrzo nakon izlaska iz brloga i može biti lako izazvano zavijanjem ostalih tokom
sledećih dva meseca. Takvo, na prvi pogled nepotrebno zavijanje, mlade vukove uči razlikovanju zavijanja svojih članova, od suparničkih vukova. Kada su gladni i u lovu, neoglašavaju se. Vukovi sa Bliskog Istoka i Južne Azije ne zavijaju i oglašavanje im se sastoji od kratkih, oštrih zvukova.
Reži i cvili kao pas. Režanje sa iskeženim zubima je kombinacija zvučnog i vizuelnog upozorenja. Vuk reži kada preti pri napadu ili odbrani što može biti u rasponu od 250 do 1.500 Hz. Režanjem na druge vukove, izražava agresiju i dominaciju.
Laju kada imaju mlade, time odvraćaju pažnju od potencijalne opasnosti za njih. Uopšteno ne laju glasno ili više puta kao psi. Umesto toga, oni koriste tihi "vuf" zvuk (slično psu) koji se može meriti od 320 - 904 Hz, a na koji odmah reaguju drugi vukovi.
Vukovi cvile kada su nervozni ili kada upozoravaju druge vukove na opasnosti, ali to čine vrlo diskretno. Mladunci cvile kada im je potrebna sigurnost roditelja ili drugih vukova.Uopšteno, štenci cvile mnogo češće od odraslih, koristeći ove tužne zvuke za traženje pažnje, nege ili hrane. Cvile i dodavanjem kratkog krika na kraju cvilenja.
Manje poznati zvuk je kada se vukovi okupljaju u grupu mašući repom i ližuću njuške, emituju povremeno piskav zvuk (plačljiv cijuk) nešto slično,
ali ne i isto kao cvilenje. Ovo okupljanje je često potvrda hijararhijskog reda.
GOVOR TELA
Vukovi komuniciraju i vizualno što odražava različite namere i raspoloženja u rasponu od suptilnih signala, kao što je blagi pokret tela do valjanja na leđima čime ukazuju na potpunu pokornost.Tako mnogi pokreti tela imaju svoja značenja. Dominacija - Dominantni vuk stoji uspravno sa ukočenim nogama, uspravnim i napred postavljenim ušima, nakostrešenim dlakama. Često je rep podignut i savijen prema leđima. Ovim drugim vukovima prikazuje rang u čoporu. Podčinjavanje (aktivno) - Celo telo ili zadnji deo se spušta, a usne i uši su povučeni unatrag. Ponekad podčinjeni vuk liže njušku, ili brzo penetrira jezikom. Rep je spušten ili je između nogu, što odražava nivo podčinjenosti. Podčinjavanje (pasivno) Vuk se valja na leđima, šape su povijene ka telu, a pritom često cvili. Pretnja - Uši su ukočene, kao i dlake na krznu. Usne mogu biti zatvorene ili povučene, a
sekutići i očnjaci prikazani. Leđa podignuta ili savijena u luku, sve ovo je praćeno režanjem. Strah Spuštene uši uz glavu, rep uvučen između nogu, telo spušteno i obično povijeno. Stiče se utisak da pokušava biti manje uočljiv. Cvili ili laje (kevće) od straha. Obrambeni - Uši ravne, u pravcu od svoje glave. Agresija Dlaka na leđima podignuta, glava i telo mogu biti pognuti, vidljivo spreman za napad. Sumnja Uši podignute pokazuju pažnju, sužava oči. Rep vuku kada sluti opasnost stoji ravno, paralelno sa tlom. Opuštanje - Opušten rep, ravno nadole, kao i vrat i glava.
Sreća Kao i psi, vuk maše repom, često uzdignutim, kada je u dobrom raspoloženju, sa otvorenim ustima i izbačenim-opuštenim jezikom. Trči okolo, spušta prednji deo tela nadole. Često se igraju i tada reže, ali se oseća neagresivnost prema drugima.
MIRISNI ZNACI
Mirisne žlezde koje se nalaze između prstiju vuka, ostavljaju hemijski trag za sobom, kojim pokazuje svoju prisutnost u prostoru. Vukovi nemaju znojne žlezde na jastučićima šapa, kao neki kanidi. Ova osobina je prisutna kod istočno kanadskih kojota koja pokazuje da su poreklom od Strana 20
vuka,ili nastali ukrštanjem ove dve vrste.Vukovi imaju kaudalnu žlezdu na bazi repa koju većina pasa nema, Smrdljive žlezde imaju po celom telu, uključujući i na dnu repa, između prstiju, te u očima, genitalijama i koži. Feromoni koji izlučuju te žlezde identifikuju svakog vuka pojedinačno, a dominantni vuk ćešanjem svog tela na podređenim vukovima, ih obeleži kao članove čopora.
Najkorišćeniji mirisni marker je urin. Muški i ženski rasplodne vukovi uriniraju na objekte sa podignutom nogom, dok svi ostali članovi čopora u čučnju (čime pokazuju rang). Mužijaci češće mokrenjem obeležavaju teritoriju. Defekacijom (izmetom) se koriste u istu svrhu kao i urinom, a posluži i kao vizualno upozorenje, da je teritorija zauzeta. Više izmeta govori da su zalihe hrane dobre, ali i da je čopor stabilan i jak. Ovi markeri su korisni vukovima za orijentaciju i čuvanje čopora jer omogućava svakom vuku da po mirisu prepozna teritoriju i svoje članove čopora.
KRETANJE
Zbog konstrukcije tela, relativno velikih šapa i oslanjanja pri hodu na prste (digitrade) preko snega, lakše prenose svoju težinu od plena slične težine. Prednje šape su veće od stražnjih i imaju peti prst ( zaperak ), koji je na
stražnjim šapama odsutan, što sa tupim pandžama poboljšava prijanjanje na zaleđenim površinama, a imaju posebne krvne žile koje štite jastučiće šapa od smrzavanja. Kad su se pripadnici porodice pasa tokom evolucije počeli specijalizovati kao trkači, njihove su se noge produžile, a tabani suzili, pa su umesto pet dobili četiri prsta na stražnjim nogama vuka, ali su na prednjim nogama ostali kao rudimenti koji više ne dodiruju zemlju. Rudimentarni prsti su ostatak palca dalekih predaka kanida.
Sposobni su da održavaju tempo kretanja(kaskanje) više kilometara brzinom od 8 do 16 km / h. Ako trče mogu prevaliti i do 45 km za sat, a postižu brzinu od 55 do 65 km / h, na udaljenosti od 400 metara. Obično dnevno prevale oko 35 km u potrazi za hranom, mada čopor prevaljuje ogromne razdaljine, čak i po stotinak kilometara dnevno. Izmereni su i skokovi od 5 metara u daljinu.
Vukovi u Izraelu su jedinstveni zbog dva srednja prsta na šapama, koji se spajaju.
U prirodi obično poživi do 10 godina, dok u zarobljeništvu 13 do 20 godina.
IV..ŽIVOT STANIŠTE
Svim velikim predatorima, koji su na vrhu ekološkog lanca su potrebna velika i prostrana staništa,koja im obezbeđuju odgovarajuću ishranu i relativnu sigurnost. Saobraćaj, šumarstvo i prisustvo čoveka, nisu presudni faktor opstanka, a gustina vuka je najveća tamo gde je biomasa plena najveća (Fuller 1989).
Strana 21
Karakteristično stanište vuka kod nas, je brdsko-planinski reljef. Najčešće od 500 mnv na više, mada je Deliblatska peščara dokaz da to nije uslov ni na ovim prostorima.
Nadalje u našim uslovima bi se moglo govoriti o staništu koje mu pruža dovoljno zaklona, skrovitih mesta i relativni mir, sa dovoljno plena koji mu služi za ishranu. Primećeno je da pored šumskog kompleksa
sa gustim podrastom, šikaravoli šume i šumarke zimzelenih nasada-naročito leti.
TERITORIJA
Vukovi su teritorijalne životinje. U povoljnim uslovima, lovni revir jednog para je 5 do 6 km kvadratnih, ali ga čopor proširi na mnogo veću teritoriju. Tako čopor zauzima teritoriju od 100 km2 do 1000 km2, a istraživanja su pokazala da je prosečna veličina područja vučijeg čopora 85 km2 do 200 km2. Moglo bi se reći da veličina teritorije zavisi najpre od prehrambenih mogućnosti, konkurencije, zatim obraslosti vegetacijom, mira-osećaja sigurnostiTako je recimo u Hrvatskoj na području Dalmacije oko 150 km², na području Gorskog kotara oko 350 km², pa do preko 700 km² na Velebitu. U Skandinaviji su staništa siromašnija, pa im je teritorija veća od 1 000 km².
Jezgro teritorije čopora vukova je u optimalnim uslovima u proseku 35 km2 i u njemu provode 50 % svog vremena, a ostatak je više nagon za pokušaj kontrole što većeg prostora i obezbeđivanja dovoljno hrane. Pritom tokom cele godine čopor osigurava da višak lovišta održavaju barem dva odrasla vuka. Tako su stalno u obilasku teritorije i potrazi za plenom, pa dnevno pokrivaju oko 9 % svoje teritorije ili prosečno 15 - 25 km2. Veoma retko zalaze u teritorije drugih čopora, pa retko love čak i na rubu svoje teritorije i kada tamo ima više plena ( osim ako su potpuno izgladneli ), čime izbegavaju mogućnost susreta sa susednim čoporom.Razlog je što svaki susret može biti veoma opasan i poguban. Naime pri takvim susretima uglavnom stradaju, a većina ubijenih vukova su dominantne životinje, zbog svoje uloge zaštitnika čopora, što negativno utiče i na ostatak čopora.
Strana 22
Osnovni vučiji čopori retko prihvataju stranu jedinku na svojoj teritoriji i brane je od drugih, čime osiguravaju plen. U retkim slučajevima - ako se osećaju brojno ugroženim, stradanja alfa jedinke isl., prihvate stranog vuka, a on je skoro uvek mladi primerak od 1do 3 godina. Uglavnom kada otkriju stranog pripadnika svoje vrste, napadaju ga, ubijaju i najčešće pojedu. Doduše to će uraditi i drugim predatorima, koje smatraju za konkurenta u ishrani, pa se smatra da je i to razlog davljenja pasa. Po jednoj studiji o smrtnosti vuka u Minnesoti, zaključilo se da 14 - 65 % stradaju od drugih vukova, pritom 91 % smrtnih slučajeva su na 2 do 3 , 2 km, u granicama između susednih područja. Teritoriju obeležavaju urinom, izmetom, grebanjem po tlu i zavijanjem. Ova obeležavanja su sredstva komunikacije, ali načelno stvaraju i razmak ( tampon zonu ) između vučijih populacija, jer recimo zavijanjem - mađusobno komuniciraju na matičnom području, ali je to ujedno način izbegavanja susreta sa susednim čoporima i određivanje blizine granice. Tako često zavijanje na određenom prostoru, znači i da određeni čopor tu provodi večinu svog vremena i daje signal drugima da je to zauzeta teritorija.
Mladi vukovi nakon par godina ( 2 do maksimalno 4 ) po pravilu napuštaju teritoriju svojih roditelja i kreću u potragu za vlastitom.Ovo je primer samoočuvanja vrste : da ne bi došlo do prekida protoka gena, te parenja u srodstvu, smanjenja raznolikosti populacije, što je čini osetljivom na promene u staništu. Tako jedan ili dva vučija čopora ne smeju biti izolovani od drugih čopora.
ORGANIZACIJA ŽIVOTA
Vukovi su izrazito čopotativne životinje, mada pod određenim uslovima neki deo života provode kao samci. Takođe leti je čopor manje koegzistentan, kada podređeni mogu odvojeno delovati unutar teritorije, ili odlutati dosta dalje, istrašujući nove prostore, verovatno u pripremi za disperziju. U čoporu postoji relativno složena društvena struktura koja im omogućava funkcionisanje, sigurnost pa i opstanak. Verovatno im zato socijalno ponašanje varira od regiona do regiona, u okviru jedne populacijepa su i navodi o hijararhijskoj strukturi različiti. Naime hijararhija u čoporu je proizvod raznih ekoloških činioca i može se u određenom trenutku poremetiti.
Uopšteno se za vukove navodi da žive u izrazito hijerarhijskim zajednicama, sa dominantnim rasplodnim "alfa" parom, grupom podređenih "beta" pojedinaca, i beznačajnih "omega" vukova na najnižem položaju hijerarhije. Međutim ovi opisi su zasnovani na istraživanjima vukova u zarobljeništvu, gde je nemoguće širenje sazrelih, što dovodi do čestih hijerarhijskih sukoba i marginalizovanja omega vukova, pa se tu nemože govoriti o socijalnoj strukturi i saradnji, već samo pravu jačeg. Sve veći broj stručnjaka smatra da se ovaj primer nemože striktno primeniti na divlje vučije čopore, te da bi bilo prikladnije vodeće nazvati rasplodni,dominantni ili alfa par, a sve ostale podređeni ili beta jedinke, jer
suštinski u čoporu nepostoje marginalizovani, već više i niže rangirani. Naime vučiji čopor se po pravilu sastoji od roditeljskog para i njihovih slabijih potomaka, dakle reč je o porodici, kojoj se ponekad priključi vuk samotnjak, te nije u srodstvu sa ostalim vukovima, ali prihvata pravila čopora i mora biti ponizan svima, bar u određenom vremenu. Roditeljski par vukova drži dominantan položaj, a njihovi potomci prve i druge generacije, koji su stari obično do tri godine, se takmiče oko pozicije dok su u čoporu i međusobno grade odnose nadređenosti i podčinjenosti,a
primetno po muškoj i ženskoj liniji.Ti "podređeni" vukovi imaju nekoliko važnih uloga u čoporu, kao što su sudelovanje u lovu, odbrana čopora, sprovođenje discipline i podizanju štenaca. Takvo ponašanje se postiže i neučestvovanjem u parenju, u čemu ih sprečava dominantni par, u zamenu za sigurnost u čoporu (pre svega od stranih vukova i obezbeđivanja hrane).
Jaka dominacija, naročito po ženskoj liniji, onemogućava parenje podčinjenih članova, međusobno ili sa jednim od dominantnih vukova. Po pravilu samo jedna vučica u čoporu može imati mlade, što je jedan od mehanizama samoregulacije veličine populacije, ali i sprečavanja parenja u srodstvu.
Navodi se da do parenja između srodnika nikada ne dolazi, čak i kad ne postoji drugi seksualni partner, a Strana 24
formirani par uglavnom ostaje doživotno zajedno. U slučaju da jedan od partnera ugine ili strada, dešava se da ga vuk koji je izgubio partnera zameni drugim partnerom, koji je slične sudbine i samMeđutim ovo se veoma retko dešava,zbog samog načina funkcionisanja ove vrste.
Mišljenje je i da obično rasplodni-dominantan vuk ili vučica odlučuje kada će čopor ići u lov, gde će biti brlog, te da je hijerarhijska struktura vidljiva i kod hranjenja na plenu - podčinjeni vukovi jedu nakon nadređenih. Međutim nove studije o vuku su pokazale da oni nisu uvek vodeći vukovi kada putuju, niti uvek vode u lov ili prvi jedu kada ubiju plenpa bi se moglo reći da se aktivnosti i hrana raspodeljuju prema hijerarhiji, po zakonu jačeg, ali i trenutnog stepena gladi i iskustva. Tako slabi mladi naročito mužijaci vrlo teško preživljavaju, što ih takođe podstiče na migraciju i traženje novih teritorija.
DISPERZIJA
Vukovi obično ostaju članovi čopora do uzrasta od dve godine (a čak i do 4 god.). Znači pokorni su roditeljima i nakon postizanja polne zrelosti, čak i ako postoje drugi vukovi, koji su na nižoj lestvici hijararhije u čoporu. Oni pomažu svojim roditeljima u uzgoju novih mladunaca, čime se čuva i formira socijalno ponašanje. Povremeno u zarobljeništvu, podređeni vukovi mogu izazvati dominantni par, što dovodi do međusobnog stradanja, ali takvo ponašanje nikada nije bilo dokumentovano u divljini.
Kada nadjača nagon za parenjem, nad sigurnošću života u čoporu, podređeni ga napuštaju, u potrazi za partnerom i novim staništem. Traženje nove teritorije i para je kritičan proces koji ih može dovesti do stradanja. Napuštanje čopora je obično pre sezone parenja što je odlična strategija, jer jedinka ima vremena da pronađe odgovarajući suprotni pol, sa kojim nije u srodstvu, te odmah kreću u potragu za sopstvenom teritorijom i dobro je upoznaju pre reproduktivne sezone.U suprotnom dolazi do čestih sukoba i grupisanja u periodu parenja. Nakon međusobne socijalizacije, novi par počne obeležavati svoj prostor, pare se i stvaraju svoj novi čopor .
Strana 25
U nekim slučajevima disperzija vuka se može završiti na određeni period pridruživanjem novim čoporima, u kojima opet neće imati veća prava. Takva jedinka se ćesto vrati u stari čopor,ako nenađe sebi par. Udruživanje i prihvatanje u novi čopor je moguće pod uslovom da je čopor oslabljen stradanjem isl., čime se povečava mogućnost odbrane teritorije, lakšeg ulova itd.
VELIČINA ČOPORA
Čopor čine od tri vuka naviše, te može uključivati 20 i više jedinki. Pritom se veličina čopora može vremenom menjati zavisno od nekoliko činioca, koji uključuju godišnje doba, stanište, dostupnost hrane ( kako broja, tako i veličine), karaktera pojedinih vukova u čoporupa i stradanja.
U normalnim okolnostima, leti i u jesen vučiji čopor se sastoji od roditeljskog para, ovogodišnjih i ponekad prošlogodišnjih mladih, koji se nisu potpuno osamostalili i napustili čopor, a zimi se pod određenim uslovima mogu udružiti u veće čopore, što ih čini sigurnijim, ali i omogućava lakše nalaženje i ulov plena. Veličina čopora varira i može biti u koleraciji sa veličinom teritorije koju pokrivaju.
U Rusiji se početkom 2011godine u okrugu Verhojansk (Jakutija), beleži neverovatno veliki čopor od oko 400 jedinki, čije ovako veliko udruživanje za sada nije objašnjeno. Najveći čopor ikada zabeležen u SAD je brojao 37 jedinki u proleće 2002. koji se kasnije podelio na nekoliko manjih. Na našim prostorima je retko udruživanje u velike čopore, ali se dešava. Početkom devedesetih, jedne zime primećen je čopor sa oko 25 primeraka na Južnom Kučaju. Inače su kod nas čopori nejčešći od 4 do 6 primeraka, što upućuje na prirast, sredinu i još neka dešavanja. Udruživanje u osnovi ima isti cilj sigurnost i olakšavanje ulova, a što ih je manje to su oprezniji. Mužijaci samotnjaci mogu da se udruže i tada obično od 2 do 3 primeraka.
Strana 26
Vukovi samci su obično stari primerci proterani iz svog čopora ili mladi u potrazi za novim područjem.
Šeme organizacije života vuka, se nemogu striktno preneti sa prostora netaknutih prostranstava Rusije ili Kanade, Aljaske, na naše prostore. Kod nas se češće uznemiravaju, stradaju dominantni mužijaci, ženke...mada svakako osnovni model ponašanja postoji.
PONAŠANJE - AKTIVNOSTI
Ideja da je vuk - noćna životinja jedva je održiva, iako se većinom danju skrivaju i odmaraju u gustišima koje napuštaju noću, neretko izlaze i preko dana, ponajpre ako su jako gladni i pri lošem vremenu, zavisno od prethodno navedenog. Zapažanja potvrđuju aktivnosti vukova u bilo kom trenutku i njihov su odnos prema ponašanju plena, njihovu dostupnost, kao i stepen njegove ugroženosti (progona).U terminologiji VE Sokolova i GV Kuznetsova (1978), vuk je polyphasic vrsta, o čemu svedoče i osobine organa vida, a u različitim situacijama vodeću ulogu može igrati vid ili sluh ili miris (Allen, 1979).
Kada su aktivni vukovi obilaze šumske proplanke, prilaze livadama i osmatraju, nebi li osetili plen. Praćenjem je utvrđeno da za noć mogu prevaliti od 15 do 70 km, pa i više (obično 35 km), najčešće u potrazi za hranom - mada ne samo zato, a ponekad se čini da nemaju jasan razlog za tolika kretanja. Kada potraje dubok sneg u šumi, često koristi za kretanje šumske puteve, otvorene površine, koje vetar čisti isl. Dubok sneg u planini prisili vukove da se spuštaju u niže reone sa plićim snegom i blažom klimom, mada bi se ovo pre moglo povezati sa migriranjem plena, koga prati.
Po opisima i posmatranju vuka, neko bi rekao da je hrabar i plašljiv, drzak i oprezan.što opet govori o njegovoj pameti ili iskustvenom ponašanju. Poznate su njegove lukavosti, kada jedan namami ovčarske pse na livadi, a u šumi ih drugi vukovi sačekuju i dave.
Strana 27
NAČIN LOVA
Da bi lovili veliki plen, predatori moraju biti ili veliki, srazmerno plenu, ili loviti u čoporu, što im omogućava hvatanje plena, ali i da ga mogu odmah pojesti, to jest potpuno iskoristiti. Vukovi pri tom izvanredno sarađuju, a svaka jedinka ima svoju ulogu i odlično se nadopunjuju, mada ima navoda da nemaju velike strateške sposobnosti. Zimi, vukovi love u čoporima, koji su obično porodični, a u letnjim mesecima, love pojedinačno, u parovima ili u malim grupama.
Kada love u čoporu, obilaze teritoriju naizgled nesistematski, povremeno osluškujući, njušećia često deluje da na plen nailaze slučajno. Pri progonu plena u prvoj fazi su rašireni u rasponu od 100 m, a sam progon potraje do 5 km, a dokumentovan je progon od čak 36 km. Zato imaju tendenciju da odaberu, starije, mlade, slabije životinjekoje će brže savladati, a što je posebno važno kada biraju krupniji plen. Navodi pri posmatranju, kažu da često odustanu od progona već nakon par desetina do par stotina metara, međutim to se pre može kvalifikovati kao rezultat testiranja plena.
Pri pogonu približavaju se plenu i napadaju, a tada hijararhija nije presudna. Taktika je naizgled jednostavna i zavisi od broja vukova u čoporu, te veličine i načinu kretanja plena. Ponekad samo progone plen, a na gustim (obraslim) terenima se podele, uglavnom na dve grupe Uopšteno, kao veoma izdržljivi, zamorenu životinju nakon progona lako sustižu i savladaju.
Strana 28
Veliki plen obično napadaju ujedima na stražnjem delu - područje međice (perineum), zatim bokovima i gornjoj plećki, što izaziva obilno krvarenje, slabljenje i gubitak kordinacije pokreta. Jedan ugriz može napraviti ranu do 10 - 15 cm u dužinu, a posmatranjem je uočeno da odrasli jelen optimalnog zdravlja, ugine od tri ugriza na perineum području, nakon potere od 150 metara.
Progon odlično kombinuju sa zasedom, gde je jasno uočljiva podela dužnosti, a to češće koriste čopori koji su duže zajedno i na terenima koje odlično poznaju. Time troše manje energije, te štede sebe i racionalnije koriste plen
Kada je plen dovoljno oslabljen, vukovi ga obaraju najčešće hvatanjem za zadnje noge / bokove, zatim oštrim zubima pregrizaju vrat žrtvi i ubijaju je. Ponekad napadaju grlo, te kidaju dušnik ili grkljan, mada to najčešće na plenu srednje veličine (srna,ovca),. Pse, šakale, lisice ili druge vukove, će ubiti hvatanjem za leđa, vrat ili glavu, a plen slične ili manje težine od sebe, nosi na sigurno mesto,gde će ga pojesti.
Zavisno od brojnosti čopora, raskomadaju plen. Krupnu stoku i divljač (govedo, jelen) konzumiraju na mestu davljenja, a sitniju (ovca, srna) može jedan vuk sa lakoćom odneti na sigurnije mesto za hranjenje, ili zakopati višak. Izvanredno snažne čeljusti i vrat, kao i prednji deo tela mu pomažu da lomi i najjače kosti ali i da nosi dosta krupan plen.
Strana 29
Obično jedu najveće delove mesa, a obično počinju jesti od zadnjih nogu i vadeći utrobu, te jedu srce, jetru i pluća, zatim mišiće nogu, a kožu i kosti zadnje. ostavljajući samo veće kosti. Naime nakon obaranja plena, vukovi otvaraju trbušnu šupljinu i počinju hranjenje - ponekad dok je još živ, što je verovatno povezano sa stepenom gladi vukova i osećaja sigurnosti, jer je sa druge strane primećeno i da čekaju dok plen ugine od rana, pre nego što ga počnu jesti.
Postoje zapažanja da prvo jedu mesnate i masne delove, a ne unutrašnje organe, što se smatra da je zbog osećaja nesigurnosti na tom mestu ili izgladnelosti, pa pokušavaju za kratko vreme pojesti što više hrane, a kada mogu birati, creva nejedu ako su puna, tj.ako se plen pre ulova dobro nahranio. Dominantni rasplodni par obično jede prvi, čime se izražava status u čoporu, mada to nije pravilo.
Usamljeni vuk prvenstveno zavise od manjih životinja, mada su zabeleženi slučajevi da i samotnjaci obore plen velik kao bizon bez tuđe pomoći.
Prema nekim istraživanjima uspešnost napada na krupnu divljač mu je maksimalnih 70 %. U Oke rezervatu ( Rusija ) los je bio gotovo isključiva hrana vuka, gde je istraženo 94 napada vukova, od čega 81 na losa / jelena ( 24,7 % uspešna ), 9 na divlje svinje ( sve uspešno ), 1 na sika jelena ( uspešno ) i po jedan napad na zeca, dabra i vidru. Ovakvi podaci mogu stvoriti pogrešan utisak, jer ipak da bi lov bio uspešan, vuk mora testirati više životinja pre nego što pronađe pogodnu za ulov, te se navodi da samo svaki deseti pokušaj lova završava i hvatanjem plena, a treba postaviti pitanje da li je se svaki pogon na jaku i brzu divljač, može kvalifikovati kao napad, jer vuk brzo odustaje od progona takvog plena ( već nakon 20 do 150 m ). Nasuprot tome će isti plen u dubokom snegu napadati mnogo upornije i oštrije, što ujedno više govori o vukovoj racionalnosti ( uslovljenoj stepenom gladi, pristupačnosti odgovarajuće vrste, brojnosti plena). Takođe je i lov u gustišu više od duplo manje uspešan od razređenog staništa ...
ODNOS VUK - PLEN
Istraživanja o tome kako vuk utiče na populacije svoga plena daju različite rezultate, od onih koji ukazuju da vukovi dramatično smanjuju, čak ponekad lokalno iskorene neke vrste te da vukovi nisu neophodni za prisutnost mnogih drugih vrsta, do drugih koja kazuju da vuk kao predator Strana 30
jednostavno preuzima od drugih slobodan prostor u prirodnom lancu, te da je kao takav neophodan. Većina vukova najviše lovi nemoćne, bolesne, mlade i neiskusne životinje, što je osnovni učinak zakona evolucije, koji je prihvatljiv u prirodnim uslovima neometanim od strane ljudi, tj. neutiču na dinamiku populacija plena vuka. Tako se u nedirnutim ekosistemima, biljojedi mogu prenamnožiti toliko da degradiraju biljnu zajednicu, šire bolesti isl. što povratno ugrožava i njih same, pa je vuk tu limitirajući faktor. Generalno se ipak može reći da prenamnoženi vukovi bitnije utiču na brojnost vrsta kojima se hrane, pa ih ljudi love regulišući im brojnost, nečekajući prirodnu cikličnu fluktaciju, izazvanu izvornim prirodnim odnosom lovac plen.
Takođe tokom zime vukovi mogu doprineti znatnom smanjenju populacija jelena, losa, karibua ( Gauthier i Theberge, 1987 ). Mnogi istraživači navode da
Dobar pogodak
 
nenadx
 vuk ograničava broj papkara ( Naumov, 1933; Semyonov - Tyanshanskij, 1948, 1969; Druri, Terletskij, 1962; Komarov, Lavrov, 1969; Kheruvimov, 1969 itd.).
Studije u Minnesoti kažu da posobno tokom oštrih zima, vukovi mogu dovesti do značajnog pada populacija papkara te da im brojnost može doći do veoma niskog nivoa.Tako vukovi mogu izazvati dugoročne posledice na populacijama svog plena i odložiti njihov porast ( Mech i Karns, 1977).
Uočeno je da vukovi ubijaju i višak plena, što je najizraženije na domaćoj stoci, kada im verovatno Instikt govori da stvore što veće zalihe lako dostupne hrane, pa udave mnogo više od trenutnih potreba. Kod plena divljeg porekla to je manje iskazano, ali poznato i najčešće se javlja zimi, kada dubok sneg ili poledica ometaju njihov plen pri begu idr.. U područjima bogatim papkarima ( jelen, divlja svinja, srna) poveća se i broj vukova, pa, kada se na snegu uhvati pokorica, mogu da naprave pravi pokolj koji su poznavaocima u svetu i na našim prostorima poznati. Tako je jednom našem lovištu na 1000 ha u toku jedne zime, pronađeno 52 ostatka srneće divljači, nastradale od vukova. Neke stručne procene su da 1 vuk kontroliše u prirodnom lancu ishrane 100 grla jelenske divljači ili 500 srneće.
Mada vukovi mogu pozitivno uticati na kvalitet populacije plena, a time i celog ekosistema, u uslovima sa beznačajnim uticajem ljudi na prirodu, pogrešno je davati im bezrezervno atribute sanitarca i prirodnog selektora. Vuk jednostavno lovi najdostupniji plen, a to mogu biti gravidne ženke i veoma često mladi još nedozreli i iskusni primerci.
Dokazan je odgovor vuka na varijacije divljih papkara kroz snažno odstupanje u prehrambenim navikama te traženjem alternativnog plena mada i smanjenjem brojnosti okota ili očuvanja mladih. Paralelno napadi na domaču stoku su mogući indikator smanjenja brojnosti divljih papkara, tako da kada je gladan ili proceni da mu je lak plen, napada i domaću stoku konje, magarce , goveda, ovce, koze.. što svakako funkcionalno orijentiše ljude na kontrolu njegove brojnosti.
Vuk napada stoku i sezonski, a najčešće se javljaju gubici od aprila do oktobra, kada je stoka pristupačnija, na letnjim pašnjacima. U jednom napadu obično strada samo jedno / dva grla goveda, dok ovce isl.
nastradaju u većem broju ( zabeleženo do 35 ) pritom bude i dosta ranjenih. Ranjavanja su češća oko naseljenih mesta i ako su u blizini psiNapadi na teladi ili ovce karakterišu ugrizi na grlu, glavi, vratu, leđima, ili zadnjim nogama, slično napadu na divlje papkare.
Takođe je poznat kanibalizam kod vukova posebno ako je gladan, a ovaj drugi uginuo, iznemogao, oboleo, ranjen, ali i nakon borbi između suparničkih, ali i u okviru vlastitog čopora. Smatra se da u populacijama vukova koje nisu pod uticajem čoveka, 65 % do 70 % ukupne smrtnosti vukova uzrokuju drugi vukovi, što je još jedan mehanizam samoregulacije populacije.
Poznato je i izraženo da se čopori štite od došljaka, pogotovo kada je hrana oskudna, a tada se svake godine zbog interčopornih borbi po Ionescu (Rumunija) može smanjiti i do 30 % populacije vuka.
Na slici ostaci pojedenog vuka.
Često će njegov plen biti šakal, lisica isl a takođe i psi često stradaju od vuka.
Od naše divljači mogu mu se suprotstaviti : snažan vepar samac, čopor divljih svinja, medved pa i ris. navikamaTakođe nedovoljno se govori i još nije dovoljno proučen prenos bolesti sa plena na vuka i obrnuto, te i okolinu, a samim tim njegovu pozitivnu ili negativnu ulogu u tome. Strana 32
NAPADI NA LJUDE
Iako potencijalno opasni, obzirom na potencijal ( veličina i ishrana ), napadi i ubijanja ljudi nisu tipično ponašanje vukova, a učestalost zabeleženih napada i ubijanja ljudi je dosta niska, posebno u poređenju sa drugim sisarima mesožderima koji napadaju ljude. Vukovi obično pokušavaju izbeći kontakt sa ljudima, čak bi se moglo reći da ga se i plaše ( napuštaju ubijeni plen kada se približava čovek, pri zaštiti mladih od ljudi, opasnije su divlje svinje itd. ).
Okolnosti pod kojima vukovi postaju ekstremno agresivni prema ljudima zavise od prethodnih iskustava, uključujući i provokacije, navikavanje, besnilo, pogrešnu identifikaciju,hibridizaciju sa psima i trenutne prisutnosti plena,gladi... ali i specijalnog ponašanja koje samci ili čopor razvijaju i održavaju sve dok poginuo.
Napadi vukova na ljude su većinom grupisani u prostoru i vremenu. Tako se istoriski gledano, većina napada dogodilo u junu julu u divljini, a zimi bliže naseljima.Većinom su žrtve bile žene i deca.
U Evropi napadi su bili povremeni, ali rasprostranjeni pre 20. veka. U Francuskoj , postoje zapisi o ukupno 3.069 ljudi ubijenih od vukova. U leto 1695 je bilo dosta napada vukova (Touraine), sa velikim brojem evidentovanih ljudi koje su 'pojeli vukovi', Sledeći vrhunac vučijih napada je zapisan 1760-ih godina. U Francuskoj je 1800. godine procenjeno da ima
5000 vukovi, a 1900godine broj je smanjen deseterostruko (500) od kada napada na ljude gotovo da nema. Zadnji vuk u Francuskoj je poginuo početkom 20.veka. Rusija takođe beleži niz napada, Između 1840 i 1861, u 273 napada usmrćeno je 169 dece i 7 odraslih a između 1944 i 1950, 22 deteta je nastradalo od vuka u Kirov oblasti. Postoje brojni dokumentirani iz Azije. U Indiji je veliki broj napada u posljednjih nekoliko decenija, a napadi su dokumentovali obučeni biolozi. U Hazaribaghu i Biharu je 100 dece ozleđeno, a 122 ubijeno od 1980 do 1986.
Severna Amerika ima manje overenih fatalnih slučajeva napada vukova, međutim, ima više zabeleženih agresivnih susreta. Biolog vukova Mark McNay beleži 80 napada u Kanadi i Aljasci,od čega 39 slučajeva naizgled zdravih vukova, te 29 slučajeva netipično agresivnog ponašanja vukova.
VISHRANA....
Iako ima mogućnost širokog spektra ishrane, vuk je izraziti mesožder, pre svega velikih sisara biljojeda, a redovno koristi i hranu biljnog porekla. Tako je u jednom istraživanju pronađeno 123 razlićita prehrambena ostatka u izmetu 81 vuka, što je slično u većini ispitivanja ishrane u srednjoj Evropi. Znači kao oportunistički predator neće odbiti lakše dostupan plen, naročito ako je gladan, pa se u jelovniku vuka mogu pronaći i žabe, puževi, gmizavaci, insekti, domaće životinje...te lešine i dostupni resursi povezani sa ljudima, kao što je smeće. (Okarma i sar. 1995 , Ansorge i sar. 2006 , Gula 2008, Iliopoulos i sar. 2009 ). Pritom treba reći i da obično izbegavaju potencijalni plen na koji nisu navikli tokom života i ako ne postoji nestašica Strana 33
hrane, a tek ako u kontinuitetu dolaze u bliski kontakt sa alternativnim plenom, vukovi će ga istražiti i navići se na njega. Ipak glavni plen koji mu predstavlja hranu i koju najviše konzumira tokom cele godine su papkari : jelen, srna, divlja svinja ( Smietana i Klimek 1993 ; Lesniewicz i Perzanowski 1989 ; Nowak i sar. 2005 ).To je slučaj kod svih istraživanja i skoro svim delovima rasprostranjenosti vukova. Takođe u svim godišnjim dobima, glavna grupa životanja u prehrani vukova u šumovitim područjima Karpata, divlji papkari ( Lesniewicz i Perzanowski 1989 ; Smietana i Klimek 1993 ; Nowak i sar. 2005 ). Ispitivanja u Aggteleki (Nacionalni park) su pokazala da su vukovi tokom cele godine konzumirali uglavnom divlje papkare ( procentualno biomase 97, 2 %, sa relativnom učestalošću pojave 74, 0 %).
Ishrana vrstama papkara zavisi od populacija i telesne veličine plena, kao i strukture zajednice papkara. Međutim ishrana vuka je takođe pod uticajem same njihove brojnosti, čopora i sezone (Okarma 1995 , Mech i Boitani 2003). Sam način života (čopor) i veličina vuka navodi na hvatanje velikog plena, a samo samci i izgladneli će češće pojesti sitne glodare i plen slične po veličini, mada i vuk samac može savladati krupan plen, te je zabeležen jedan vuk koji je sam, tokom perioda praćenja savladao 11 jelena.
Čopor će pre izgubiti energiju za što krupnijim plenom i obezbediti prehranu svima, tako da je ekološka niša vuka: "lovac na velike sisare biljojede", a to znači da su mu glavni plen veliki dvopapkari. Vukovi koji love u manjim čoporima ( tri do pet ) radije love divlje svinje i prasad, mlade jelene
Pritom naravno uvek treba imati na umu da će mu obrok biti i ono što mu je najdostupnije i lakše za ulov u datom trenutku ( Mech 1970, Frits i Mech 1981 ), pa će to biti životinje oslabljene zbog starosti, bolesti, izgladnelosti, ali i gravidne ženke i mladunci ( Ballard i sar.1981, Mech, 1970, 1998, Peterson, 1977 ). Primećeno je i da kada nisu dovoljno gladni, pojedu samo fetus gravidne ženke, ostavljajući majku nepojedenu. Nadalje na izbor plena donekle može uticati i polni sastav čopora, jer su većinom vučice istrajnije pri poteri za plenom, a mužijaci su veštiji u davljenju uhvaćenog velikog plena.
Strana 34
Sastav i sezonske promene u ishrani vuka se proučavaju analizom prikupljenog izmeta i terenskim istraživanjem ostataka plena. Ostaci hrane u izmetu, uključujući perje, kosti, zube i dlake se mikroskopski analiziraju te pomoću standardnih postupaka (težinski), a dopunjavaju praćenjem tragova vukova u snegu i blatu, tj. njihovom praćenju plena i zapažanjima na ostacima plena. Takođe se sklonost vukova ka vrstama papkara izračunava pomoću indeksa koji se koristi u mnogim studijama.
Prosečna dnevna potrošnja hrane varira od 2, 5 kg do 6. 3 kg ili više po danu, pa i lov plena varira u skladu sa tim (Mech i Boitani 2003). Po nekim navodima to je 10 % sopstvene težine, mada po mnogim posmatranjima vuk zna i da se preždere kada nejede svakodnevno, pa oni najkrupniji pojedu i do 10 kg (čak je zabeleženo 15kg). Tako da se većina stručnjaka slaže da je godišnji zahtev jednog odraslog vuka 1500 kg. mesa.
Svemu ovome treba dodati i ruski zapis koji kazuje kako je jedan primerak preživeo 17 dana bez hrane. A istraživanje je pokazalo da dve sedmice bez hrane neće bitnije oslabiti mišićnu aktivnost vuka.
DIVLJE ŽIVOTINJE
Jelen je najčešći divlji plen u većini područja Evrope, a zatimi srna ( Okarma 1995. Jdrzejewski i sar. 2002 ). Analiza izmeta plena pokazuje da je jelen najčešća vrsta plena vuka, čak i u staništima sa relativno niskom gustinom ove vrste. Stradanja jelena po nekim istraživanjima obično sezonski pada od zime ( 60, 4 %) do jeseni ( 9, 2 % ), a tokom duge zime može biti čak do 90,0 %. Telad su lak plen tokom proleća i leta, mada ih konzumiraju tokom cele godine, dok se može očekivati da kapitalni jelen ( mužijak ) bude češći plen u jesen, za vreme i nakon parenja i pri dubokom snegu.
Redosled udela vrsta papkara se nemože šablonski preneti na sve prostore iz više - ranije navedenih razloga. U Madžarskoj je recimo glavni plen d.svinja, zatim jelen, a srna je bila tek treća po važnosti vrsta plena. Suprotno ovome, takođe u Karpatima (Nowak i sar.. 2005 ) te u šumi Bialowieza (Jdrzejewski i sar. 2000 ), ali gde je prisutnost vuka bila stabilna, vukovi preferiraju jelena U Nemačkoj (Ansorge i sar. 2006 ), gde se vuk takođe vraća kao predator, pokazuje sklonost ka srnama.
Strana 35
Iako su odrasle divlje svinje (vepar i krmača) opasni plen vukova, oni su lovina u svim sezonama od vukova koji love u paru ili čoporu. Divlje svinje su plen vukova samaca u proleće i zimi i uglavnom koje su u lošem stanju. Pritom treba imati na umu da se u jesen i zimu, recimo divlje svinje love intenzivnije od strane ljudi, što dovodi do povećanja raspoloživih mrcina i ranjenih na terenu, te verovatno može povećati potrošnju mesa svinje kod vukova,te u određenim uslovima dati drugačiju sliku. Uopšteno potrošnja divljih svinja je uravnotežena između sezona.
Primera radi prehrana vukova koji žive u NP Aggteleki (Mađarska) je ispitana metodom analize izmeta i ostacima plena koji je ostao, a divlje svinje (Sus scrofa) su bile najčešći plen vuka pronađen u izmetu ( 35,6%). Drugi plen koji se najčešće pojavljuju u izmetu je jelen Cervus elaphus ( 32,8%). Sa druge strane, daljnje analize ostataka plena, su pokazale da su divlje svinje druga najčešće korišćena lovina (16,1%), nakon jelena (67,7%). Srne (Capreolus capreolus) koje su sa nižim gustinama populacije, je treća najčešća korišćena vrsta kao plen. Niske gustine naseljenosti muflona (Ovis aries), stoke i drugih vrsta plena je niska.
Evropski zec (Lepus europaeus) je u srednjoj Evropi redko plen vuka, dok su mu sezonski važna hrana u severnom delu Evrope (Gade-Jørgensen i Stagegaard 2000 ) i mediteranskim područjima (Salvador Abad i 1987 ).
Kod nas pored jelena, srne i divlje svinje ostali papkari neučestvuju značajniji u ishrani vuka, najpre zbog manje pristupačnosti (brojnosti itd).
DOMAĆE ŽIVOTINJE
Napadi vukova na domaću stoku su uobičajni, a njihova učestalost i period javljanja zavisi od više faktora. Neki od njih su brojnost divljeg plena, kao i njegova pristupačnost, brojnost vučijeg čopora, njihova starosna, pa donekle i polna struktura, ali i iskustva čopora itd. Vukovi se u stočarskim krajevima mogu gotovo potpuno prebaciti na prehranu domaćim životinjama. Sezonski posmatrano napadi vukova su češći od aprila do oktobra. Napadi čopora se mogu povećati u septembru / oktobru, kada ženke uče svoju mladunčad lovu, ali če biti učestali i u rano proleće, kada je njihov divlji plen proređen i bolje se snalazi nego u zimskim uslovima (dubok sneg, led...).
Gubici domaćih životinja od vukova variraju regionalno, od statistički beznačajnih, do kritičnih za lokalnu ekonomiju u stočarstva.Takođe je primetna i varijabilnost vrsta koje stradaju, zavisno od regiona i raznih drugih činioca...
U Severnoj Americi, stradanja stoke od vukova čini samo mali procenat ukupnih gubitaka. U SAD (Montana) se 1987.godine počelo sa praćenjem gubitaka stoke od vukova, a za dvadeset godina je zabeleženo stradanje samo 1.200 ovaca i goveda, što je malo ako se zna da u većem Yellowstone regionu 8.300 goveda i 13.000 ovaca umire od raznih prirodnih uzroka.
Ovce su najčešće žrtve zabeležene u Evropi, u Indiji koze, u Mongoliji konji, a u Severnoj Americi, češće napadaju goveda i ćurke. Ipak jedan posmatrani vuk u Arizoni je ubio 65 ovaca u jednoj noći i još 40 u Strana 36
određenom periodu. Zvanični izveštaji iz Grčke govore da je između aprila 1989 i juna 1991.,ubijeno 21.000 ovaca i koza plus 2.729 goveda od vuka, dok je 1998 g. stradalo 5.894 ovaca i koza, 880 goveda i nešto malo konja. Studije o stočarstvu i grabljivcima u Tibetu su pokazali da je 60 % ukupnih stradanja stoke od vuka, zatim snežnog leoparda : 38 % i risa : 2 %. Pritom su koze najčešće žrtve (32%), zatim ovce ( 30%), jak (15%), te konji (13%). Vukovi su ubili znatno manje konja i koza nego što bi se očekivalo zbog njihovog relativnog prisustva. Godine 1987. Kazahstan, je objavio gubitke od vukova više od 150.000 domaće stoke, a 1988 se povećava na 200.000. U Francuskoj se vukovi javljaju u graničnim delovima Alpa sa Italijom, koji migriraju,pa brojnost varira, a 2010 je bilo 86 napada vukova na ovce.
Kod nas od domaćih životinja najviše stradaju ovce, zbog načina pašarenja, ali i najveće brojne prisutnosti ove vrste kod stočara, na prostorima gde žive vukovi. Istraživanja u Hrvatskoj pokazuju da su domaće životinje ( ovca, koza, a manje krupna stoka i pas ) zastupljene sa 84 % u ishrani vuka na području Dalmacije, za razliku od Gorskoga kotara, gde divlji parnoprstaši ( srna, jelen i manje divlje svinje) sa 77 % čine glavni plen vuka. Vukovi napadaju stoku najčešće kada su na paši, iako nije neuobičajeno za vukove da provale u ograđene prostore.
Ponekad domaće životinje prežive, ali sa teškim oštećenjima, koja nisu samo fizičkog karaktera te stoka sa iskustvom napada vukova, može imati probleme u ponašanju, kao što je panično kada čuju vukove, zatim neizlaze na pašnjake, što uzrokuje ozbiljna mršavljenja... ali može postati i agresivna prema ljudima i ovčarskim psima. Takođe stres kod ženki stoke može dovesti do pobačaja, smanjena telesne težine, te smanjenje kvaliteta mesa.
Sve ovo navodi na traženje adekvatnog načina smanjenja ovih šteta.Tako se zadnjih godina ispituju razne takozvane humane metode zaštite stoke od vukova, koje uključuju električne ograde, kombinacije zvukovnih alarma, gumene metke i ovčarske pse, a snimljen zvuk zavijanja vuka se pokazao uspešnim u jednom probnom slučaju. Neki zastupaju stav da bi se prehranjivanjem vukova mogle smanjiti štete na domaćim ali i divljim gajenim vrstama, što je u osnovi pogrešno jer bi vremenom dovelo do degradiranja vuka kao vrste koju poznajemo i želimo da očuvamo.
BILJNA HRANA I VODA
Vukovi redovno dopunjavaju ishranu biljkama, iako je ona neznatna. Letnja biljna prehrana sadrži uglavnom trave ( Gramineae) koja im pomaže pri varenju, a rado jedu kukuruz, zatim krompir, šumske plodove (žir -Quercus spp.),razna semena, gljive i voće ( šljiva - Prunus domestica, kruška - Pyrus spp., Prunus spinosa), a u izmetu su pronađene i iglice bora - Pinus spp. , koje gotovo sigurno slučajno proguta zajedno sa plenom. U nekim područjima bivšeg SSSR čine ozbiljnu štetu plantažama lubenica.
Strana 37
Voda je vuku potrebna, ali obzirom na veliku pokretljivost i radijus kretanja ona nije presudna za njegovo stanište u našim uslovima, a lako nalazi i najmanju baricu ili izvor vode. Želudac vuka može primiti do 7,5 litara vode, a nakon jela, pije velike količine vode, što mu pomaže za sprečavanje uremičkog trovanja. KONKURENTI U ISHRANI

U određenim situacijama medved i vuk su jedan drugom konkurencija, pa često dolazi do njihovog sukoba. Medved je naravno snažniji i jači, ali udruženi vukovi često savladaju medveda i pojedu ga.
Konkurente u ishrani vuk proganja i eliminiše.Tako je poznato da gde ima vuka brojnost slabijih direktnih konkurenata se smanjuje, što je slučaj sa risom, šakalom, kojotompritom neki od njih uspevaju da koegzistiraju sa Strana 38
vukom, zavisno od staništa, a po neki (jači) i ugroze vuka, što je slučaj sa sibirskim tigrom u čuvenim šumama Sikhote-Alin (Rusija).
VUK PAS
U nekim područjima, psi su u određenim periodima glavni izvor hrane za vukove. Tako vukovi u Rusiji ograničavaju brojnost podivljalih pasa. U Wisconsinu (SAD), više naknada za gubitak stoke je plaćen za štete nastale od pasa, nego od vuka. Izveštaji iz Hrvatske pokazuju da su od vukova psi ubijani češće nego ovce. Kod nas nepostoji statistika, ali su izveštaji o stradanjima od vuka, naročito lovačkih kerova konstatna. Kada oseti meso psa, vuk počinje češće da ga lovi, mada specijalizovane rase pasa, udružene u par i više jedinke, savladaju vuka.

VI...RAZMNOŽAVANJE..
Polno sazrevaju ponekad već sa 10 meseci starosti,ali do mogućnosti za učestvovanje u parenju, dolaze u drugoj godini života,obično sa 22 meseca starosti,pa čak i dosta duže. U čoporu obično ima jedno leglo osim ako se mužijak pari sa jednom ili više podređenih ženki. Naime dominantan par se pari, a ostale reproduktivne ženke samo ako je lovište bogato hranom. Tokom perioda parenja (ovulacije ženki) svi polno sposobni postaju razdražljivi, zbog nagona za učestvovanjem u parenju, ali ih alfa par sprečava da to i urade. Dok su većina rasplodnih parova monogamni , postoje izuzeci. Incest se retko događa, ali su zabeleženi primeri inbridinga, recimo u Saskatchewanu i Isle Royale (SAD).
PARENJE
Samo parenje zavisi od klimatskih i vremenskih uslova. Obično je u decembru, ali zna da traje do februara,a vučica se tera jednom godišnje. Za vreme parenje vuci se često dozivaju zaurlevanjem.
Mužijaci tada prate ženku, koji mogu brojati po dvadesetak primeraka, što se naziva vučiji svatovi. Obično se prvo teraju starije vučice a samo teranje traje 10 do 14 (21) dana, to jest do najpogodnijeg trenutku za oplodnju, pa i ovo utiče na dužinu parenja. Mužijaci su tada ratoborni pa dolazi i do borbi. Mesta teranja i parenja su ustaljena, a prepoznatljiva po utabanom tlu, mokraći i krvi. Feromoni u mokraći ženke i oteklina njene vulve signalizuju
mužijaku da je ženka u periodu parenja. Estrus se kod ženke javlja jednom
Strana 39
godišnje i traje od 5 do 14 dana, kada ona i njen par provode duže vreme odvojeni. Sam čin sparivanja je isti je kao kod pasa, a vezivanje traje 10 do 15 minuta. Nakon parenja se razbijaju na manje čopore ili samce,dok neotkriju novu upaljenu vučicu po mirisu, pa se opet formiraju svatovi.Naravno ovo važi za mužijake koji nemaju svoju partnerku.
Vukovi su monogamne životinje i jednom formiran par vuka i vučice se nikada ne raskida. On kasnije čini osnovu čopora, u kom se ostali članovi po pravilu nepare.Svi članovi koji su u čoporu se brinu za mladunčad, čuvaju ih i hrane, dok nereše da se osamostale i potraže svoj par.
KOĆENJE I MLADI
Samo mesto kočenja se naziva brlog, a mesto oko njega, gde svakog dana dolaze ostali članovi porodice : okupljalište. Mesto za koćenje dugo traže i ispituju.To su obično pećine, udubljenja u stenama - zemlji, šupljem drveću i slična skrovita mesta, obično na uzvišenjima u blizini izvora vode. Neretko ona mogu biti i blizu naselja, a ako se neuznemirava mogu ga koristiti i više godina uzastopno. Po potrebi vučica ih dotera kopanjem, pa može imati i tunel sa drugim otvorom, dug nekoliko metara.

Vučica nosi 3 meseca ili 63 dana ( 60 - 64 dana ), tako da se zbog dužeg perioda parenja, koti od marta do maja, a kod nas najčešće sredinom maja. Okoti prosečno 4 - 6 malih, mada retko mogu biti i 1 ali i 12, a postoje dva
Strana 40
sovjetska podatka o leglima koja su se sastojala od po 17 štenaca, što je svakako izuzetak, ili upućuje na dva spojena okota, hibridizaciju itd. Mladi su po štenjenju teški oko 0,5 kg, slepi, gluvi i obično tamne - skoro crne boje krzna. Pritom je odnos polova u leglu približno isti, a pretpostavlja se da je mali broj mladih u leglu povezan sa starošću ženki. Posle 10 do 12 (15) dana progledaju. Mleko vuka ima manje masti a više belančevina i arginina od mleka psa. Sisaju isključivo mleko dva meseca, mada postepeno počinju da uzimaju čvrstu hranu i dosta ranije, što kombinuju do 6 pa i 8 meseci starosti a potpuno se od sise mogu odbiti sa 10 sedmica starosti. Vučićima majka donosi lovinu, a višak skriva zakopavši ga.
Tokom prvih sedmica razvoja, majke obično ostaje sa leglom sama, a većina članova čopora pridonosi na neki način njihovom uzgoju.Vučica je dobra majka, iako po pravilu nebrani mlade od ljudi. Obično ako ih čovek uzme vučica ga samo prati, mada su zabeleženi slučajevi napada. Ako je leglo blizu naselja, kod mladih dolazi uglavnom samo noću, a vuk je par kilometra udaljen, dok je u šumi već bliže. Ako oseti opasnost, mlade prenosi na drugo mesto, a nakon dva meseca mladunce premeštaju na mestima, gde mogu ostati sigurni dok je većina odraslih u lovu . Sa njima ostaju jedan ili dvoje odraslih koji ih čuva. Nakon još nekoliko sedmica, mladunci se mogu pridružiti odraslima pri odlasku u lovu, gde posmatraju,
učei učestvuju u hranjenju. Pritom se mladi bore za jelo I formiraju međusobni rang, što im omogućava praktikovanje dominacije, bitne za buduće preživljavanje u čoporu.
Sa oko 8 meseci, su dovoljno veliki da aktivno učestvuju u lovu. Do prve zime mladi mogu imati telesne obrise odraslih, što zavisi od vremena kočenja i ishrane. Štenci uginu kad je hrana oskudna, ali stradaju i kao plen predatora (medveda , ili drugih vukova).
Odnos polova u leglu je obično 1:1, a u prirodi po nekim istraživanjima je u blagoj prednosti za mužijake, što je promenljivo i upućuje na prirodno širenje ili smanjenje populacije, ali i opstanka jačih (u ovom slučaju mužijaka). Svi vukovi se mogu međusobno razmnožavati. U Zoo- London se pario evropski vuk sa ženkom indijskog, čiji su mladunci imali sve osobine oca, a poznata su ukrštanja domaćeg psa i vuka u prirodi, što je verovatno instikt samoodržanja, kada im je brojnost veoma smanjena isl.

Strana 41
Na slici čuveno druženje monaha i vučice sa Javor planine (2009).
Mladi vuk se može pripitomiti, ali uz dosta strpljenja i pažnje, tada je privržen kao pas, ali ostaje veoma nepoverljiv prema nepoznatim ljudima.
HIBRIDIZACIJA
Sve rase pasa nastale su pripitomljavanjem vuka, u procesu koji je započeo pre od 10.000 do 100.000 godina (nema usaglašenog stava), mada je i kasnije dolazilo do povremenog mešanja sa vukom. Iako će vukovi u prirodi obično ubiti pse i sada dolazi do međusobnih ukrštanja pod određenim uslovima, što je potvrđeno u nekim populacijama kroz genetsko testiranje. Ovo je instikt samoodržanja, kada im je brojnost kritično smanjena, što se najčešće spominje kao uzrok ove pojave.Mada će se jedinka koja nemože naći sebi par, upariti sa domaćim,bez obzira na brojnost isl..
Vukovi se ukrštaju sa domaćim psima a ukrštanja se obično javljaju u blizini ljudskih naselja, pri maloj brojnosti vukova i daju plodno potomstvo, a takvi hibridi su uglavnom zdrave životinje, od oba roditelja zbog heterozisa, sa manje naslednih bolesti od većine rasa pasa. Ipak hibridi u divljini su pretnja nastavka postojanja nekih izolovanih populacija vukova,. U nekim slučajevima, prisutnost zaperaka se smatra korisnim znakom smanjenja čistoće gena vukova.Naime peti prst (zaperak) na zadnjim nogama su česti kod nekih domaćih pasa, ali odsutni kod genetski čistih vukova, koji imaju samo četiri stražnja prsta. Zapažanja iz bivšeg SSSRa pokazuju da hibridi vuka u prirodi mogu formirati veće čopore i imaju veću izdržljivost pri gonjenju plena.
Strana 42
Ljudi kontrolisano ukrštaju pse i vukove radi dobijanja novih rasa, sa pretpostavljenim osobinama, ali se ti ogledi smatraju neuspelim, jer u većini slučajeva dolazi do dominantnog izbijanja vučjih osobina, kao što je opreznost, neprilagodljivost

Hibrid vuk - nemački ovčar Hibrid vuk / engleski mastif

Tako je u relativno novije vreme nastao češki vučiji pas, ukrštanjem nemačkog ovčara i vuka. U Nemačkoj je eksperimentalno ukrštana pudla sa
vukom. Nadalje vuk i malmut, vuk i mastif.
Vukovi i kojoti se takođe mogu razmnožavati i davati plodno potomstvo, poznati kao coywolf, Jedna studija je pokazala da od 100 kojota iz Maineu, 22 je pola ili više poreklom vuk, a jedan je bio 89 % vuk.Tako se predlaže da su veliki istočni kojoti u Kanadi, zapravo hibridi manjih zapadnih kojota i
vukova. Uz to analiza mitohondrijske DNK je pokazala da su populacije crvenog vuka uglavnom kojot porekla, a da crveni vukovi imaju samo 5% svojih jedinstvenih alela.
Hibridizacija je dovela i do pojava karakterističnih crnih vukova koji su na nekim prostorima postali prepoznatljivi za neke populacije / podvrste vukova, a ponegde se pojavljuju sporadično. Korišćenjem genetskih analiza populacija vukova iz Severne Amerike i Evrope, istraživači su pratili izvor dominantnih gena odgovornih za tamnu boju dlake, čime su otkrili da vukovi sa crnim krznom duguju svoju prepoznatljivu boju mutaciji koja se dogodila hibridizacijom sa domaćim psima. Za ovu gen mutaciju odgovoran je protein beta-defensin 3, koji daje crnu boju dlaci vukova, a nastale je kod pasa pre oko 47.000 godina. Istoriski i prostorno posmatrano, crne varijacije vukova se javljaju svuda, češće ili ređe.Tako su nastanjivali Vekvoturian planine Rusije. U Francuskoj, Škotskojcrni vukovi su pre par stotina godina retkost, ali česti u južnoj Evropi... Na severu Evrope su takođe retki, ali se spominje pet crnih vukova ubijenih u skandinavskoj pokrajini Wermeland 1801.godine. . a 20 - 25 % populacije vuka u Italiji ( 2010 ) se sastoji od crnih primeraka. Oni su češći u Severnoj Americi, gde je oko polovina vukova u Vajomingu (NP Yellowston) crna. Strana 43
U južnoj Kanadi i Minnesoti crna forma je češća od bele, ali sivi prevladavaju. U novije vreme se spominju u Poljskoj, Hrvatskojpa i kod nas.
VII.TRAGOVI.
STOPALA
Trag stopala je izduženiji od traga nekih domaćih pasa,srednje jastuče je srcastog oblika a trag noktiju jasno vidljiv.Srednja dva prsta su zbližena.Na zadnjim nogama ima 4, a prednjim 5 prsta.Taj peti prst (palac) je visoko
postavljen i kratak, pa neostavlja trag.Trag prednjih šapa je veći i kod njih je oblik zadnjeg jastuka ulegnut, a kod zadnjih izbočen.Pri uobičajnom hodu i lakšem kasu, zadnja noga uvek ugazi u trag prednje, pa se uglavnom on i vidi. Tek pri galopu, trku, skoku, vidi se i trag prednjih nogu.Veličina traga zavisi od veličine jedinke, pa bi se moglo govoriti o proseku isl. Tako je veći trag prednjih šapa, kod odraslih dug 12-13cm i širok 9-10cm, sa kandžama. Ovo svakako zavisi od krupnoće jedinke, uzrasta, populacije, ali i pola. Kod mužijaka je prednja šapa proporcionalno šira od ženkine. Tako mu je odnos dužine prema širini 1, 3 - 1. A kod ženki 1, 5 - 1, pa se pod određenim uslovima može po tragu odrediti pol.


prednja šapa zadnja šapa
Primera radi, stopalo prednje noge Aljaske podvrste je dugo 10,2 - 12,7 cm bez kandža i 9,5 12,7 cm široko, trag stražnje noge je dužine 9,5 do 12,1 cm i 7,6 do 11,4 cm širok, a u Minesoti i Viskonsinu su nešto manji. Po veličini traga se nemože odrediti starost jedinke, ali može drugo. Recimo jednogodišnji mužijak ostavlja trag veličine približno odrasle ženke, ali je pritom njen uži. Udaljenost tragova između stražnje i prednje noge zavisi i od kretnje vuka (hod ili kas) pa varira u proseku između 63, 5 - 96, 5 cm.
Strana 44 Po dubljem snegu se tragovi češće mogu naći na otvorenom brisanom prostoru, zbog plićeg i tvrđeg snega, koji im olakšava kretanje a naročito pri dužem putovanju. Pritom pri kretanju čopora u dubokom snegu, najćešće gaze u trag vođe, tako da se može steći utisak da su u pitanju jedan ili dva vuka, a ustvari ih je više.Tek pri zaobilaženju neke prepreke ili kretanju za plenom i sl. se uvidi stvarna brojnost.

TRAG TELA
Vukovi spavaju na površini snega, neraskopavajući ga. Pritom na odmaralištima od težine i toplote tela ostaju plitka udubljenja, prečnika 60 85 cm. Zbog čestog pomeranja, preko ovog traga se nemože utvrditi tačna brojnost čopora.
IZMET
Izmet je sličan izmetu psa, procentualno nešto veći, a miris mu specifično zaudara, U njima ima dlake, perja, papaka - ostataka hrane zbog brzog varenja. Ako je taman - gotovo crn, to je znak da je jeo meso, a svetao - gotovo beo navodi da nije bio uspešan u lovu, te se zadovoljio koskama ranijeg plena ili nađenog ostatka skeleta.
Strana 45
OSTACI PLENA
Na ostacima plena se mogu pronaći slični načini jedenja drugih zveri (posebno na sitnijoj stoci), pa se mogu potražiti mesta ugriza i proveriti da
li su od vuka. Ujedi u grlu se mere, tako da veličina i razmak rupa zuba može ukazati na vuka. Rupe od zuba vuka su oko 0 , 6 cm u promeru, a obično nepravi više ujeda u grlo. Ako su od vuka, a ima ih više, to može ukazati na mlađeg - neiskusnog lovca...
VIII..ODREIVANJE STAROSTI...
Određivanje starosti je bitno kod svih vrsta, jer može dobiti dosta praktičnih odgovora o dešavanju u odredjenom prostoru kao i jedinki ili populaciji.
Po ranije mnogo citiranom Z.Caru (1953), sa godinama glava vuka sve više sedi. Ima i teorija po kojoj se po režnjevima na jetri može ustanoviti broj godina, u međuvremenu se dokazalo da je tačno da vučija jetra sa godinama dobija režnjeve, ali se nemogu na osnovu njih odrediti godine,već samo da li je star ili mlad. Dalje prema držanju tela i ponašanju se kao kod psa može govoriti o starosnoj dobi, ali i tu je potrebno duže posmatranje i poznavanje vrste.Takođe istrošenost zubala nam može dosta toga reći, mada je sve ovo manje više uopšteno ali i upotrebljivo...Najsigurnije je presekom pretkutnjaka, pa pregledom cementnih naslaga, kao što se kod risa i većine ostalih zveri odrede godine starosti. .
IXSTRADANJA I ZAŠTITA...
Vuk sada živi na oko jedne trećine izvornog staništa u svetu. Brojnost im je drastično smanjena pre svega u razvijenim zemljama Evrope, Aziji, Meksiku i SAD.Uzrok ovome su konflikt i shvatanje mesta vuka u čovekovom okruženju, zbog postojanja dijametralno suprotnih stavova, što govori o složenosti problema i njegovog nepotpunog istraživanja. Bez obzira na to kroz istoriju su u celom svetu sprovođeni progoni i istrebljenja, uglavnom trovanjem, zamkama i odstrelom. Tek od oko 1970.te godina, pravne zaštite, promene u korišćenju zemljišta i migracije seoskog stanovništva u Strana 46
gradove, dovodi do prirodne rekolonizacije vukova u delove Evrope i SAD (reintrodukcija u zapadnom SAD-u). Međutim nastavak pretnji i dalje uključuju konflikt sa ljudima prvenstveno u stočarskim područjima, najpre oko domaće stoke ali i zbog divljači kojima čovek gazduje.
Ukupno posmatrajući najznačajniji uzrok smrtnosti vukova je lov od strane ljudi, po nekim istraživanjima od svih nastradalih je između 55 - 60 % od ljudi. Zatim sledi stradanje vuka od vuka, čak do 30 % ( najpre pri rivalstvu vučijih čopora). U područjima gde nema, ili je mali uticaj čoveka, glavni uzrok smrtnosti vukova su intraspecifički sukobi, koji dostižu čak do 70 % svih stradanja.
Takođe ugroženosti vučijih populacija doprinosi fragmentacija staništa, čiji je rezultat premalo područja za dugoročnu održivost populacija tj. Smanjenja mogućnosti razmene gena.
Mladi i odrasli vukovi povremeno mogu biti ubijeni od strane drugih predatora, mada i od rana nastalih dok love plen. U saobraćaju stradaju beznačajno za populacije, kao i od bolesti i gladi, mada treba naglasiti da zadnja dva uzroka nisu dovoljno ispitani.

BOLESTI
O negativnom uticaju vuka na prirodu, bar kao širiocu bolesti, se nije dovoljno raspravljalo, ali se potencira pozitivna uloga vuka u uklanjanjanju slabih jedinki plena, među kojima su često i bolesne, te kao takve izvor bolesti i za zdrave vukove.Nasuprot tome iako postoji dovoljno podataka veoma malo se govori o važnoj ulozi vuka u širenju zaraznih bolesti na životinje i ljude, te negativnom uticaju vuka na biocenozu, a izveštaji o procentu pregledanih vukova koji nose zarazne bolesti, pružaju jaku osnovu tezi o njihovom širenju. Ovome ide u prilog da vuk kao veoma
Strana 47
mobilan i sa velikim radijusom kretanja, stvara mogućnost za veće prostorno širenje bolesti. Svakako najverovatnije, obe strane (lovac-plen) imaju ulogu u ovome, ali do sada ni jedna nije ocenjena kao problem. Ovo dovodi u najmanju ruku do zaključka da je potrebno bar dublje istraživanje epizootske uloge vuka u ekosistemu. Što se samog vuka tiče uprkos izloženosti štetnim bolestima, velike populacije vukova za sada nisu ugrožene, a navodi se da je to zbog navike zaraženih vukova da napuste svoje čopore kada su bolesni, čime se sprečavaju masovne zaraze.
Procene su da kod nas od ukupnog broja stradalih,od bolesti ugine 6 7 %,što nema uporišta u nekom opširnijem istraživanju.
Bolesti zabeleženi kod vukova su : Razni paraziti, Bruceloza (bakterije roda brucella), leptospiroza, slinavka, šap, antraks, šuga, pseći parvovirus, besnilo listeria, i dr.
HELMENTIK-PARAZITI
Istraživanja u Rusiji, SAD-u su pokušala objasniti ulogu vuka u širenju invazivnih ili helminitik (parazitski crvi-crevne gliste) bolesti. Istraživanje preduzeto za sastav konačnog popisa helmintima je pokazalo da vukove zaraze ukupno 72 vrste parazita iz 40 rodova, od kojih je autopsijom identifikovano 93 % iz probavnog trakta. One čine 28 vrsta nematode, 27 vrsta pantljičara, 16 vrsta trematode i jedan acanthocephalan. Od ukupno 1.282 pregledanih vukova, 1066 je iz Nearktik populacije, a 216 iz Palaearktik). Najčešća vrsta crevnih glista je bio parazit Taenia hydatigena : više od 30 %, parazit Echinococcus granulosus : više od 19 %. Glista Uncinaria stenocephala je najzastupljenije vrste nematoda u umereno / šumskom ekosostemu,
U bivšem SSSR-u, samo vuk može biti zaražen sa više od 50 vrsta parazita, a među njima su nekoliko opasnih, koji se mogu preneti na domaće životinje i ljude. Značajne štete na divljim papkarima mogu učiniti ličinke parazita kao što su echinococcia, cysticercocci i coenuri, a sve takođe mogu napasti i čoveka. Pri njihovom pojačanom prisustvu, beležena su uginuća ženki losa i smanjenje broja mladih (Lenjingradska oblast), dok u Murmansk oblasti (Kheruvimov 1969) gde je parazita bilo tri puta manje, sve su imale normalan broj teladi.. Primećeno je da tamo gde ne postoje vukovi, broj zaraženih papkara cysticerosima je puno manje (Peterson, 1955). Prema ruskim podacima vukovi ozbiljno zaraženi ličinkama parazita se nalaze tamo gde su papkari njihova glavna hrana. U AP Neneti (Nazarov, Belaev, 1975) svi pregledani vukovi su bili ozbiljno zaraženi pantličarama, a četri od pet je imalo ehinokoke. U Belovezhsk šumi od osam vukova koji su podvrgnuti autopsiji (1957 - 1962),svi su bili zaraženi pantličarom (vrsta parazita štetnih za zveri, papkare i ljude).
Od 1987 do 1993, u Italiji je pregledano 89 vuka, a nađeni su : 5 nematoda Taenia hydatigena je utvrđena kod 12 lisica i dva vuka, aTaenia krabbei je nađena kod jednog vuka i tri lisice (Uncinaria stenocephala, Toxocara canis, Ancylostoma caninum, Trichuris vulpis i Toxascaris leonina) i 7 cestoda (Echinococcus granulosus, taenia hydatigena, T. multiceps, T. pisiformis, T. ovis, Mesocestoides lineatus i Dipylidium caninum). T.canis je pokazala veću brojnost i prevalenciju kod mladih, a E. granulosus i T. vulpis kod odraslih. Razlike kod polova nisu uočene.
Echinococcus granulosus je parazit mala pantljičara sa nekoliko članaka koja živi u crevu i oslanja se na odnos između konačnog domaćina (vuk- Canis lupus) i srednjeg domaćina (plen vuka) da bi dovršili svoj životni ciklus. Vukovi su takođe nosioci Trichinella spiralis. U jednom istraživanju (1993-94) na Aljasci, utvrđeno je da je 36% vukova zaraženo trihinelom.
Korona virusna infekcija
Vukovi nose pseću koronu, raširenu svuda u svetu, slično kao i parvovirus. Klinički znaci ove virusne infekcije variraju od vrlo blagih, pa i neprimetnih, pa do vrlo ozbiljnih simptoma čija je glavna manifestacija jako povraćanje i proliv.Stolica obolelog varira u izgledu i boji i može da bude žućkasto-narandžasta, crvenkasta ili sukrvičava. Po konzistenciji može da bude kašasta ali i potpuno vodenasta, kao i sa dosta sluzi,a retko dolazi do pojave veće količine krvi u povraćenom sadržaju i u stolici što je često kod parvoviroze. vrlo često dolazi do mešane infekcije. Da bi se postavila tačna dijagnoza, neophodni su labaratorijski pregledi.Uginuća od corona virusne infekcije su retka ali su moguća, posebno kod štenaca.
Borrelia burgdorferi : Može se reči da je vuk osetljiv na infekcije B. burgdorferi i da su vukovi zaraženi u divljini.Neospora caninum : je protozoan parazit životinja. Sivi vuk (Canis lupus) a verovatno i drugi divlji
kanidi su novi prirodni domaćini, a osmatranje ukazuje da su vukovi možda važna karika u širenju N. caninum. Do svog prvog priznanja kod pasa 1984 i
opisa novog roda i vrste, dijagnostikovana je kao Toxoplasma gondii. Informacije o ovoj bolesti je relativno nova te malo istražena. Bolest se može preneti na stoku, a zaražene životinje mogu imati tri do trinaest puta veću verovatnoću za prekid bremenitosti od onih koje nisu.Tu je i rasprava o tome da li su divlji parnoprstaši (jelen,los..) , osetljivi na ove infekcije. Istraživanja su u toku. a sve zajedno zahteva potpunije sagledavanje posledica ove bolesti. Neospora se nalazi u izmetu u 3 od 73 vukova iz Minnesote, pregledanih autopsijom.
Besnilo : Vukovi su glavni domaćini besnila u Rusiji, Iranu, Avganistanu , Iraku i Indiji, a iako kod nas vukovi nisu nosioci bolesti, mogu ga dobiti od drugih vrsta. Pritom, moramo biti svesni nepotpunog istraživanja uloge vuka u ograničavanju broja drugih nosioca ove bolesti (lisica).
Vukovi razvijaju izuzetno agresivno stanje kada su besni i mogu ugristi brojne ljude u jednom napadu. U vrlo kratkom vremenu bolestan vuk može proširiti besnilo iz svog područja. Na primer, takvo širenje besnila među domaćim životinjama i ljudima je zabeleženo u Belorusiji (1957) kada je besan vuk u roku od samo jednog i po dana lutao više od 130 km, napao 25 ljudi, oko 50 domaćih životinja i ko zna koliko šumskih (Lin, 1962). Slični događaji nisu retkost, jer i pored smanjenja besnila u Evropi i Severnoj Americi , zabeleženo je nekoliko napada besnih vukova. Ujed besnog vuka se može lečiti, ali težina napada vukova ponekad može dovesti do smrti, kao i ugriz u blizini glave koji ubrzava bolest, te dovodi do kašnjenja za lečenje.
Strana 49
UTICAJ LOVA NA VUKA
Vuk je odavnina predstavljao važnu lovnu divljač, bilo da je čovek time štitio sebe, svoju stoku, pseili prestižno time dokazivao svoju veštinu i nadmoć nad prirodom, čiji je izvanredan simbol baš vuk.Treba naglasiti da u današnje vreme lovci nežele da istrebe vuka, jer loveći ga zadovoljavaju svoju strast, a konflikt sa njim nastaje, kada vuk znatnije ugrozi druge vrste divljači kojima lovci gazduju, te žele da im kontrolišu brojnost, po svojim interesima i potrebama. Uz to lovcima je dodeljena nezahvalna uloga redukovanja brojnosti vuka i pri nastanku šteta na domaćoj stoci - znači štiteći interes stočarstva, što će verovatno biti regulisano u skladu sa ljudskom metarmofozom shvatanja sveta koji ga okružuje.
Sam čin ulova vuka se kod lovaca smatra vrhunskim dostignućem. Odstrel i zamkarenje za krzno u komercijalne svrhe se upražnjava prvenstveno u Kanadi, Aljasci, Rusiji, Kazahstanu i Mongoliji. Ipak najčešći je rekreativni lov, hajkom i čekanjem u zasedi sa visoke čeke na takozvanim mrcilištima.
Na slici Rudnik 1935 god. Kralj Aleksandar I, sa ostalim učesnicima hajke.
Strana 50
Trofej vuka su lobanja i koža, mada mnogi lovci iz sujeverja nose šapu ili zub sa sobom, a neki ih čak smatraju i lekovitim.
Ako se hoće sačuvati određena brojnost, onda treba loviti u većem procentu mlade od pedviđenog broja za odstrel. Sa druge strane ako se hoće rapidno redukovati brojnost, onda je najbolje što više izlovljavati zrele i vodeće, čime se i remeti ponašanje grupa i pojedinaca, te se ostali kasnije lakše love.
MERE SPREČAVANJE ŠTETA OD VUKA
Štete na domaćoj stoci koja se čuva na otvorenim pašnjacima se donekle mogu smanjiti upotrebom pasa čuvara. Pored nekoliko drugih rasa pasa, odlično se pokazao šarplaninac, koji je telesno dorastao da se izbori sa vukom, pa bi više njih realno mogli da sačuvaju stado. Na manjim pašnjacima, u jednom delu godine mogu poslužiti takozvani električni pastiri, koji u kombinaciji sa zvučnim efektima daju pozitivne rezultate.
ZAŠTITA VUKA
Po ovom pitanju, jedno od najvažnijih uključuje njihovu interakciju sa populacijama plena. Uslovi pod kojima ih vukovi regulišu, ili kontrolišu je još uvek otvoreno i važno (Mech i Boitani 2003). Mada mnogi istraživači navode da vuk ograničava broj papkara (Naumov, 1933; Semyonov-Tyanshanskij, 1948, 1969; Druri, Terletskij, 1962; Markidin, 1968; Komarov, Lavrov, 1969; Kheruvimov, 1969 i dr.).
Od akademskog interesa više su uključena pitanja genetike vuka, mirisnih tragova, ponašanje i bolesti.
Većina evropskih i američkih država zabranjuju vlasništvo divljih životinja ili ga ograničavaju.
U Evropi je vuk zaštićen sa tri međudržavna dogovora:
1- Vašingtonskim sporazumom o zaštiti vrsta (CITES, Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora-WFF) Status zaštite CITES - Dodatak II, osim populacija iz Butana, Indije, Nepala i Pakistana, koje su navedene na Dodatku I. Trenutni pravni status vuka je od potpune zaštite, do lovnog gazdovanja, kako bi se uskladili napori za kontrolu neke populacije.
2- Bernske konvencije o zaštiti evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa.
3- FFH-smernice ( Fauna Flora Habitat - Ricthlinie ).
Ovi dokumenti predviđaju zaštitu i zabranu trgovine živim vukovima i njihovim delovima, kao i zaštitu životne sredine.Ovim se obavezuju zemlje potpisnice, da to sprovode na odgovarajući način i reše kroz nacionalne zakone.
Takođe postoje i razna udruženja, grupacije, fondacije sa istim ciljem zaštite i povratka vuka u njegovo prirodno okruženje,
Strana 51
Wolf Specialist Group

X.SIMBOLIKA I MITOLOGIJA...
U mnogim kulturama, kao što su : severnoamerička indijanska plemena, Turkmeni, Mongoli vuk se smatra totemom. Uzbeci i Huni smatrali su da njihovi narodi potiče od vuka, a stari Turci su vučicu smatrali svojom pramajkom. Kod drugih evropskih naroda, naročito kod Germana, starih Gala pa i u severnoj Italiji zamišljali su boga donjeg sveta u vučijem ili
psećem obliku kao ogromno čudovište, koje je predstavljeno u skulpturi kako proždire leševe mrtvih ljudi. Prema rimskoj mitologiji Romula i Rema dojila je vučica. Slično verovanje je postojalo i u Slovačkoj, a i Kiru, osnivačicu Persijskog carstva je othranila vučica.U mnogim delovima sveta, vukovi su se poštovali i poštuju, dok su se u drugima bojali ili mrzeli ga.Ovaj drugi stav posebno je naglašen u Evropskom folkloru u početku hrišćanske ere, iako je vuk heraldička životinja sa brojnih grbova plemićkih porodica.

Kod mnogih naroda je uobičajno davati imena sa značenjem"vuk" (skoro uvek muška), prim : skandinavski - Ulf, albanski - Ujk, nemački - Wolf / Volf, hebrejski - Ze'ev, mađarski Farkas, srbski - Vuk, Vukoslav, Vukobrat... ukrajinski - Volkov, rumunski - Lupu, Lupescu, Lupulescu, bugarski - Vǎlko....
Takođe skoro da nepostoji jezik na kom nisu napisane poslovice, basne, priče isl. Mnoge kineske poslovice koriste vukove za opis osoba sa skrivenim značenjem, kao vučije srce, koje bi moglo značiti nemogućnost kroćenja loših ljudi, Kazahstanski jezik ima do 20 poslovica koje se odnose na vuka...
Strana 52
Dvojaki karakter odnosa ljudi prema vuku, koji je bio istovremeno poštovan ali je i ulivao strah, odrazio se u mnogim mitovima, bajkama, basnama isl. a tu spadaju i verovanja u vukodlake, što je izjednjačavanje sa vukom i nesputanom divljom prirodom čoveka. Kod nas se verovalo da se živ Srbin može pretvoriti u vuka (isto kao kod slovenskog plemena - Nervi u Rusiji). Tako postoji verovanje da se mrtav Srbin može, ili čak i mora pretvoriti u vuka, a sama reč "vukodlak, je sinonim reči "vampir" ( možda i jedine srpske reči koja je opšteprihvaćena u svetu ). Naime u nekim krajevima (Boka, Crna Gora, Hercegovina) vampir se prosto naziva vukom."
U srpskoj narodnoj predhrišćanskoj mitologiji, vuk je plemenski totem koji se smatra pretkom i zoomorfnim oblikom Dažboga (vrhovnog srpskog boga),mada su svi slovenski narodi oduvek imali poseban odnos sa vukom. Nakon paganstva sačuvani su tradicija i običaji iz tih vremena, koji su okvirno isti ili slični, na ovim prostorima. Tako kod nas postoje takozvani Martinci (zimski praznici) koje nazivaju i vučiji praznici ili meseci. Tada se neizgovara njegovo ime, već se koriste nazivi Kamenik, Divljina Kurjak,Zvijerac,Nepomenik,.isl..
Po V. Čajkanoviću naš narod se identifikuje sa vukom i to ne u figurativnom govoru, nego u verovanjima i religijskoj praksi. U jednom srednjovekovnom dokumentu, u kome se razni narodi upoređuju sa pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk, a u jednoj bosanskoj uspavanci kaže se: "Nini, sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila" (Petranović, Pjesme). Srpski epski junaci rado nose kape od vučje ili medveđe kože, ili ćurak od njihove kože; o Božiću, uz mesojeđe, o svadbi, prerušavaju se ljudi u vukove (povorke "vučara") . Epski junaci često imaju na mišici sliku "vučje šape". Za verovanje da vuk neće na čoveka iz svoga plemena : uporedi "Vuk na vuka (=Srbina) ni u gori neće".
Kad se rodi muško dete za koje se sumnja da je izloženo urocima, iziđe babica na vrata pa objavi: "Rodi vučica vuka celome svetu na znanje, a vučiću na zdravlje". Narodna imena sa nazivom vuka su veoma česta zbog verovanja da će se detetu preneti i njegova snaga, izdržljivost i druge sposobnosti.
"U Srba je, pak, rasrostranjeno i opštepoznato verovanje da vučji pastir, koji predvodi vukove, hramlje na jednu nogu. Ovome vuku, najvećem od svih vukova, prinose se žrtve, a u zimskoj sezoni proslavljaju Mratinci. O svemu tome vidi "Sveti Sava i vuci" i "De feriis quibusdam in prisca Serborum religione ferinis". Vučji pastir je dobro poznat i među Bugarima (Kuculan) i drugim slovenskim narodima (Vlči pastyr...) Ovaj vuk u staroj religiji Srba nije bio niko drugi do najviši bog donjeg sveta.
Postepeno, tokom dužeg vremenskog perioda, on je dospeo do ljudskog oblika i poštovan pod imenom Dabog, a i za njega je bilo karakteristično da hramlje na jednu nogu."Hajducima je susret sa njim donosio sreću. Veruje se da bi se čovek mogao spasti od vuka ako ga pobratimi: "Pobratime, ukloni mi se s puta!". Kod našeg naroda postojalo je uverenje da on prema vuku ima obaveze i da mu pripadaju žrtve, pa se na Badnje veče žrtvuje veliki kolač ( buku - "vuku večera",): domaćin iziđe na kućna vrata, mane tri puta kolačem, i pozove vuka na večeru. U Bosni i Kosovu se pred kuću postavlja sofra, na kojoj se nalaze sva badnjidanska jela, i onda se vuk svečano poziva na večeru.
Prema verovanju našeg naroda, vuk po Božijem naređenju, ima pravo na ono što ulovi : prema jednoj legendi iz Prizrena, čak je niko manji nego
sveti Sava blagoslovio vukove da " vazda u plenu izbiraju najbolje ovce", a kada se vuk ubije, onda se sa njim vrši izmirenje

Vuk je inspiracija i sastavni deo priča, bajki, basni , poslovica, poređenja svuda u svetu.
Najbolje stanište za vuka nalazi se u ljudskom srcu. Morate ostaviti malo prostora za njega.- Ed Bangs
Govorite o vuku i videćete svoje zube.
Kada vuk stoji na planini, ona je malo veća. - Ruska poslovica
Ako živite među vukovima,morate se ponašati kao oni. - Nikita Hruščov
Strah čini vuka,većim nego što jeste. - Nemačka poslovica
Vuk će hodati hiljadu kilometra da jede ljude,dok pas na pola puta do neba i dalje jede izmet - Kineska poslovica.

Dobar pogodak
 
Skoči na forum:

Slične teme
Tema Forum Odgovori Poslednji upis
Populaciona dinamika vuka ( Canis lupus) STRUČNI I NAUČNI RADOVI IZ OBLASTI LOVSTVA 12 09.04.2015. 03:58
Reklame
REKLAMIRANJE NA SRBIJALOV
PRIJAVA
Još uvek niste član?
Kliknite ovde za registraciju.
Online korisnika
Online gostiju: 16
Online članova: 0


Ukupno članova: 4,443
Najnoviji član: SSG

Poslednje vesti
14. Међународни сајам лова, риболова и ловног т...
Bogata ponuda za ljubitelje lova i ribolova na Sajmu u hali „Čair“
УСКРШЊА ЧЕСТИТКА
ВЕЛИКО ИНТЕРЕСОВАЊЕ за Сајам наутике, лова и ...
44. MEĐUNARODNI SAJAM NAUTIKE, LOVA I RIBOLOVA

Pričaonica
Morate se logovati da biste pisali poruku.


tomo vrbas
Offline
· 01.01.2024. 19:30

Сретна Нова година колеге ловци да сте ми живи и здрави, и да вас ловачка срећа и око и даље служе! 🍻





avatarPlaninko011
Offline
· 01.01.2024. 17:21

Drage kolege želim vam zdravlja, lične i lovačke srece u 2024toj. (I da nam se ružne stvari ne ponavljaju).


avatarslavaplana
Offline
· 15.12.2023. 13:46

Niko ništa ne piše na forumu.LSS radi punom parom.Ima podršku lovaca.Jedni isti 30 god sede po U.O.i udruženjima.Nisu oni krivi mi smo Cenzurisano što to trpimo.


avatarHunter_lovac
Offline
· 12.12.2023. 23:19

Planirao sam da polozim za dozvolu za pusku ali ja nosim naočare pa me zanima da li ja mogu da prodjem lekarski pregled pozdrav


avatarStevo Kuzmanovic
Offline
· 14.02.2023. 09:13

Drug i ja bi se učlanili u neko lovačko društvo u Banatu, da li neko zna gde se primaju članovi sa strane?


avatarStevo Kuzmanovic
Offline
· 14.02.2023. 09:10

Pozdrav svima..


Anita Randjelovic
Offline
· 11.02.2023. 15:09

Da li neko zna proceduru zamene cevi kod karabina?


avatarLovac Stari
Offline
· 05.02.2023. 14:32

Neka ti je laka zemlja Lalo.


avataralex
Offline
· 30.01.2023. 23:30

Zbogom Lalo 💔


avatarslavaplana
Offline
· 30.01.2023. 12:36

Poslednji pozdrav Ivanu Matkovicu-Lali sa Srbijalova.

63,409,560 posete www.srbijalov.com