Upravni odbor LSS: ničim izazvana proslava

U četvrtak, 20. maja, u Beogradu je održana sednica Upravnog odbora LSS. Nećemo se ovde baviti onim o čemu se sastančilo – to neka LSS zvanično obavesti javnost jer mu je to dužnost, nego ćemo se baviti onim što nije pominjano, i što očigledno nekima još uvek nije došlo do vijuga, a to je trenutni položaj LSS u lovstvu, njegova dalja perspektiva i olako tretiranje ili čak i ignorisanje gorućih problema u LSS za koje izgleda nema ideja a ni volje za rešavanje.

Podjimo redom: u tačkama dnevnog reda sednice UO LSS nije uopšte pominjano održavanje Skupštine saveza, iako je od prethodne prošlo bezmalo dve godine – dakle, uprava saveza dve godine radi bez odobrenog plana rada, finansijskog plana, bez odluka o usvajanju izveštaja o radu i finansijskog izveštaja i bez polaganja računa za uradjeno ili neuradjeno. Ako se u prethodnoj 2020. godini zbog pandemije donekle moglo razumeti zašto nije održana sednica Skupštine (mada je bio jedan period kada se moglo to obaviti) za sadašnje vreme kada su mnoge ograničavajuće mere ukinute ili ublažene, teško da bi se moglo razumeti zašto se ne zakazuje Skupština, tim pre što je rok za podnošenje zvaničnog finansijskog izveštaja prema državi 30. jun, ako se ne varamo. Zbog čega onda vrh LSS izbegava da sazove Skupštinu, kada uslovi postoje?

Idemo dalje: pre par meseci država je konačno nakon 10 godina u potpunosti na celoj teritoriji sprovela Zakon o divljači i lovstvu i uradila ustanovljenje i dodelu lovišta i u centralnoj Srbiji sklopivši ugovore o korišćenju lovišta direktno sa lovačkim udruženjima. Time je LSS izgubio status korisnika lovišta, a u centar pažnje su došla LU, koja mogu a ne moraju da budu članovi saveza. Da li u vrhu LSS razmisljaju o mogucem osipanju clanstva, kad i ovu temu zaobilaze? Naravno, ako imaju interes, udruženja će ostati u članstvu, a ako nemaju, niko ih ne može naterati. Praktično, sada se u centralnoj Srbiji dešava repriza dogadjaja iz AP Vojvodine od pre 10 godina, kada je u kratkom roku skoro prepolovljeno članstvo vojvodjanskog saveza, da bi se sa teškom mukom taj trend zaustavio, i donekle preokrenuo, uz pomoć jake stručne službe. Čini se da vrh LSS ništa nije naučio na vojvodjanskom primeru, čak štaviše, u LSS nije obnovljena stručna služba, ugašena za vreme Velikog lovca Šormaza, koja bi mogla da bude servis lovačkim udruženjima. Ne, u LSS sada postoji svega nekoliko ljudi koji osim evidencije o članstvu praktično nemaju dodira sa dešavanjima na terenu. Pokušaji sa uvodjenjem katastra lovišta u LSS su propali a i nisu u opisu posla saveza, a distribucija lovnih karata nije u zakonskom okviru poslova LSS kao udruženja gradjana, nego privrednog društva koje u LSS ne postoji. Da li neko misli da će stvari u i oko LSS po inerciji ostati onakve kakve su bile? O nekom unapredjenju lovstva teško da bi moglo da se govori, osim ako se u unapredjenje ne računa ne baš jeftino renoviranje prostorija saveza i kupovina luksuzne Škode Superb. Zašto ovo kažemo? Pa zato što ništa osim beskonačnog sastančenja i natezanja nije uradjeno na izmenama rigidnog Zakona o oružju koji je zavio u crno i mnoge lovce, ali isto tako nema pomaka u izmeni nekih odredbi Zakona o divljači i lovstvu, koje bi se mogle poboljšati, naročito u delu oko stručnih službi, i o čemu je bilo mnogo reči pre par godina. Crpljenje para iz državnog Fonda za razvoj lovstva (ili nekog drugog) za neke imaginarne projekte nije put ka realnom napretku. Dakle, šta je to onda LSS učinio za napredak lovstva posle kraja Šormazovog mandata? Evo ostavljamo da sami razmislite.

Iole upućenom čoveku je jasno da LSS posle dodele lovišta više ne može biti ni funkcionalno ni organizaciono ono što je bio; Statut LSS je prevazidjen, donet je još početkom Šormazovog  mandata, ali su se okolnosti dramatično promenile od tada. Predlog rešenja koji bi LSS pretvorio u formu ’savez saveza’ još uvek nije doživeo jasno opredeljivanje svih lovačkih glavešina, a tavorenje u organizaciono prevazidjenoj formi samo će dodatno generisati trvenja na relaciji pokrajinski i regionalni savezi sa jedne – LSS sa druge strane, jer su im interesi, pre svega finansijski, različiti. Dakle, ključno pitanje je: centralizacija ili decentralizacija? Ako se ima u vidu da se radi o dobrovoljnim udruženjima gradjana, onda je jasno da LSS tu glatko gubi u perspektivi, jer se više niko ne može naterati na učlanjenje - biće član samo ako ima konkretnu korist. Jednostavno, samo je stvar vremena kada će članstvo postaviti osnovano pitanje ’a šta mi to dobijamo za uplaćenu članarinu?’, i eto problema. Vojvodjani su tu školu skupo platili.

I sad posle ovih nekoliko stvari koje smo izneli, dolazimo do naslova ovog teksta. Naime, kako saznajemo iz više izvora, na dnevnom redu sednice UO LSS je bila i tačka dnevnog reda o obeležavanju 125 godina postojanja LSS; lepa godišnjica, svaka čast. A u sadašnjoj situaciji, kada je stanje u lovištima Srbije takvo kakvo jeste, kada LU kubure da funkcionišu kako-tako normalno, da li je primereno doneti odluku i potrošiti cifru od 5 miliona dinara, ili prevedeno, preko 40.000 evra na obeležavanje jedne godišnjice, od čega lovci neće imati nikakve vajde, tim pre što je pre pet godina već pominjani bivši predsednik Šormaz na gala obeležavanje 120 godina LSS potrošio oko 8 miliona dinara.

Pa hajde onda umesto da sazovemo Skupštinu i rešavamo probleme, daj da slavimo ničim izazvani, a smislićemo već čime ćemo da se pohvalimo na proslavi.