Da li smo ponavljači iz istorije?

Sticajem srećnih okolnosti i poverenja koje lovački portal Srbijalov i magazin Predator uživaju kod lovaca, zahvaljujući jednom našem članu portala, došli smo u posed više primeraka predratnog ’Lovačkog glasnika’, glasila Saveza lovačkih udruženja za Dunavsku banovinu, iz godina 1936.-39. Tadašnji Lovački glasnik je izlazio dvomesečno, a glavni urednik je bio mr Joca Divild, novosadski apotekar, pasionirani lovac i jedan od osnivača Lovačkog saveza Vojvodine, prvi sekretar tog saveza i inicijator za osnivanje Lovačkog saveza Kraljevine SHS, 1924. godine. Radi boljeg razumevanja teksta koji ćemo ovom prilikom preneti iz predratnog Lovačkog glasnika, treba znati da je tadašnja Dunavska banovina obuhvatala celu teritoriju današnje Vojvodine, zatim Baranju, a protezala se celom Šumadijom do linije Kraljevo-Čačak na jugu, i do Požarevca-Braničevskog okruga na istoku.

Elem, šta je pisao Lovački glasnik te davne 1936. godine, iz pera glavnog urednika Joce Divilda? Pročitajte tekst, i zapitajte se, da li smo zaista toliko zaostali u razvoju da nismo u stanju da naučimo istorijske lekcije, nego se redovno ’saplićemo o isti kamen’ – dokle više? Tekst prenosimo u integralnoj verziji:

’U doba lovostaje...

Ako smo i izneli već u našem listu, toliko puta, dužnosti lovca kako za vreme lovne sezone, tako i u doba lovnog zatišja, možda će sada, u doba opšteg previranja, biti potrebnije no ikada dosad, nekoje od tih već naglašenih dužnosti ponoviti, i ujedno ukazati na nekoje nemile pojave u našem lovstvu.

U poslednje vreme, izgleda, ponovo se skreće sa pravog puta, povodi se borba ne samo protiv pojedinih odredaba Zakona o lovu, nego se čak, sa izvesne strane, traži i promena istog kao celine. Kad ovo čine nelovci, neupućena lica, može se nekako još i razumeti. Ali da u tome nelojalnom postupku učestvuju i poneki  lovci, to ne samo da iznenadjuje, nego i zaslužuje i najoštriju osudu. Moramo se pri takvim pojavama ozbiljno zapitati: kuda to vodi, i šta se sve u današnje doba može očekivati od naših protivnika, kad oni, kako vidimo, nadigoše pravu hajku na – jadnog zeca. Zaista je čudno, da danas, kad pred odlučujućim forumima ima za rešavanje toliko nerešenih, eminentno važnih seljačkih problema, da samozvani ’prijatelji’ našeg seljaka i brižni ’pobornici’ naše poljoprivrede ne nalaze drugih smetnja koje koče poljoprivredni napredak, niti traže naćine za njihovo uklanjanje, već proglašuju zeca za ’opasnu štetočinu’ kojem treba objaviti rat do istrebljenja. Ovde samo toliko, a u posebnom napisu u ovom broju reč je o celoj ovoj žalosnoj pojavi podrobnije.

Nalazimo se sada u prelaznim danima sa zime na proleće, i to prelazno doba u nama pobudjuje izvesna strahovanja da ne nastanu posle ove neobično blage zime dani poznih, proletnjih mrazeva, koji bi nam uništili ne samo poljoprivredu, nego i prvi i najbrojniji priplod zečeva i ostale sitne divljači. U svakom slučaju, valja sada svi da pohitamo u naša lovišta i svim silama tamanimo one mnogobrojne štetočine, kao vrane, svrake, kobce i dr. jer se i ove usled slabe zime dobro očuvaše. I o tom pitanju na posebnom mestu donosimo potrebna uputstva, koja treba razmotriti i po njima se vladati.

Ozbiljna vremena traže nužan oprez, ozbiljna razmišljanja i prilježan, konstruktivan rad, kojim ćemo najuspešnije suzbiti štetne akcije naših mnogobrojnih protivnika i krčiti put unapredjenju našeg lovstva.

                                                                                                                                             Mr Joca Divild

                                                                                                                                                Glavni urednik’

Ove mudre reči velikog Joce Divilda su napisane pre više od 80 godina, februara meseca 1936. leta Gospodnjeg – koliko toga napisanog se upravo ponavlja pred našim očima, i koliko tih stvari velika većina sadašnjih  generacija lovaca nemo posmatraju, apatični, neinformisani, neupućeni i nezainteresovani za bilo šta osim za ono što im iskoči pred nišansku mušicu na puški, a može da se pojede.

Da li neki naši vajni lovački funkcioneri razmišljaju, kada sastanče, vuku poteze i donose odluke koje skupo koštaju i skupo će koštati lovce /pomenimo samo gubitak prostorija LSS, da ne idemo dalje/, dakle, da li ti ljudi koji danas upravljaju lovstvom razmišljaju da li će za 30-40 ili više godina neko da ih pominje u kontekstu pitanja do čega su doveli lovstvo i šta će ostaviti onima koji dolaze posle nas? Ili će ovi današnji funkcioneri nastaviti da se ponašaju u stilu ’posle mene i potop’?  Da li će ih neko nekada nazvati velikim, kao što smo taj pridev dodali časnom imenu Joce Divilda, ili će pridev uz njihovo ime biti pežorativan? O tome treba misliti sada, budućnost se stvara danas.