Jank kaže:
Već nekoliko dana pratim ovu temu u nadi da ću doći do odgovora šta je to PARALAKSA kod optičkih uređaja ali pravog odgovora nema. U tekstu koji sledi pokušaću da objasnim pojavu paralakse koja utiče na preciznost gađanja prilikom upotrebe optičkih nišana na lovačkom oružju. Optika kao deo fizike izučava zakone prelamanja svetlosti prilikom prelaska iz optički ređe u optički gušću sredinu i obrnuto i još mnogo toga. Pa evo mog viđenja ovog lovačkog problema :

P A R A L A K S A

Definicija paralakse:

KADA SE RAVAN U KOJOJ LEŽI LIK PREDMETA NE POKLAPA SA RAVNI U KOJOJ LEŽI KONČANICA ONDA SE RAZMAK IZME�U OVE DVE RAVNI NAZIVA KONČANIČNA PARALAKSA.

Stvaranje lika u durbinu

Za razumevanje postojanja paralakse kod durbina počećamo od samog početka, od toga kako se stvara lik u durbinu. Radi konstrukcije lika nekog predmeta u durbinu, razmatraćemo tri osnovna zraka.


klikni na sliku da bi je uveličao

Linija ili zrak F1F2 koja spaja centar objektivnog sočiva sa centrom okularnog sočiva naziva se vizura i ona predstavlja zamišljenu liniju nišanjenja, kod mehaničkih nišana to je linija koja spaja mušicu i zarez na zadnjem nišanu. Ovde treba dodati da se na ovoj liniji između dva sočiva nalazi i končanica koja služi za nišanjenje a presek konaca končanice to jet krst mora biti tačno na vizuri odnosno liniji nišanjenja. Zrak koji dolazi iz podnožja posmatranog predmeta i paralelan je liniji nišanjenja (vizuri) posle prolaska kroz objektiv lomi se i prolazi kroz žižu F1 objektiva. Žiža je tačka na osi sočiva ili na liniji nišanjenja koja predstavlja zakrivljenost sočiva ili poluprečnik zakrivljenog sočiva. Drugi zrak polazi sa vrha posmatranog predmeta paralelno vizuri (liniji nišanjenja ) lomi se i prolazi kroz žižu objektiva. Ista priča kao i za predhodni zrak. Treći osnovni zrak koji služi za konstrukciju lika u durbinu je zamišljeni zrak koji polazi od vrha posmatranog predmeta, prolazi kroz centar objektivnog sočiva i koji se ne lomi i u tački B1 se preseca sa zrakom BF1. U ravni gde se seku ova dva zraka se stvara lik posmatranog predmeta. Na sličan način naravno malo drugačije se od ovog lika stvara novi lik konstrukcijom zraka koji sada sa ovog lika padaju na okularno sočivo. Kao konačni lik dobija se lik predmeta A*B* koji se vidi gledanjem kroz durbin.Lik predmeta koji se posmatra je izvrnut i stvaran. Ovakvi durbini koji daju izvrnute likove se nazivaju astronomski durbini i koriste se u astronomiji za merenje uglova itd. Nas interesuju durbini koji daju uspravne likove to jest onakve kakve ih gledamo golim okom, nazivaju se terestrički durbini. Oni imaju terestričke okulare to jest okulare kojima se dodaje još jedno sočivo koje ima zadatak da objektivov lik još jednom izvrne, drugim rečima da ga ispravi pre nego što počne da deluje sam okular. Ovde treba dodati da u durbinu postoji čitav sistem ili skolop sočiva koji odklanjaju još neke fizičke nedostatke prilokom prelamanja svetlosti kao što su sferna i hromatična aberacija ali bi to bila jako velika priča...

Šta se dalje dešava sa paralaksom sledi u nastavku.....

Jank kaže:
p a r a l a k s a....nastavak...

Sada ćemo posmatrati šta se dešava sa pomenutim zracima u samom durbinu....


Klikni na sliku da bi je uvećao

Položaj nekog lika predmeta u durbinu , na koji smo upravili durbin, ne zavisi samo od optičkih osobina objektiva, (njegove žižne daljine), nego i od udaljenosti predmeta od objektiva. Čim se promeni udaljenost predmeta od objektiva, promeni se i položaj tog lika u durbinu, tj. promeni se odstojanje između lika i objektiva. Samo pri posmatranju veoma udaljenih predmeta promena odstojanja između predmeta i objektiva gotovo ne utiče na položaj lika predmeta u durbinu. Nišanjenje se sastoji u tome što se presekom konaca končanice, pogađa određena tačka na predmetu koji se nišani, (na primer centar mete ili određeni deo tela divljači). Nišanjenje može da bude tačno samo ako su zadovoljena dva uslova:
1. Da se lik predmeta u durbinu potpuno jasno vidi;
2. Da presek konaca končanice, pogađa na predmetu samo jednu tačku, bez obzira na položaj oka posmatrača ispred okulara.
Ova dva uslova biće zadovoljena samo onda kada se lik predmeta (reč je o liku koji stvara objektiv) nalazi u ravni končanice, čiji je lik doveden na daljinu jasnog viđenja.
Stvarno ako je lik končanice doveden na daljinu jasnog viđenja, onda će i lik predmeta biti na daljini jasnog viđenja ako se ovaj lik nalazi u ravni končanice. Međutim ako lik predmeta nije u ravni končanice, onda je očigledno da i prividni likovi predmeta i končanice neće biti u istoj ravni.
Sve ovo se jasno vidi na SLIKA 1.

Ako se ravan u kojoj leži lik predmeta ne poklapa sa ravni u kojoj leži končanica onda se razmak p između ove dve ravni naziva končanična PARALAKSA.

Da li postoji paralaksa, utvrđujemo tako što oko pomeramo ispred okularnog sočiva, levo i desno ili gore i dole. Ako presek konaca končanice ne pogađa jednu istu tačku lika, nego pogađa čas jednu čas drugu tačku na liku onda znači da paralaksa postoji.




Ako se ravan KK1 (Slika 2) u kojoj leži končanica nalazi između lika predmata P*P1* i okulara. Tačka Ko je presek konaca končanice. Ako se oko posmatrača nalazi u tački O1, onda će presek konaca pogađati tačku lika L1, a kada se oko nalazi u tački O2, tada će pogađati tačku L2 koja je iznad tačke L1.