Izlaganje na tribini u okviru Sajma KRAGUJ M, 24.05.2019., autor Ivan Matković, Srbijalov portal

ULOGA LOVAČKOG PODMLATKA I RAD SA LOVAČKIM PODMLATKOM

Pre svega želim da se zahvalim organizatorima na pozivu za tribinu, i da pozdravim prisutne. Smatram da je tema o kojoj ću pričati veoma važna za budućnost lovstva na ovim prostorima, posebno gledajući na srednji i duži rok.

Priču o lovačkom podmlatku bi mogli započeti i završiti kroz prizmu održanja i očuvanja tradicije lovstva u Srbiji, ali to bi bila priča o nekim prošlim vremenima. Naša priča bi trebala akcenat da stavi i na sadašnjost i budućnost lovstva, uz poseban osvrt na važeće propise i praksu u Srbiji po ovom pitanju.

U okviru toga, pozabaviću se ovom prilikom sa mojim vidjenjem preseka sadašnjeg stanja, i sa prognozama za budućost posmatrano kroz problematiku lovačkog podmlatka kao jednog segmenta lovstva svake države. Želja mi je da moje izlaganje (koje nema ambiciju da ’otkriva mlaku vodu’, ili da bude nekakav meritorni sud, jer to i nije) nego da bude polemičko, da izazove reakcije i diskusije prisutnih, da postavlja pitanja i da traži odgovore koje, uveren sam, jedino zajedničkim snagama i trudom možemo pronaći.

Ovo moje izlaganje možemo podeliti na nekoliko segmenata:

-          Tradicija

-          Okruženje

-          Demografsko-sociološki i ekonomski faktori

-          Propisi

-          Primeri iz prakse

TRADICIJA

Tradicija lovstva Srbije se jeste najčešće očuvala i održavala upravo prenošenjem znanja, iskustava i ljubav prema lovu i prirodi ’sa kolena na koleno’ – otac je prenosio sinu, ili deda unuku, ili ujak sestriću, dakle, u osnovi tradicije je bila i ostala porodica u širem smislu. Tako se dešavalo da se, uz prenos znanja i iskustava, prenosi i oružje: jedna lovačka puška prenosi kroz tri, pa čak i četiri  generacije lovaca u jednoj porodici, tako da i dan-danas možemo na terenu da naidjemo na redak primerak stare puške koji je još uvek u upotrebi. Nepisani etički,  vrednosni i edukativni kriterijumi u lovstvu su upravo tako i formirani, prenošenjem kroz generacije, da bi kasnije, početkom postojanja organizovanog sistema lovstva, iz njih nastao i pisani Etički kodeks lovaca kao zbir pravila kojih se svaki čestit lovac, bio on član lovačke organizacije ili ne, bezuslovno pridržava u svom ponašanju kako u lovištu tokom lova, tako i izvan lovišta, u svakodnevnom životu. Iz tih izvora se, izmedju ostalog, crpe postavke propisa koji regulišu lovstvo.

Tradicija lovstva u Srbiji je nešto na čega smo ponosni, nešto na čega se u raspravama i zvaničnim i nezvaničnim  pozivamo kao neoboriv argument, i kao takva treba i mora da se neguje. Tradicija lovstva Srbije je ono što stoji na putu i onim samozvancima koji se moderno zovu ’zaštitari’, što je naziv od kojeg se meni kosa diže na glavi – nema većih zaštitara prirode od lovaca! Ukrali su nam naziv, a želja im je da nam i ukradu lov. Primer je nedavna emisija na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom, gde je tema bila ZABRANA LOVA U SRBIJI, i na kojoj su, na sreću, lovački predstavnici izdominirali argumentima, medju kojima je pominjana i tradicija lovstva. Tradicije nema bez novih pokolenja – nastavljača.

OKRUŽENJE

Već ovde dolazimo do nekoliko važnih aspekata kada je lovački podmladak u pitanju: pored edukativne uloge mladih (lovačkog znanja: poznavanje divljači, njihovih karakteristika, staništa, balistike, lovne kinologije, metoda lova...), imamo i ekološki aspekt koji se ogleda u svakodnevnoj borbi lovaca za očuvanje biodiverziteta i staništa kao uslova opstanka lova, ali ni to nije sve: ništa manje važan je i etički aspekt koji od lovačkog podmlatka  pravi čestite ljude, solidarne članove društva koji poštuju opšteprihvaćen sistem vrednosti okruženja u kojem deluju. Na tim osnovama je formiran organizovani sistem lovstva Srbije. Kada samo ove tri nabrojane stavke imamo u vidu, jasna je važnost teme o lovačkom podmaltku. Sada dolazimo do četvrte uloge lovačkog podmlatka: jednostavno rečeno – lovačke organizacije u sistemu lovstva koje nemaju i lli nemaju u dovoljnoj meri brojnost i organizovan rad sa lovačkim podmlatkom su, gledano na srednji i duži rok, osudjene na propast i lagano gašenje, bez obzira da li govorimo o lovačkoj sekciji, udruženju i lovačkom savezu! Biološki zakoni su neumoljivi, niko nije za doveka. Kome ćemo mi današnji ostaviti lovišta, divljač, lovno-tehničke objekte i sve drugo? Ko će posle nas čuvati i proslediti tradiciju lovstva, kada današnjih lovaca više ne bude? Mislite o tome kada gledate mlade kako zaludno ubijaju vreme sedeći u kafićima u onoj aktivnosti koju sasvim odgovarajuće nazivaju ’blejanjem’. Mislite i o tome kako te mlade animirati, kako ih privući, šta im ponuditi da bi se u njima probudilo i pobudilo ono što sam uveren da postoji u svakoj osobi: ljubav prema prirodu i lovački gen koji nam je evolucija ugradila od nastanka ljudske vrste.

Svetska lovačka organizacija CIC, koja ima i stolicu u Ujedinjenim nacijama, u svom sastavu ima i ogranak koji se zove ’Young opinion’ (Stav - mišljenje mladih), u okviru koje se neguju i štite pokolenja mladih lovaca, ali i lovački podmladak. Tako je, na primer, pre oko godinu i po dana održana konferencija pod nazivom ’Mladi lovci osiguravaju budućnost evropskog biodiverziteta’, ovog meseca je u Namibiji govoreno o ulozi žena u lovstvu i naročito u radu sa podmlatkom. A gde smo tu mi? Šta su lovačke organizacije uradile i šta rade da bi se, biološki gledano, lov i lovstvo održalo, da bi se mladi više uključili? Ne mnogo. Nagli porast broja lovaca srednjih godina u prvoj deceniji ovog veka je uljuljkao lovačka udruženja, sledi neprijatno budjenje i suočavanje sa realnošću. Sada je proces obrnut, broj lovaca je u prethodnih 6-7 godina opao za 25%, a mladih ima sve manje.

DEMOGRAFSKO-SOCIOLOŠKI I EKONOMSKI FAKTORI

Evo par podataka, koje bi trebali da imamo u vidu kada razmišljamo na ovu temu: po mojim neformalnim istraživanjima prosečna starost lovca u Srbiji je oko 55 godina, sa tim da je najveća u AP Vojvodini, a najmanja na jugu i jugozapadu Srbije – ovo se poklapa sa demografskom slikom populacije. Najveći pad brojnosti lovaca u prethodnim godinama ima upravo Vojvodina, a za njom je slede ostali delovi Srbije. Gledano na lokalu, najmanji procenat učešća ukupnog stanovništva u lovstvu imaju veći gradovi, dok su manja mesta i ruralne sredine relativno dobro okrenute lovstvu (ovo je sociološki razumljivo, veći grad nudi mnogo više zabavnih sadržaja koji odvlače mlade od prirode). Broj mladih i rad sa njima, gledano po regionima, ne daje osnov za utvrdjivanje pravila: radi se o sindromu ’tigrove kože’, gde se neretko i dva susedna lovačka udruženja iz istog regiona drastično razlikuju kako po broju podmlatka, tako i po kvalitetu rada sa njima. Dakle, radi se ad hoc, rad sa podmlatkom počiva na pojedincima-entuzijastima, koji to rade ili iz posebne posvećenosti i ljubavi prema deci, ili iz svesne potrebe za formiranjem lovačkih naslednika, ili pak iz nekih drugih razloga, ali je činjenica da rad sa podmlatkom nije sistemski regulisan, kako kroz razne komisije lovačkih organizacija za rad sa mladima koje najčešće postoje samo na papiru, tako i kroz legislativu, propise koji regulišu lovstvo. Čovek se zapita kako je moguće da neka komisija za podmladak za godinu dana ne zaseda ni jednom, da nemaju nikakve ideje ili akcije, da jednostavno postoje samo virtuelno?

Moje mišljenje je da bi jedna lovačka organizacija, da bi imala kakvu-takvu budućnost, mora da ima najmanje 5% . članova podmlatka od ukupnog broja lovaca. Preporučeni procenat bi bio oko 10% ili više, ali retka su udruženja koja dostižu tu brojku! Ovo kažemo zbog toga što retko kada svi članovi podmlatka postanu aktivni lovci, i tu se dešavaju kasnija osipanja.

Kada pričamo o podmlatku bilo koje vrste, pa i o lovačkom podmlatku, moramo biti svesni realnosti da je u nekim delovima Srbije pojava ’bele kuge’ odavno evidentirana, da je mladih sve manje; ništa manji problem jeste i novi talas iseljavanja, aktuelni odliv mladih u inostranstvo, koji ne samo lovstvo nego i mnoge privredne grane ostavlja bez dovoljno ljudi. Demografska slika Srbije je takva kakva je. Možda kod nekog pojedinca baš ljubav prema lovu bude jedan od razloga ostanka u Srbiji? Dakle, moramo da se borimo bukvalno za svakog pojedinca, mladog čoveka.

Kod socioloških faktora ne možemo a da ne pomenemo kao ozbiljan problem uvodjenje novih i novih, većih nameta koje lovci moraju da plaćaju; administracija kao da ništa drugo ne radi nego izmišlja nove i nove načine da iz praznih lovačkih džepova izvuče i poslednji dinar. Lov nikad nije bio jeftin hobi, ali se dugo održavao u podnošljivim troškovnim granicama, da bi u poslednje vreme ta granica podnošljivosti bila predjena, ekonomski neizdrživa, pa se i pored protivljenja lovaca, njihov glas nije dovoljno uvažavao. Kada je lovački podmladak u pitanju podnošljivost i tolerancija na troškove je još manja: odakle nekom mladiću, koji je proveo par godina kao podmlatkar, popriličan iznos samo za razne takse, dozvole, uverenja i sve ostalo, da bi postao lovac? Da ne pominjemo nabavku opreme, oružja i troškove članarine i upisnine. Neverovatno, ali mnoga LU i pored pada brojnosti članova tvrdoglavo zadržavaju čuvenu ’upisninu’ u visini od 1-2 članarine! Po nekim računicama, samo za administrativne troškove i najosnovniju opremu, jedan mladi čovek da bi postao lovac treba da izdvoji oko 1.000 evra (uz kupovinu lošije polovne puške i karabina), i to sve bez nabavke i troškova držanja lovačkog psa (lov bez psa – znamo šta je)!

Prilikom distribucije Enciklopedije za lovački podmlatak lovačkim organizacijama imali smo prilike da često, i od velikih LU, dobijemo frapantan podatak da NEMAJU podmladak! Šta rećI? Eto vam slike budućnosti... Zborovi lovaca u sekcijama obiluju sedim glavama, mladih  je sve manje, i već može da se ponegde uoči da cela jedna generacija nedostaje, a to je generacija ljudi starosti oko 40 godina (+/- 5), dakle, nema ljudi najproduktivnijeg životnog doba, kada imaju dovoljno mladalačke energije ali istovremeno i dovoljno životnog i lovačkog iskustva.

PROPISI 

Kada govorimo o važećim propisima, moram da pomenem jednu žalosnu činjenicu: važeći Zakon o divljači i lovstvu nigde ne pominje i ne prepoznaje pojam LOVAČKI PODMLADAK. Sve odredbe tog Zakona se odnose na aktivne punoletne pojedince-lovce, i nigde nije uvažena realnost i potreba postojanja lovačkog podmlatka! Shodno tome, ni jedan podzakonski akt ne tretira postojanje i rad sa lovačkim podmlatkom. Jendostavno, neregulisano je! Šta to u praksi znači?

U praksi, takav tretman legislative prema podmlatku i ignorisanje njihovog postojanja je dovelo do toga da NI JEDAN ČLAN LOVAČKOG PODMLATKA NE MOŽE DA UČESTVUJE U BILO KOM SVOJSTVU U IZVRŠENJU LOVA! Prema Zakonu: ’lov divljači je aktivnost lovaca u traženju, posmatranju, praćenju, dozivanju i čekanju divljači radi odstrela, odstrel divljači, hvatanje žive divljači, kao i sakupljanje divljači ili njenih delova;’ (ZODL, član 4., tačka 14) – NIGDE NEMA LOVAČKOG PODMLATKA nego samo LOVACA!

Tragično je da je vodjenje lovačkih pasa u lov u Srbiji regulisano propisima, a vodjenje lovačkog podmlatka u lov NIJE regulisano, odnosno, indirektno je onemogućeno! Izvinjavam se svima zbog ove rečenice, naročito podmlatkarima, ali to je realnost.

Izostanak regulative je doveo do toga da otac ne može legalno sina da vodi kao podmlatkara u lov; ne može mlad momak da bude pogonič, pomoćnik, lovački učenik, bez obzira što ne nosi oružje! Jednostavno ne može da bude prisutan, jer je učešće u grupnom lovu dozvoljeno samo onima koji mogu biti upisani u dozvoli za lov, koji imaju važeću lovnu kartu, a uslov za dobijanje lovne karte je položen lovački ispit! Nonsens, koji mnoge potencijalne članove podmlatka odvraća od učlanjenja – kad treba da se obavljaju radovi u lovištu, onda daj mlade, kad treba da se iznosi hrana ili so za divljač, daj omladinu, kada se broji ili hvata divljač, hajde i mladi da učestvuju da pomognu (mada je i ovo upitno sa stanovišta zakona), kada treba da se popravljaju čeke ili prave pojilišta, zovi omladinu... A kada je lov, kada mogu nešto da nauče u praksi, e onda omladina ne može?!? Zamislite da se formira podmladak fudbalskog kluba, koji će šišati i zalivati travu, crtati linije na terenu, a neće smeti da igraju fudbal? Ili još bolji primer: vozački ispit i obuku u vožnji u saobraćaju mladi mogu da obavljjaju već sa 16 godina, mogu dakle da voze odredjeni broj sati u saobraćaju pod nadzorom, ali ne mogu da idu u lov bez puške čak ni kao posmatrači, uz starijeg lovca, svog oca, dedu ili rodjaka, ili  lovca mentora sa kojiim nisu u srodstvu, i pod čijim nadzorom bi bili? Besmisleno. Svakom lovcu je odlazak u lov vrhunac svih prethodnih aktivnosti, svečani dan koji mnogi dočekaju neispavani jer ih drma adrenalin, ali podmlatkari nemaju šansu da u tome učestvuju! Pa koji je onda motiv da neko bude podmlatkar, a kasnije kao već prilično u praksi naučen, postane poželjan i koristan član lovačke grupe? Motiv je izgubljen! Poznati su mi, nadalje, slučajevi da su mladi momci vlasnici vrlo kvalitetnih lovačkih pasa, koje drže iz ljubavi prema psima i prema lovu, ali ni oni ne mogu svog psa voditi u lov, čak ni kao kerovodje!? Ceh plaćaju podmlatkari, ali plaća i lovačka grupa, jer je uspešnost lova smanjena zbog nedovoljnog praktičnog znanja lovaca početnika. Da li je ovolika briga za bezbednost podmlatkara u lovu opravdanje? Ako neko tvrdi da jeste, onda hajde da zabranimo deci vožnju biciklima i skejtbordovima, jer vratolomije koje izvode na biciklima i skejtovima jesu ozbiljan bezbednosni rizik, povrede koje se dešavaju u padovima su ozbiljne i brojne!

Dodatna demotivacija podmlatkara jeste način na koji odrasli (punoletni) postaju lovci: dovoljno je da prodju obuku od svega par časova i da odmah polažu, i polože, lovački ispit! Na ovaj način dobijamo velik broj instant lovaca kojima je prvi kontakt sa lovištem dešava sa puškom u ruci, bez elementarnog praktičnog znanja i poznavanja pravila u lovu, načinu kretanja kroz lovište, načinu i metodama lova, ponašanju... O bezbednosnim rizicima ovih instant lovaca je izlišno govoriti, ljudi jednostavno ne znaju šta i kako treba da rade, nisu imali praksu!  Dakle, koji je motiv nekog momka da bude podmlatkar, da radi u lovištu, bez ikakve nagrade u vidu mogućnosti prisustvovanja lovu ili npr. olakšanja polaganja lovačkog ispita, kad se lovački ispiti polažu tako da je prolaznost stopostotna!? Svi znaju sve? Plati, i položio si. A posle u praksi, neka Bog svima bude u pomoći.

Ovako postavljena rešenja dovode do toga da se u praksi neretko ’švercuju’ povlašćeni podmlatkari, uz prećutnu saglasnost grupovodje i grupe lovaca sa kojima ide. Svesno se, dakle, krše pravila, ali ne iz kaprica, ne zato da bi se kršila, nego zato što alternative nema!

Dodatna teškoća kada je rad sa podmlatkom u pitanju jeste obuka o rukovanju oružjem. Mladima je onemogućeno da čak ni sa vazdušnom puškom vežbaju gadjanje u metu na improvizovanim strelištima, što izuzetno pogadja omladinu u manjim mestima, koja nemaju strelišta. Nelogično je da se ozbiljna vazdušna puška može kupiti samo na ličnu kartu (a lična karta se može izvaditi već sa 14 godina!), ali mladi vlasnik ne sme vazdušnu pušku koristiti nigde izvan registrovanog strelišta! A za registraciju strelišta za vazdušnu pušku opet gomila dokumenata, licencirani rukovalac strelišta, gomila taksi, uverenja, itd. Dakle, opet ćorsokak za nekog ambicioznog omladinca koji bi da bude lovac jednog dana, ali i za one koji bi kroz lovno streljaštvo animirali omladinu da se uključi. Zar je bio problem da se u važećem Zakonu o oružju ubaci, pored gomile zabrana, i ograda koja bi mladima omogućila obuku barem za vazdušnu pušku u praksi, na strelištu koje ne mora da prodje sve rigorozne provere i ispuni uslove kao za olimpijadu? Prenormiranost je nešto što svakako nije dobro. I šta se onda dešava? Dešava se kršenje propisa, jer život ide drumom, a propisi šumom.

Poseban problem kod podmlatkara i rada sa njima predstavlja nepredvidivost vezana za nabavku i držanje lovačkog oružja. Rigidni važeći Zakon o oružju i municiji ostavlja prostor za ono čuveno diskreciono pravo policije da nekom uskrati mogućnost nabavke ili držanja oružja, bez  obrazloženja! Dovoljno je, npr., da je neko u porodici imao problematične dogadjaje vezane za prekršaje javnog reda i mira (tu spada i vikanje i psovanje u stanu, verbalni sukob sa bračnim drugom ili sa članom porodice), odmah su svi članovi porodice ’sumnjivi’, i onda sledi ’Zbogom oružje’. Čak je neki put i ona čuvena ’terenska kontrola’ razlog da neko ne može da ima lovačko oružje – komšijska svadja ili zloba, mogu da budu razlog za odbijanje zahteva za nabavku lovačkog oružja. Podmlatkari ne mogu unapred znati da li će moći da nabave oružje – dok ne probaju, ne znaju, a probanje prilično košta.

U forumskim diskusijama na lovačkom portalu Srbijalov, ali i u razgovorima koje sam imao na ovu temu sa jedim brojem aktivnih lovaca, svi diskutanti bez izuzetka podržavaju ideju da se podmlatkarima omogući odlazak u grupni lov. Verujem da i medju prisutnima nema oponenata toj ideji. Dakle, potrebno je samo malo dobre volje, pa da se situacija promeni, za početak barem u propisima, a potom i u praksi. Rešenje je tu, nadohvat ruke: donošenje odgovarajućeg pravilnika od strane nadležnh, koji bi regulisao materiju vezanu za lovački podmladak bi bio, ubedjen sam, korak u dobrom pravcu.

Predlog: vratiti obavezni pripravnički staž za nove lovce u trajanju od 6 meseci. Uvesti mentorstvo za podmlatkare. Članove podmlatka koji imaju dve godine podmlatkarskog staža osloboditi obaveze pripravničkog staža. Podići kriterijume za prolaznost na polaganju lovačkog ispita. Kao obavezan deo lovačkog ispita pored poznavanja divljači, zakonodavstva i balistike uvesti set pitanja vezana za poznavanje Lovačkog kodeksa.

PRIMERI IZ PRAKSE

Iskoristiću priliku da kao svetao primer istaknem rad sa podmlatkom u LU ’Brzava’ iz Plandišta, Banat. To LU ima oko 300 članova, a njihova Komisija za lovački podmladak radi trenutno sa blizu 40 aktivnih članova podmlatka! Time je LU Brzava dobrano prešlo onaj magični prag od 10% članova podmlatka u odnosu na broj lovaca, imaju ih blizu 13,5%, i taj trend održavaju već pet godina. Da njihov uspeh bude još veći, iz redova podmlatka imaju primer da su osnovci upisali strukovnu srednju školu u Kraljevu, odakle će izaći kao stručna lica u lovstvu – budući upravnici lovišta, koji ako završe i fakultet mogu da postanu i planeri u lovstu. U radu sa podmlatkom LU Brzava prednjači naš kolega lovac Davor Ćalić, kojeg moram pomenuti. Rad podmlatkara iz Plandišta je medijski bio propraćen sa više tekstova u lovačkom magazinu ’Predator’, na portalu Srbijalov, ali i kroz nekoliko TV priloga emitovanih na kablovskom TV  kanalu ’Lov i ribolov’, u čemu sam ja sa zadovoljstvom učestvovao. Trebalo je videti oduševljene momke i par devojaka kada su videli sebe na TV ekranima i u časopisu – nije bilo te sile koja bi ih odvojila od lovstva. Prepoznali su momci i devojke da neko ceni to što oni rade, i to im je bio dodatni motiv da još više prionu na rad u lovstvu. Podmlatkari iz Plandišta imaju raznovrstan program: učestvuju u radnim akcijama LU Brzava, iznose hranu i so za divljač, a lovci im se revanširaju tako što im omoguće organizovani odlazak na sajam lova i ribolova, ili kolektivni odlazak na izložbe i utakmice lovačkih pasa, izložbe oružja, ali i neobavezna druženja. Važno je istaći da nije izostala ni pomoć lokalne samouprave.

Neizostavno je pomenuti kao dobar primer trud i rad Damskog lovačkog kluba Bečej. Članice tog kluba redovno održavaju kontakte sa najmladjima kroz upoznavanja sa divljači, prikazivanjem trofeja, stručnim predavanjima prilagodjenim uzrastu dece; takodje, u okviru manifestacije ’Dani lova’ koja se svake godine održava u Bečeju, neizostavni gosti su deca, koja imaju svojevrsno takmičenje u kvizu znanja o divljači, ali i takmičenje u crtanju kredom na betonu raznih životinja. Simbolične nagrade koje deca osvajaju podstiču takmičenje, ali i razvijaju želju za saznanjem kod dece.

Kao odličan primer prepoznavanja važnosti rada sa podmlatkom želim da pomenem pionirski poduhvat ne samo u lovstvu Srbije, nego i ovog dela Evrope: Uprava za šume ministarstva poljoprivrede je podržala pilot projekat Enciklopedije za lovački podmladak, nastao kao plod rada grupe entuzijasta okupljene oko lovačkog internet portala Srbijalov, koji su potpuno volonterski priredili Enciklopediju. Uz pomoć Damskog kluba Bečej kao formalnog nosioca projekta, štampana je i distribuirana besplatno Enciklopedija širom Srbije. Treba reći da bez podrške Uprave za šume ovaj projekat ne bi bio izveden, i koristim i ovu priliku da im se najtoplije zahvalim na podršci i razumevanju. Reakcije koje su stizale do mene, pre svega iz regiona (ex Yu), ali i iz nekih evropskih država, govore da je projekat bio apsolutno pogodjen. Čak su mi postavljana pitanja kako da drugi dodju do primerka, medjutim, to nije bilo moguće. Projekat Enciklopedije je i dalje živ, doradjuje se, i priprema dopunjeno i izmenjeno izdanje, koje će, nadam se, imati priliku i podršku da u dogledno vreme ugleda svetlost dana, tim pre što za rad sa podmlatkom ne postoji nikakva literatura – sve je svedeno na dovitljivost pojedinaca entuzijasta.

Da rad sa decom predstavlja rad na budućnosti lovstva, prepoznali su i oni nesretni tzv. ’zaštitari’, kojima je zasmetao rad sa decom na popularizaciji lovstva. Naime, jedan naš kolega lovac iz Čajetine je nedavno, obučen u svečanu lovačku uniformu, u dogovoru sa vaspitačima posetio obdanište u koje idu i njegova deca, i održao kratko druženje sa dečicom kojima je pričao o prirodi, o ekologiji, i kojoj je pokazao i preparate divljači. Za normalne ljude, sasvim dobar potez, ali ne i za zaštitare – to se kosi sa njihovim interesima! Na društvenim mrežama su organizovano nastupili sa pogrdama svake vrste, da bi sve kulminiralo jednom objavom slike mrtvaca gde je rečeno ’SAMO JE MRTAV LOVAC DOBAR LOVAC!’, a nastavilo se još gorim komentarima i telefonskim pretnjama zaposlenima u LSS. Na sreću, novo rukovodstvo LSS je oštro reagovalo, podignuta je krivična prijava protiv izvršioca, i momentalno su napadi prestali. Eto načina kako reagovati – mirno, odmereno, ali i oštro u meri u kojoj situacija zahteva.