LOVAČKI OBIČAJI

Uvod
U dugoj istoriji lovstva, oblikovali su se lovački običaji i navike, koje čuvamo i upotpunjujemo i
danas, jer su sastavni deo kulture i narodnog identiteta. Lovački običaji su deo tradicije i zato ih
poštujemo i negujemo.
Naši lovački običaji su sastavni deo kulture srednje-evropskih naroda. Za lovačke običaje se
odlučujemo u različitim prilikama, oni treba da daju osnovni ton susretima lovaca, zavisno od
prigode. To mogu biti vesela druženja, kada smo srećni zbog uspeha društva, lovačke
organizacije, pojedinačnog uspeha zajedničkog lovačkog druga ili sopstvenog uspeha. U drugoj
prilici smo ozbiljni, ponosni i srećni jer proslavljamo jubilej naše lovačke organizacije i
dodeljujemo priznanja zaslužnim lovcima. Sa lovačkim drugovima, u lovačkom domu, nakon
uspešnog završetka lovačkih aktivnosti, zajedno se veselimo i pevamo.
Poseban lovački običaj je bratimljenje lovačkih organizacija. To je svečani čin, kojim se
obeležava dugogodišnja, uspešna saradnja lovačkih organizacija. Prilikom bratimljenja potpisuje
se svečana povelja o bratimljenju, koja reguliše buduće odnose organizacija.
U lovu su osećanja jaka, jer se lovcu čini da dodiruje prirodu i samu suštinu života. U životu, na
žalost, nastupaju i teški i turobni trenuci, kada se opraštamo od lovačkog druga. Kada
učestvujemo na proslavi ili na pogrebu, primereno događaju, usklađujemo svoje ponašanje.
Različite događaje i okolnosti prate odgovarajući lovački običaji.
Kultura naroda se odražava i u lovačkim običajima, koji su sastavni deo narodnih običaja i
navika. Kultura lovca se jasno i javno prikazuje na priredbama, na kojima se predstavljaju lovački
običaji i navike, ali i u svakodnevnom životu. Svako je odgovoran za sopstveno ponašanje.
Lovačka organizacija koja organizuje lov ili priredbu, odgovorna je za kulturni nivo izvođenja i
pokazanu lovnu kulturu, a time i lovac koji organizaciju vodi.
Ne smemo prepuštati slučaju organizaciju lovačkih druženja. Izvođenje treba da vodi lovac koji
odgovorno primenjuje lovačka pravila i običaje, zna da samostalno vodi postupak ili predstavu,
dajući joj primeren ton podređen cilju organizovanja. To je zahtevan posao, koji može savladati
lovac koji je vešt u javnim nastupima, koji zna stvoriti atmosferu u svim rasponima osećanja,
zavisno od događaja i običaja.

Zelena grančica
Zelena grančica je staleški znak lovaca koji se nosi prilikom svih priredbi koje su namenjene
lovcima i lovačkim organizacijama. To su svečani skupovi, skupštine, predstave, pogrebi...
Za zelenu grančicu upotrebljavamo vršak grančice četinarskog ili lišćarskog drveta, koju
zataknemo na levu stranu lovačkog šešira.

Poslednji zalogaj
Simbol poslednjeg zalogaja divljači je zelena grančica. Lovac je stavlja ulovljenoj divljači u zubalo
ili kljun. Tako se lovac simbolično odužuje divljači za njenu žrtvu, odnosno zahvali joj za trofej.
Poslednji zalogaj -grančicu, lovac uvek treba da odlomi, a ne da odreže. To se čini na kraju lova,
kada je divljač već položena na desnu stranu tela, sa levim bokom nagore. Lovac treba da klekne
pored divljači i da joj sa poštovanjem preda zelenu grančicu. Po pravilu, poslednji zalogaj
predaje lovac.
U našim lovištima, poslednji zalogaj pripada vrstama krupne divljači iz reda papkara: jelen
evropski, srna, jelen lopatar, belorepi jelen, muflon i divokoza.
Poslednji zalogaj je pripadao velikom i malom tetrebu. Sada su te vrste divljači trajno zaštićene i
zato je za njih poslednji zalogaj samo zanimljivost iz istorije lovstva.
Poslednji zalogaj nikada ne pripada vrstama krupne divljači iz reda zveri -medvedu, vuku i risu,
divljoj svinji i vrstama sitne divljači.

Lovčeva grančica
Lovčeva grančica ili grančica plena je vrh grančice četinarskog ili listopadnog drveta, kao dokaz
lovački ispravnog ulova krupne divljači bilo koje vrste, a lovac je nosi na desnoj strani lovačkog
šešira. Kada je lovac sam u lovu, na kraju lova grančicu plena odlomi i zatakne je na šešir sa
desne strane. To uradi odmah, pošto je divljač položio na desnu stranu tela i u zubalo joj stavio
poslednji zalogaj. Ako krupnoj divljači poslednji zalogaj ne pripada, stavi sebi grančicu odmah
pošto je divljač položio na desnu stranu tela.
Lovac nosi grančicu plena samo na dan lova određene divljači, jer grančica na lovačkom šeširu
znači da je taj dan lovac lovački ispravno ulovio divljač.
U lovu, kada je pored lovca i lovački drug ili je lovac ulovio divljač u grupnom lovu, lovčeva
grančica se uručuje na sledeći način. Kada lovac stavi u zubalo krupne divljači poslednji zalogaj,
on i lovnik stanu pored divljači okrenuti jedan prema drugom. Oba lovca imaju na glavi lovački
šešir i pušku na levom ramenu, sa ustima cevi okrenutim nagore. Lovnik polaže grančicu na
smrtonosnu ranu i zatim je posle odgovarajućeg govora, levom rukom ponudi lovcu. Kraći govor
se završava čestitanjem, �Dobar pogled!�. Lovac levom rukom prihvata grančicu, a desnom se
rukuje sa vođom i zahvali mu se lovačkim pozdravom �Dobar pogled!�. Zatim lovac skida šešir i
grančicu stavi na desnu stranu svog lovačkog šešira.
U grupnom lovu vođa grupe lovaca na isti način uručuje grančicu lovcu krupne divljači. Grančica
se uručuje uvek na kraju kraćeg govora.

Grančica divljači
Grančicom divljači odajemo počast ulovljenoj krupnoj divljači, po završetku pozdrava divljači na
kraju grupnog lova. Za taj običaj odlomimo odgovarajuće veliku grančicu četinara ili lišćara, koju
stavljamo na levu plećku krupne divljači, i kod divljači kojoj ne pripada poslednji zalogaj.
Ulovljenoj sitnoj divljači grančica divljači ne pripada.

Zalomak -grančica za informacije u lovu
Lovci se u lovu i pri kretanju lovištem obaveštavaju međusobno grančicama i granama.
Informacije mogu biti brojne i jako različite, naravno zbog toga treba razlikovati značenje
položenih i u zemlju pobodenih grančica i grana. Informacije sa takvim prirodnim znakovima su
jasne samo lovcima, dok ih drugi obično i ne opaze. Kod takvog označavanja i informisanja,
pored svih dobrih strana sporazumevanja, dobro je što u prirodu ne puštamo ništa što u nju ne
spada.
Grančice i veće grane, zalomke, upotrebljavamo kao informaciju, obaveštenje ili upozorenje u
sledećim slučajevima:
- da označimo ulovljenu divljač, ako je ne možemo odneti sami, tako što na njen levi
bok položimo unakrsno odgovarajuće velike zelene grančice, što znači, da je divljač
lovački ulovljena, da pripada nekome i da nije uginula od posledica ranjavanja.
- da označimo stajalište granom, koja je duga kao ruka, naopako zabodena u zemlju, sa
granama odrezanim skoro do vrha.
- da obavestimo druga u lovu i pokažemo kuda smo otišli, da bi nas pronašao,
na raskrsnici puteva položimo manje grane, tako da grana leži debljim krajem
okrenuta u smeru gde treba da ide, a ukoliko želimo da nas drug na određenom mestu
čeka, na putu ili stazi položimo grančice, tako da se odlomljeni krajevi skoro dodiruju.
- kao znak upozorenja ili pažnje, što označava kao ruka dugačka grana, koja je oguljena
i položena ili obešena, na primer na stenu, žbun ili drvo...
- upozorenja na opasnost, što označava oguljena i u obruč savijena grana, obešena na
vidnom mestu.
- �prelomljenog traga�, u slučaju da je pogođena divljač pobegla, na mestu ranjavanja
pobodemo kao lakat dugačku zelenu granu, smer bežanja divljači prikazujemo sa nešto
manjim granama, položenim leđnom stranom nagore i sa odlomljenim krajem u smeru
bežanja divljači. Kada smer bežanja nismo ustanovili, pored zabodene grane polažemo
manje grane, tako da svaka pokazuje odlomljenim krajem u suprotni smer.
Sa grančicama i granama možemo, naravno, da poručimo još mnogo toga, ipak, znaci moraju
biti poznati bar onima, kojima su namenjeni, da ih razumeju. Ako to nije slučaj, događanja na
terenu se brzo iskomplikuju i namenjene informacije postaju nerešivi rebusi.

Nošenje plena
Poštovanje prema ulovljenoj divljači izražavamo i pravilnim nošenjem plena. Dostojno
ponašanje prema ulovljenoj divljači, od lova, nošenja, odlaganja, prevoza i skladištenja je
sastavni deo lovačke etike koja se pokazuje u odnosu prema divljači.
Oblikovala su se pravila za nošenje određene vrste divljači. Za sve vrste divljači važi pravilo da ih
ne nosimo skrivene. Kada divljač stavimo u ranac, lovački prsluk ili torbu, mora se videti neki
njen deo (glava, rep i sl.). Lovački ispravno i zakonito ulovljenu divljač pred lovcima nikada ne
skrivamo. Pri tome treba napomenuti da se pred javnošću ne hvališemo ulovljenom divljači.
Ulovljenog zeca nosimo, na primer, tako što ga držimo za zadnje noge, isto tako nosimo, držeći
za zadnje noge, svu drugu sitnu dlakavu divljač, na primer lisicu, jazavca�
Ulovljenu pernatu divljač, svih vrsta, nosimo tako što je držimo za vrat, odnosno glavu, da joj
telo visi nadole, tako je i obesimo na visak.
Krupnu divljač nosimo, vučemo ili vozimo uvek okrenutu tako, da je glava napred, a divljač
okrenuta u smeru našeg puta.

Odlaganje ulovljene divljači
Odlaganje i razvrstavanje ulovljene divljači vršimo posle grupnog lova, da pozdravimo ulov.
Vođa grupe lovaca pred početak lova kaže svim lovcima u grupi gde će po završetku lova biti
zborno mesto i pozdrav lovini. Vođa grupe lovaca takođe brine da po završetku lova lovci polože
ulovljenu divljač i da takvo mesto bude pravovremeno i odgovarajuće pripremljeno. Zato
pripremamo zelene grane na koje ćemo divljač odložiti po završetku lova. Po pravilu, mesto za
odlaganje divljači treba tako pripremiti, da divljač glavom bude okrenuta prema predelu gde
smo lovili, odnosno gde je ulovljena.
Svu divljač odlažemo u red po veličini, od desnog prema levom krilu; najpre krupnu i sitnu
dlakavu divljač, zatim krupnu i sitnu pernatu divljač, na primer: divlja svinja, lisica, zec, fazan,
patka, kreja. Divlja svinja ima na levoj plećki grančicu divljači. Grančicu stavljamo divljači na
plećku, odnosno na krilo, kada je odložimo. Svaku divljač odlažemo desnom stranom na tlo, a
između jedne i druge je odgovarajući razmak. Preko odložene divljači nikada ne prelazimo jer je
to u suprotnosti sa poštovanjem koje joj lovac iskazuje.

Pozdrav plenu
Kada je sva divljač položena i svi lovci i hajkači na zbornom mestu, vođa grupe lovaca i vođa
hajkača staju pored položene divljači na desnom krilu, što je pod pravim uglom i nasuprot
leđima prve odložene divljači, posle čega lovovođa naređuje: "Drugovi, zbor kod plena!" Lovci i
hajkači se postavljaju u red ili u redove, približno tri koraka od odložene divljači. Za lovce je
mesto na desnom krilu, a za hajkače sa psima na levom krilu. Svaki lovac dlanom leve ruke
obuhvata cev puške odmah iznad remena. Psi su privezani i stoje uz levu nogu hajkača. Lovnik u
kratkom govoru opisuje tok lova, kratkom ocenom iskazuje svoje i utiske drugih lovaca o divljači
u lovištu gde su lovili. Kazuje koliko hitaca je bilo ispaljeno, koju divljač su učesnici lova videli i
koliko divljači u odnosu na različite vrste su ulovili. Ocenjuje se celokupan tok i uspeh lova.
Ako je u grupnom lovu ulovljena i krupna divljač, lovnik uzima iz levog gornjeg džepa zelenu
grančicu i njome dodirne ulovljenu krupnu divljač. Zatim stane ispred lovca, koji stoji u prvom
redu, po opisanom običaju čestita mu lovačku blagodet i uručuje mu grančicu plena.
Zatim se lovnik vraća na svoje mesto, sa nekoliko reči zahvaljuje se lovištu i prirodi za odstrel
divljači, posle čega opet naredi: "Pozdrav plenu!" Vođa hajkača zatrubi lovačkim rogom tri duga
zvuka koji znače završetak lova, ako je moguće još i melodiju "Pozdrav plenu". Za to vreme lovci
i hajkači stoje mirno.
Na kraju, lovnik pogleda sa poštovanjem odloženu divljač, digne šešir i kaže: "Ulovljenoj divljači
za lovački blagoslov -hvala!" Lovci i hajkači skidaju šešire i kažu u jedan glas: "Hvala!", i opet
stave šešir.
Nakon toga lovnik zaključuje obred zahvali se svim učesnicima lova, pogotovo gostima, pohvali
red i disciplinu i prekori nepravilnosti u lovu. Konačno kaže, pod kojim uslovima pojedinci mogu
da uzmu plen. Lovnik poziva lovce i hajkače na poslednji pogon koji je po običaju u lovačkom
domu ili u određenoj gostionici.

Lovačke oznake
Lovačke oznake lovci nose uvek na levoj strani grudi ili na šeširu. Na levoj strani lovačkog šešira
uglavnom nose trofeje ulovljene divljači. Izuzetno, čekinju divlje svinje je moguće nositi pozadi
na šeširu, nikada na desnoj strani, jer je ta strana namenjena isključivo lovčevoj grančici. Znak
organizacije lovaca Srbije, sa stilizovanom glavom srndaća i natpisom LOVAČKI SAVEZ SRBIJE,
nosimo na levoj strani lovačkog šešira, prsluka, jakne i sl.

Lovačko krštenje
Lovačko krštenje je stari lovački običaj. To je prijem novajlija u lovačko bratstvo. Po pravilu, krsti
se novajlija koji je lovački ispravno ulovio prvu krupnu divljač. Lovačko krštenje sadrži ostatke
starog obreda primanja u vitezove. Običaj smo uzeli iz davne prošlosti, kada je krupnu divljač
bilo mnogo teže uloviti nego danas i zato je lov bio dokaz viteške veštine.
Lovačko krštenje se obavlja neposredno posle lova, u kome je novajlija, lovački ispravno, ulovio
krupnu divljač. Kada u grupnom lovu lovimo krupnu divljač, obično nema prilike za krštenje
odmah posle ulova, nego u poslednjem pogonu, u lovačkom domu ili gostionici. Ako krštenje
napravimo kasnije, plen može da zameni trofej ulovljene divljači.
Lovnik obaveštava da je novajlija lovački ispravno ulovio prvu krupnu divljač i zato se on po
starom običaju može krstiti, a njegovo znanje proveriti. Kada se krštenje odobri, bira se lovački
sud -koji ima predsednika i dva potpredsednika, tužioca, branioca i lovačkog kuma koji krsti
novajliju, od iskusnih lovaca i duhovitih šaljivdžija. Lovački sud sedi za stolom, na kome su prut i
bokal vina. Ispred stola može biti dugačka klupa sa ulovljenom divljači.
Predsednik poziva novajliju da sedne na klupu. Najpre ga ispita o njegovim ličnim podacima.
Potom tužilac iznosi lovačku optužbu, slede pitanja suda i odgovori novajlije i njegovog branioca
o prvom odstrelu - u šaljivom i duhovitom obliku.
Tokom lovačkog krštenja, najduže traje lovačka optužnica, ispitivanje, zagovaranje i odbrana
kandidata. Predsednik vodi i usmerava raspravu tako da je ispitivanje izvorno, duhovito i
aktuelno, u odnosu na izvršeni odstrel i prilike u lovištu. Optužnica, pitanja, odgovori i odbrana,
ne smeju biti uvredljivi ili zlonamerni prema lovcima i lovačkoj organizaciji.
U toku krštenja, pravo na čašu vina imaju, tužilac, sud i branilac, nikada kandidat. Novajlija
može zamoliti i po odobrenju suda, u najboljem slučaju, dobiti čašu vode, da izdrži napore.
Po ispitivanju, završnoj reči tužioca i branioca, predsednik se savetuje sa potpredsednicima i sud
objavljuje kakvom je �kaznom� kažnjen novajlija. Kazna se sastoji od određenog broja udaraca
prutom po stražnjici, koji mogu biti �vrući� ili �hladni�.
Kandidatu naređuju da legne na klupu, grudima na odloženi plen. Kaznu izvršava lovački kum,
pri tome govoreći: �Krstim te u ime Sv. Evstatija, za lovačku čast i poštenje�. Pre nego što
kršteni ustane, simbolično ljubi ulovljenu divljač. Predsednik proglašava da je kršteni postao
punopravni lovački drug i opominje ga, da nikada ne povredi lovačku čast i lovačku ispravnost u
lovu. Udarci treba da mu budu opomena, da u lovstvu posle greha stiže kazna. Krštenom se, za
uspomenu, uručuje krsni prut sa urezanim datumom lovačkog krštenja.
Kršteni lovac sa zahvali za čast i obeća da će se pokazati kao vredan i pravičan lovac. Posle toga
sledi čestitanje i svi prisutni nazdravljaju.