Инат је углавном лош занат, каже наш народ.
То у случају меленачког ножара Мирослава Грошина ког сви у селу а и шире не знају по имену већ по надимку Бува, апсолутно не важи.
Тако је поменути инат, као једна од националних дисциплина на овим просторима, а поготову у поменутим Меленцима, искоришћен за мајсторлук по ком је госн Грошин постао на далеко познат као израђивач ловачких ножева, те гравер њихових сечива и корица.
Пре неких пет лета, у једном безазленом разговору, један Меленчан је (дигнута носа) устврдио да "такав нож" сем њега нико не може да направи...
Погледао је Грошин тај нож, те помислио да за његову израду није потребно знање нуклеарне физике и акробатика Сергеја Бубке из најславнијих дана. И био је у праву. Беше потребно много воље, труда, зноја и стрпљења, и наравно, она мајсторска жица без које све горе наведено не вреди много. Мирослав је имао све то ( с обзиром да је пензионисани бравар) и убрзо су из његове кућне радионице почели да излазе различити ножеви  дисниторски, украсни, мали и велики, а највише ловачки. Почео је посао тако што је почео да прави сечива, па се онда охрабрио и израђивао корице...
- Ловци су ми најбоље муштерије, а и ја сам ловац  вели Грошин.
Када тако ствари стоје, па ловац прави ножеве за ловце, јасно је да ту грешке нема, те да мајстор релативно лако испуњава захтеве својих колега.
- Некада ми треба свега три дана да бих израдио неки нож, некад богами и по 30, чак и до 40 дана  наставља меленачки мајстор.  Све зависи шта муштерија хоће. Веома битна је гравура на ножу, она му некако даје душу  вели Грошин.
А ловци ко ловци, воле (волу, што би рекли Банаћани) да имају добар нож. Да сецну кад треба и где треба, али још више да га покажу, да изваде лепо преклопљену оштрицу, а на њој вук, медвед, јелен с роговљем...
- Ловачке муштерије најчешће траже гравуру медведа  каже мајстор.  Углавном, актуелна је и остала крупна дивљач: вук, јелен, дивља свиња или муфлон. Решио сам једном приликом да разбијем тај стереотип, па сам угравирао женски акт. Онај ко жели да купи нож каже шта хоће, договоримо се шта и како направити , па крећем на посао.
А то изгледа тако што мајстор заузме своју "бусију" у ћошку радионице. Пали се лампа, ставља се 

"качкет" са увећавајућим стаклом што је битно када се раде гравуре и ситнији детаљи. Укућани каткад чују и по неку псовку када мајстору не крене баш све како је замислио, али посао иде. Нож се рађа из материјала познатог као КРУП 1.4034 од хируршког, нерђајућег челика, који 100 година може да потраје а да му ништа битно не усфали, са оштрице ричу јелени, реже вукови и брундају медведи, указује се голотиња, а све то, како тврди мајстор, по "реалним и приступачним ценама". Није скуп, каже. Али рад кошта, као и материјал, па треба и путовати... Недавно је био на сајму у Крагујевцу, ићи ће и на онај новосадски.
А не мисли ни да се заустави само на ловачким ножевима. Наручена му је израда две сабље, што сматра правим профресионалним изазовом, док се већ опробао справљајући и гравирајући лустере и лампе у ловачким собама.