Revija ZOV piše o članarini i članstvu u lovačkim savezima u Srbiji

U najnovijem broju revije ZOV objavljen je članak koji se tiče problematike oko članstva u lovačkim savezima i udruženjima, broja članova po lovačkim savezima u Srbiji, o visini članarine i naplati od lovaca. Stavovi izneti u članku se dobrim delom poklapaju sa onim što se već par godina piše na forumu Srbijalov, na temama posvećenim lovačkim savezima i lovnoj politici i trendovima u lovstvu tim povodom.

Posle čitanja i ovog članka, ponovo se može postaviti pitanje da li će i dalje u Srbiji biti podela 'po parohijama', gde će svaki savez držati jedan deo teritorije, sprovoditi svoju politiku i uticati na dešavanja, ili će se već jednom situacija u lovstvu Srbije unormaliti, prvenstveno u odnosima izmedju saveza, a zatim i na relaciji lovački savezi - Uprava za šume, i da li će se konačno u lovsvu Srbije početi voditi jednistvena politika brige o divljači, jedinstvena politika oko članarine i članstva i jedinstvena odgovornost aktuelnih lovačkih rukovodilaca, a posebno da li će lični i grupni neformalni interesi i uticaji ustupiti mesto onim interesima i uticajima koje predvidjaju propisi? Kada će lovački savezi, a i drugi, početi zaista da se brinu o lovcima, lovištima i divljači, umesto o prilivu para koje rukovodstva ponekad ili često troše na sve drugo, osim na tri glavne stvari u lovstvu: lovci, lovišta i divljač.

Ono što bi se možda moglo zameriti ovom članku jeste nedostatak kraće analize uloge državnih organa (Ministarstvo-Uprava za šume, pokr. Sekretarijat za poljoprivredu), uloge Lovačke komore i uloge zavisnih privrednih društava u celoj priči oko odnosa i članarine. Postavlja se pitanje da li su svi pomenuti (i savezi i svi drugi) uradili ono što je u njihovoj moći da onemoguće cepkanje i formiranje jednog broja raznih centara moći i uticaja u lovstvu (od lokala pa na više), i različitih obaveza koje svaki član nekog saveza ili organizacije plaća, a te obaveze su iz godine u godinu sve veće! Ili su svako ponaosob bili okrenuti uglavnom brizi za popunu svojih kasa, dok su divljač i lovišta često ostali prepušteni neadekvatnom, nestručnom, neodgovornom i ponekad namerno lošem gazdovanju?  Brojnost divljači na terenu (a ne po papirima) uglavnom potvrdjuje opravdanost postavljenih pitanja, sudeći prema rečima lovaca koji su svedoci stanja u svojim lovištima! U praksi se dešava da savezi kukaju na navodno loše propise (iako su učestvovali u donošenju istih), državni organi ili ćute ili prebacuju odgovornost na korisnike lovišta, korisnici lovišta kukaju na obaveze, i tako u krug... A ne treba zaboraviti ni odgovornost samih lovaca, koji uglavnom sve vide što se dešava, ali ćute, i tim ćutanjem tolerišu (odobravaju?) ono što se ne sme tolerisati, možda vodjeni logikom da kad nadležni ne čine sve što treba, zašto bi običan lovac gurao nos? Tako se, eto došlo do situacije da nema dovoljno ni divljači, ni para, a to je totalni apsurd!

Članak iz revije ZOV možete pročitati ako kliknete na sledeći link:

www.zov.rs