Са очигледним климатским променама које су снашле Србију у последњих неколико година, са све интензивнијим развојем пољопривреде и све масовнијом употребом пестицида у пољопривредној производњи, са порастом бројности предатора у ловиштима, тесно је скопчано евидентно смањивање бројности свих врста ситне дивљачи, пре свих зеца и пољске јаребице, али и фазанске дивљачи.

Лов на фазана као врсте која може масовно да се производи и испушта у ловишта „пред пушку“ је дуго времена надокнађивао ловцима све „мршавије“ ловове на зеца и пољску јаребицу, а тек је ловна 2013/2014 година показала да то није било дугорочно решење, јер је и фазанска популација претрпела значајно смањење бројности услед горе наведених фактора, што је посебно изражено на северу земље.

Стручна служба Ловачког савеза Централне Србије је, рекло би се, на време прихватила сугестије које су стизале из већине ловачких удружења која су чланице тог ловачког савеза и кренуло се са озбиљнијим бављењем овим проблемом и са покушајима изналажења решења за његово превазилажење.

Популације фазанске дивљачи у ловиштима Централне Србије још увек имају добру бројност, највише захваљујући континуираном и добром раду фазанерија у Краљеву, Параћину, Ћуприји и Гучи, укупног капацитета 80.000 фазанских пилића, те је та, добра пракса, настављена изградом још једне фазанерије, у Пожеги, максималног капацитета 10.000 фазанских пилића.

Код повећања фондова дивљег зеца, прва идеја у низу је била да се континуирано врши набавка дивљег зеца из ловачких удружења где је његова бројност добра и насељавања у ловишта са мањом густином популације, у циљу освежавања крви и повећања бројности, упркос врло високој цени по јединки зеца. Ипак, врло брзо се овде јавио проблем саме набавке, јер велика већина ловачких удружења која су некада хватала и продавала живе зечеве, данас нема зеца ни за сопствене потребе. Урађени су обимни пројекти и добијена су велика средства за набавку зечева од стране Министарства за пољопривреду, шумарство и водопривреду, али она до данас нису наменски искоришћена.

Следећа идеја је била анализирање могућности вештачке производње дивљег зеца и његовог насељавања у ловишта, нешто попут праксе која је устаљена код фазанске дивљачи. Обављене су посете постојећим одгајивачницама у Хрватској и БиХ и анализирана је технологија производње, те су урађени пројекти за покретање две одгајивачнице дивљих зечева, у Краљеву и Пожеги, чија реализација је у току. Основни проблем ове производње је премали капацитет одгајивачница и недовољно разрађена технологија за подивљавање добијеног подмлатка зеца. Стога су ови пројекти још увек у домену експерименталних.

Због свега овога, остала је препорука да се лов на зеца, па чак и у ловиштима где га има у великом броју, максимално ограничи, те да се са ловом чак и паузира неколико година, као што је то случај са ловом на пољску јаребицу.

У овом случају, јавља се проблем како пронаћи алтернативу за ове, врло популарне ловне врсте у Србији.

Једна од првих идеја је била искористити код наших ловаца изузетно велику популарност других врста дивљачи, као што су предатори и крупна дивљач и пружити им могућност да се преоријентишу на њих, та да тако растерете популације ситне дивљачи. Као врста која је најпогоднија за то се издвојила дивља свиња.

Дивља свиња (Sus scrofa) представља још увек недовољно екплоатисан потенцијал у Централној Србији. У Централној Србији она има врло добро станиште, мали број природних непријатеља, а с обзиром на њену високу плодност и изузетну прилагодљивост, врло брзо може достићи одличну бројност. Дивља свиња је донекле (због штета које прави на пољопривредним културама) била анатемисана, те се у великом броју ловишта калкулисало са њеном бројношћу, што је довело до праве експлозије њене бројности. Ипак, газдовањем на прави начин и повећавањем квота за одстрел (што управо иде на руку ловцима), и овај проблем се дао решити.

 Ловачки савез Централне Србије, у сарадњи са Министарством пољопривреде, шумарства и водопривреде, Управом за шуме и стручним службама ловачких удружења, иде и корак даље. Да би се у најкраћем року достигла оптимална бројност дивље свиње у свим ловиштима Централне Србије, започети су радови на једном свеобухватном пројекту установљавања прихватилишта-репродукционих центара у свим оним ловиштима са добрим станишним условима, у којима бројност дивљих свиња још може да се повећава. Само у последње две године, урађени су пројекти и добијена су средства за изградњу репро-центара у Ивањици-Гучи, Краљеву, Тополи и Книћу. Изграђена су прихватилишта-репро центри, набављен је приплодни материјал за објекте у Гучи и Краљеву, те прихватилиште у Краљеву већ је добило и прве дивље прасиће. Идеја је да се, пратећи савремене трендове у узгоју дивљих свиња, а користећи високу плодност и толеранцију дивље свиње на боравак у ограђеном простору, прираст у оквиру ових репро-центара максимизира, а да се прасићи и назимад добијени на овај начин испуштају у отворене делове ловишта са добрим станишним условима где би се наставило са газдовањем, са гајењем, заштитом и ловом.

Ово може да буде добар пример у пракси како треба поступати у случајевима када дође до смањивања броја одређене дивљачи, како треба чувати фондове дивљачи, а истовремено чувати и бројност ловаца (који се у ЛСЦС континуирано повећава) и њихово задовољство. Јер, напослетку, само бројни и задовољни чланови показатељ су успеха рада било које, па и ловачке, организације.

 MSc Марко Павловић