razred: Sisari (Mammalia L.), red: Papkari (Artiodactyla L.), porodica: Svinje (Suidae L.)

Divlja svinja je masivna i teška životinja (u našim krajevima dostiže težinu i do 200 kg), koju karakteriše kratak vrat, snažna muskulatura, velika klinasta glava koja završava izduženom njuškom koničnog oblika što završava rilom kojim rije teren u potrazi za hranom. Rilo je koštana formacija, tipična za svinje. Rilo je završeno nozdrvama i pokriveno vlažnom sluznicom, koja je pokretna i bez dlaka je. Oči su joj male a uši velike i uspravne prekrivene gustom čekinjom. Čekinjama je prekriveno i celo telo koje mogu biti različite boje, zavisno od vrste i životnog doba jedinke. Udovi su relativno kratki i mršavi, prednji razvijeniji od zadnjih.

Svinja je papkar, čiji se papci završavaju sa četiri prsta, pri čemu je prvi potpuno atrofirao. Treći i četvrti prst završavaju se dugim noktima, dok drugi i peti također imaju nokte koji su dosta manji i samo se delimično oslanjaju na zemlju, ostavljajući trag karakterističan za ovu vrstu i koji se razlikuje od traga srne ili jelena. Rep je karatak, prav i gracilan i završava snopom čekinja.

Svinja je jedina vrsta među papkarima koja nema burag, tj. svaštojed je.

Divlja svinja je jedini predstavnik svoje porodice koja živi u našim šumama i predak je domaće svinje. Za određivanje starosne dobi najpodesniji je metod pregleda zubala i upoređivanje sa tablicama. Mužjak ima tupastiju njušku sa razvijenim očnjacima (kljovama) koji izlaze izvan trupa labrnje. Kljove su veoma efikasno i opasno odbrambeno oružje. Od ženke se razlikuje i po pramenu dlake kojim završava navlaka penisa ispred zadnjih nogu a ispod trbuha.

Divlja svinja je pretežno noćna životinja sa jakim nomadskim nagonom koji joj omogućava da ima na raspoalganju veliki teren, te nema probleme koji proističu iz prekobrojnosti, kao što su pomanjkanje hrane i sl. Posećuje šume sa visokim deblom (smrče, jelove, hrastove, bukove i dr.) koje su bogate podšumskim rastinjem, obrađene površine i livade koje rije ali u pravilu uvijek ispod 1000 m n/m. U svojim staništima obavezno mora imati mjesta sa vodom, tzv. kaljužišta gdje se valjanjem u blatu hladi tokom leta i rešava nametnika te odakle pije vodu. Danju ostaje sakrivena i odmara se u gustišu kupinjaka i niskog grmlja. Svaštojedi su i hrane se korijenjem, žirom, kestenom, nasadima kukuruza, pšenice, ali i crvima, insektima, jajima, žabama, miševima. Ima odlično razvijeno čulo njuha, zbog čega se koristi u pronalasku podzemnih gljiva tartufa pa čak i u policijske svrhe. Čulo vida nije naročito razvijeno ali dobro reaguje na pokret.

Odrasle krmače žive u grupama, koje sačinjavaju mladi raznih uzrasta, dok mužjaci provode samački život i približavaju se grupama samo u vreme parenja. Pri tome iz grupe istiskuju mlade mužjake koji formiraju svoje grupe. Divlje svinje se pare između novembra i januara, u pravilu samo jednom godišnje. Ženke postaju polno zrele u dobi između osam i dvadeset meseci, dok mužjaci iako polno zreli, ne pare se prije navršenih 18 meseci starosti. Krmače nose oko 4 meseca te u proljeće prasi 3-10 mladih. Prvih deset dana mladi ostaju u brlogu jer su osetljivi na hladnoću. U tom dobu imaju karakteristične uzdužne pruge na krznu ("pidžame") koje zadržavaju mesec i po.

Divlja svinja u našim krajevima gotovo da i nema prirodnog nepriajtelja izuzev vuka i medvjeda. Divlja svinja je podložna parazitskim bolestima koje se konzumiranjem njenog mesa mogu prenijeti na čovjeka. Mladi primjerci često stradaju u saobraćaju. Veoma su plodne i zbog tog ih i u našim krajevima ima značajan broj. Kad je populacija divljih svinja prekobrojna, prave velike štete na poljoprivrednim usevima te se organizuju dodatni lovovi ovih životinja kao i sejanje šumskih proplanaka različitim kulturama. U narodu se sreću imena krmača ili divlja svinja za ženku i vepar za mužjaka.

Divlje svinje se najviše love dočekom s visokih zaseda ili prigonom odnosno brakadom, koji su lovovi iznimno dozvoljeni za tu divljač. Obučenost pasa samo za lov divljih svinja nužna je kako oni ne bi uznemiravali druge vrste divljači. Lov na divlje svinje prigonom je zasigurno jedan od najuzbudljivijih doživljaja lova i zbog same činjenice da je divlja svinja snažna i otporna životinja koja može ugroziti sigurnost čovjeka.

Prema Zakonu o lovstvu za odstrel divlje svinje koriste se puške sa olučenim cevima i sačmarice ali prema podzakonskim aktima za odstrel divlje svinje najmanja dopuštena kinetička energija zrna na 100 m je 2500 J (džula) a najmanja težina zrna iznosi 8,2 grama. Najveća dopuštena daljina gađanja iznosi 150 m.

Divljač predstavlja populaciju životinja koja živi slobodno u prirodi, i na površinama namenjenim za njihovo uzgajanje, a lovi se radi hrane ili sporta.
Sa lovačkog stanovišta divljač je podeljena na divljač visokog i niskog lova. Divljač visokog lova je uglavnom krupna dlakava i pernata divljač. Sva ostala manja divljač kod kojih nije lako moguće utvrditi kvalitet, pol i druge karakteristike spada u divljač niskog lova.
Vrste koje spadaju u divljač koja se lovi za hranu su različite u raznim delovima sveta. Na to utiče klima, raznolikost životinja, kao i lokalni ukus i lokalna svest koje životinje treba loviti.

Meso divljači vrlo je karakterističnog oštrog okusa. Zbog toga što je divljač u stalnom kretanju i potrazi za hranom meso je žilavije i poseduje vrlo nizak udeo masnoće i kalorija.

Pozdrav....Jank

Piše:V. Mijailović
Kada se pogledaju statistike ulova po lovačkim društvima, u mnogima se može primetiti ista stvar - povećanje broja ulovljenih dlakavih predatora. Pri tome se prvenstveno misli na vukove i lisice, a u poslednjih pet godina sve je više ulovljenih šakala, divljih mačaka i kuna.

Kune su posebna i neobična vrsta, hitre zverke, noćne životinje, i vrlo ih je teško uloviti. Uglavnom ih lovci love uzgredno - prilikom lova na fazane ili prilikom hajki na divlje svinje ili lisice. Tada ih pogoniči pokrenu iz najgušćih i najskrovitijih delova lovišta, ali nije redak slučaj da se i tom prilikom kune spasu - penjanjem na drvo. Ako je reč o nekom starom stablu sa velikom krošnjom, lovac najčešće ima priliku da vidi kako, u deliću sekunde, ova hitra zverka nestaje u krošnji spasonosnog drveta...

Za lovce je šakal nešto slično kao i korov u poljoprivredi. Ako ga ne tamaniš, on će potamaniti sve što stigne. Otkad se pojavio na našim prostorima, sve je brojniji, uprkos organizovanim akcijama da se ne prenamnoži. I štete od njega su sve veće. Uspeo je čak da potisne i oduvek prisutnu štetočinu lisicu. Pogoduje mu i što vuk sve više uzmiče sa naših prostora.
- Prvi šakali na našim prostorima registovani su u istočnoj Srbiji, u Negotinskoj krajini, zatim Pomoravlju i donjem Sremu, posebno uz vodotoke – kaže Aleksandar Pantelić, poznati lovni stručnjak i viši savetnik u Lovačkom savezu Srbije. - Dokaz njihovog prisustva bili su sporadični odstreli, zatim i oglašavanje ''čudne i retke zveri'', o čemu govore slikovito evidencije, izveštaji, lovne hronike, pisani tragovi i svedočenja....