EVOLUCIJA
Fosili svinja (suida) poznati su iz oligocena - jugoistočna Azija, a njihovih potomaka u Evropi iz epohe miocena. Tako da su svi sadašnji suidi poreklom iz Starog sveta (Azija , Evropa i Afrika) i nisu se bitnije promenili u zadnjih 60.tak miliona godina, mada nekoliko poznatih fosilnih vrsta, iz roda Tetraconodon pokazuju prilagođavanje u ishrani, od izrazito herbivore ka svaštojedima .
Prva lobanja-Cleuastocherusa,iz gornjeg miocena nađena u Kini, a vidljiva je sličnost sa sadašnjim divljim svinjama. Druga lobanja Hymotheriuma je iz miocena,čijih nalaza ima i kod nas.
Rod Sus je nastao pre, 5 do 1,2 Mya - miliona godina (Randi i sar 1996 , Mona i sar. 2007 ) i razlikuju se u nekoliko loza tokom kasnog pliocena i ranog pleistocena ( Lucchini i sar 2005.). Najstariji nalazi S. scrofa u Evropi su iz ranog pleistocenu (oko 1,5 - 1,0 Mya) i pronađeni su na arheološkim nalazištima u Untermassfeld u Nemačkoj i Atapuerca u Španiji ( Martinez-Navarro 2010 ). Međutim, procena vremena od posljednje zajedničkog pretka (TMRCA) evroazijskih svinja na osnovu mitohondrijske DNA (mtDNA) sekvence u suprotnosti su sa ovim datumom i podržavaju novije diferencijacije unutar vrste od 0,8 - 4 Mya, (Randi i sar.1996, Mona i sar 2007. ).
Kao kod većine vrsta sisara umerenih područja, današnji obrasci genetskih varijacija u populaciji divljih svinja mogu biti posledica kontrakcije kvartara ili širenja zbog klimatskih promena. Hewitt (2004),Sommer i Nadachowski (2006.), su pregledom sastava faune brojnih evropskih arheoloških nalazišta, tokom poslednjeg glacijalnog perioda (pre 23.000 do 16.000 godina) došli do stava da je S. scrofa naseljavala Iberijsko poluostrvo, jugozapadnu Francusku, Italiju i Balkan (od Grčke do Slovenije).Kada je klima postala blaža, vrsta je rekolonizovala ostatak kontinenta. I....KLASIFIKACIJA........................................... Porodici Suidae biološki pripadaju 16 vrsta srodnih svinja,svrstanih u četri do osam rodova, što je još uvek u obradi. Babyrousini i Phacochoerini su ranije smatrani podpoodicom, a jedna od osnovnih razlika Potamochoerini, Babyrousini i Suini je razlika u denticiji. Postoje i pekari-svinje, ali one zbog svojih specifičnosti, nespadaju u porodicu Suidae.
Podporodica SUINAE
Rod Babyrousa ,Vrste - Babyrousa babyrussa (na slici), Babyrousa celebensis i pod znakom pitanja dve vrste, Babyrousa bolabatuensis i Babyrousa togeanensis.
Rod Hylochoerus (afrička šumska svinja),Vrsta Hylochoerus meinertzhageni
Rod Potamochoerus (afričke šumske-Buš svinje), Vrste Potamochoerus larvatus I Potamochoerus porcus
Rod Phacochoerus (afričke bradavičave svinje- waterhog),Vrste Phacochoerus aethiopicus ,Phacochoerus africanus
Rod Porcula,(male svinje),Vrsta Porcula salvania .
Rod Sus (evroazijske svinje), Vrste- Sus ahoenobarbus, Sus barbatus, Sus bucculentus, Sus cebifrons(na slici), Sus celebensis, Sus heureni, Sus oliveri ,Sus philippensis, Sus verrucosus i nama važna Sus scrofa.
Podvrste Divlje svinje / Sus scrofa / :
Na osnovu fenotipskih razlika vrste Sus scrofa , u prošlosti su opisane 16 različite podvrste ( Groves 1981 ). Groves i Grubb (1993 ), međutim po drugima se navodilo čak 25 i mnogo više, pa su se pominjale :
AZIJA- S. s. affinis (Indija, Šri Lanka), S. s. andamanensis (Indija.Andaman ostrva), S. s. chirodontus (Kina), S. s. coreanus (Koreja), S. s. cristatus (Južni Himalaji,Nepal, Indija, Taïland Bangladeš, Burma, Laos, Kampucija, Vijetnam, Šri Lanka.), S. s. davidi ( Himalaji, Iran, Pakistan, sev.ist.Indija,), S. s. floresianus (Flores-Indonesiija), S. s. jubatus (Malezija),S. s. leucomystax (Kina, japanska ostrva), . Sus sc. lybicus (Južna Turska, Izrael, Libanon, Jordan, Sirija i Irak). S. s. mandchuricus (Kina), S. s. moupinensis ( Kine-srednja i severna i Vietnam),. S. s. nicobaricus (Indija-Nikobar ostrva), S. s. nigripes (srednja. Rusija jug Avganistana i južni Iran, Kazahstan, istočna i zapadna Mongolija Tienshan-Kina), S. s. papuensis (Nova Gvineja), S. s. raddeanus (Mongolija), S. s. riukiuanus ( Japan, Indo-Malajska regija), S. s. sibiricus (Sibir, Mongolija, Transbajkal), ,S. s. sukvianus (Kina), S. s. taivanus, (Tajvan), Sus s. timorensis (Timor, Rotti). S. s. ussuricus, (Usuri region-Rusija. Severna Koreja, Heilongjiang u Kini ,Mandžurija).S. s. vittatus,(Malezija ,Indonezija,Sumatra,Java,Bali, Komodo).
AFRIKA- S. s. barbarus (Tunis, Alžir, Maroko i Libija.),a mogu se naći u literature i S. s. sennaarensis (Sudan) kao sinonim Sus scrofa barbarus- izumrle od 1900 u Egiptu i Sudanu. S. s. algira (Tunis, Alžir, Maroko)..
EVROPA
S. s. attila (Mađarska, Rumunija, Rusija zapadni Kavkaz , Ukrajina, Belorusija, Severni Iran, Severna Turska, Turkmenija), S. s. baeticus (jug Španije i verovatno sev.Maroko),S. s. castilianus (Sever Španije i malo u Portugaliji),S. s. falzfeini (Poljska),S. s. ferus (Sever Evrope),S. s. libycus (Kavkaz, Turska, Palestina, Uzbekistan i Kazahstan),S. s. majori (Italija- centralna).S. s. mediterraneus (Španija),S. s. meridionalis (Sardinija i Korzika, S. s. reiseri (bivša Jugoslavija, Albanija, Bugarska, Grčka), S. s. sardous (Sardinija, Korzika), S. s. scrofa ( Zapadna i srednja Evropa, Francuski Pireneji, istočno do Alpa i Slovačke ruske granice na severu Poljske i Litve. Introdukovana u Švedskoj).
Ovde mora biti navedeno da je nažalost, došlo do ukrštanja većine evropskih podvrsta divljih svinja, posebno u posljednjih 30 godina. Divlje svinje iz SSSR-a, Poljske, Jugoslavije i Mađarske su unešene u Francusku, Italiju, Nemačku i drugim zemaljama, kako bi se "osvežila krv". Takođe često je ukrštanje između domaćih i divljih svinja, pa je teško prepoznati podvrste, posebno srednje evropske. Ipak u novije vreme za Evropu se izdvajaju : S. s. scrofa (srednje-Zapadna Evropa), S. s. meridionalis (Sardinija i Korzika), S. s. attila (Istočna Evropa) i S. s. lybicus (Južni Balkan).
Ovde ipak nije kraj, najnovija istraživanja pokazuju da verovatno postoji samo 4 podvrste sa : Sus scrofa scrofa u Evropi, Severnoj Africi i zapadnoj Aziji sa mogućim sever istok / jug / zapad specifičnostima zbog ekoloških promena ( Randi i sar. 1989), S. s. ussuricus u Severnoj Aziji i Japanu, S. s. cristatus se mogu naći od Male Azije do Indije i S. s. vittatus u Indoneziji i drugim delovima jugoistočne Azije.
Takođe treba napomenuti da nema molekularnih istraživanja, koja bi svakako doprinela ovim nedoumicama. Iako su nekoliko istraživača, sprovela studije, koje su imale različite svrhe, pa se nemože oceniti ukupna genetska varijacija u Evropi.
Pre oko 4900 godine p.n.e. u Kini je pripitomljena evroazijska divlje svinje Sus scrofa , mada po nekim autorima se to desilo još 7-10.000 godina pre nove ere u Tajlandu. Međutim, iako u dva oblika, one se još uvek smatraju kao jedna vrsta. Ukrštanje domaćih i divljih svinja je uobičajno u područjima uzgoja svinja na otvorenom. Domaća svinja, ima 38 hromozoma ( kao i aziske divlje svinje), dok evropska divlja svinja većinom ima samo 36. Njihovo zajedničko potomstvo je plodno, a hibridi prve generacije imaju 37 hromozoma. Nadalje oni mogu dobiti 36, 37 ili 38 hromozoma.Tako je Korzikanska divlja svinja genetički vrlo blizu domaćih svinja. II...RASPROSTRANJENOST....................
Izvorno naseljava Evroaziju (veći deo) , Filipine, Sulavesi i delove severa Afrike.
Izvan svojih izvornih - prirodnih staništa, divlja svinja je naseljena u drugim delovima sveta, kao što su Severna Amerika, Australija, Novi Zeland, Južna Afrika, delove Južne Amerike ( Argentina, Brazil..) i brojnim pacifičkim ostrvima, uključujući i Havaje. Pored toga, domaće svinje su u mnogim zemljama pobegle u prirodu i ukrštaju se sa lokalnim divljim populacijama. Formiranje divljih populacija u Severnoj Americi, Novoj Gvineji, Australiji i Novom Zelandu je ocenjeno, da je d.svinja jedna od najgorih invazivnih vrsta na planeti (IUCN).
EVROPA
Skorašnja demografska istorija divlje svinje u Evropi je većinom pod uticajem čoveka. Direktnom ljudskom eksploatacijom te promenom staništa uticalo se na veliki pad populacija tokom 19. i 20. veka (Apollonio i sar. 2010 ).Tako su na Britanskim ostrvima istrebljene još pre 17.veka, a tokom tog perioda nestaju i u Danskoj, Holandiji Češkoj, Švajcarskoj, Sloveniji i baltičkim zemljama, a veoma retke populacije su preživele u Francuskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji.. Kontrakcije rasprostranjenosti zbog lokalnih izumiranja zabeležene su na italijanskom, iberijskom i balkanskom poluotrvu. Nagli rast populacije divljih svinja počeo je više ili manje istovremeno u mnogim zemljama nakon Drugog svetskog rata ( Saez - Royuela & Telleria 1986). U Nemačkoj je brojnost povećana sa 50.000 (1960) na 500.000 ( Wotschikowsky 2010.) Slično je u Francuskoj ( Maillard i sar. 2010 ). III...OPIS...............................................................
Telo divlje svinje je snažne građe, deluje kratko skoro četvrtasto, neznatno bočno spljošteno, sa upadljivo jače razvijenim prednjim delom, koji je viši od zadnjeg. Noge su relativno kratke i snažne, sa velikim i tvrdim papcima. Glava je srazmerno velika, uska, bočno spljoštena i izdužena u dugu i snažnu njušku (rilo). Uši su uvek uspravne, šiljate na vrhu trouglaste i obrasle čekinjama. Oči su relativno male. Dužina repa prosečno iznosi 25 35 cm, sa čuperkom na završetku. Dužina tela zrelih veprova je 150 do 200 cm, a visina u grebenu ( ramenu ) 75 -120 cm. Odrasle ženke u proseku imaju za 10 % manje dimenzije u odnosu na mužijake.
TEŽiNA
Uopšteno zrele odrasle jedinke kod nas su težine za ženke 90 do 160 kg, a za mužijake 120 do 200 kg, ali su zabeleženi i do 350 kg. Dok recimo odrasli mužijak u Francuskoj naraste najviše 120 do 150 kg , a ženke su u proseku teške 80 do 90 kg. Ipak težina im varira zavisno od pola, starosti, godišnjeg doba, prehambenih uslova, ali i mnogo drugih. Tako mladi ispod godine starosti u XII - I mesecu su oko 50 kg, ali i godinu stariji u masi mogu biti slične težine (Tada se obrati pažnja na rep, koji je u mladih kraći i bez čuperka na kraju). Jaki veprići godišnjaci su težine 50 - 70 kg, a ređe i više. koliko može imati i trogodišnja ženka. Vepar od 5 godina teži od 100 pa do 200 kg, a star 9 godina kao i trogodišnji - jedva 90 kg...
DLAKA
Telo - koža divlje svinje pokriveno je specifična grubom, oštrom dlakom, koja se naziva čekinje. Ispod čekinje se naročito zimi, nalazi gusta, vunasta dlaka (malje), a njena dužina varira od 20 do 133 mm, koliko su duge čekinje na grebenu odraslih jedinki. Boja dlake zavisno od godišnjeg doba, uzrasta, nasleđa, sredine.... nije uvek jednaka. U osnovi je smeđe-siva, u rasponu od svetlije do gotovo crne. Zimi su čekinje duže, obično svetlo-crnomrke.Ova svetla nijansa nastaje usled cepanja vrhova dlaka, koji se otrcaju i uvijaju. Lice, obrazi i vrat su malo prosedi sa belkasto - srebrnastim dlačicama.
Mladi, kada se oprase su žućkasto - kestenjaste boje, imaju karakteristične svetle uzdužne pruge na telu, koje im ostaju do drugog meseca, ponekad četvrtog meseca, ( težine 12-15 kg).
Krmače koje nevode prasad menjaju dlaku kad i veprovi, inače ih zadnje menjaju, tako još V,VI,VII meseca one po potiljku imaju čekinje.
ZUBI I LOBANJA
Divlja svinja sa 24 meseci starosti dobija trajno zubalo od 44 zuba. Na obe strane donje i gornje vilice nalaze se po tri sekutića, po jedan očnjak, po 4 predkutnjaka i po 3 kutnjaka. Ponekad nedostaju dva slobodna pretkutnjaka u donjoj vilici. Prva četiri kutnjaka su slična kutnjacima mesojeda, a druga tri kutnjacima preživara.
KLJOVE
Očnjaci u donjoj vilici se nazivaju sekači - oni su dugački, oštri i savijeni prema gore. Očnjaci u gornjoj vilici se nazivaju brusači, takođe su snažni, a posebnog su oblika - dosta kraći od sekača, ali širi. Sekači i brusači, tj. sva 4 očnjaka se zajedno nazivaju kljove, a kod ženki su uvek dosta manje i nazivaju se klice.
Očnjaci rastu tokom celog života, mada značajno prvih osam godina. Položaj im je u vilici takav, da se donji, sekači uvek preklapaju sa gornjim, brusačima i na taj način se oštre, stvarajući ujedno takozvane brusne površine.Tako izraženi i oštri, u kombinaciji sa veoma jakom vilicom služe kao izvanredno oružje za odbranu i napad. Još o kljovama u delu odredjivanje starosti.
Na prve dve slike su lobanje divlje svinje sa zubima i vidno izraženim očnjacima, koji orijentaciono štrče iz vilice sa 1/3 svoje ukupne dužine. Kod vepra su izrazito razvijeni i njihova ukupna dužina može da prebaci 27- 30cm. Na trećoj slici je lobanja meleza,domaće i divlje svinje
ČULA
Divlja svinja ima odlično razvijeno čulo mirisa i sluha, dok joj je vid slabo razvijen.Čulo mirisa je izvanredno i najrazvijenije kod div.svinja.Ono je bitno u periodu parenja, za pronalaženje hrane, razlikovanje opasnoti isl. Sluh je takodje odlično razvijen, dok je vid dokazano slab, mada još uvek dovoljan da pomaže u svakodnevnom životu. Osim toga, divlje svinje imaju dobro razvijeni ukus, a u mogućnosti su da brzo prepoznaju hranu na osnovu ukusa.
OGLAŠAVANJE
Svinja ispušta različite glasove koji imaju svoja značenja. Deset različitih vokala su istaknuti, a svaka majka može prepoznati glas svojih potomaka. Groktanje je ljudima najpoznatije i istovetno je kao kod domaćih. Pomoću njega komuniciraju međusobno, a obuhvata više značenja - dozivaju se i uglavnom izražavaju zadovoljstvo i pozitivna osećanja. Sledeće poznato oglašavanje je skičanje, koje najčešće odražava negativna osećanja - bol strah IV....ŽIVOT........................................................... STANIŠTE
Iako naseljava širok spektar staništa, ona moraju zadovoljiti određene uslove. Pritom je veoma prilagodljiva.Tako naseljava ravne nizije, brdovite predele do relativno visokih planina. Leti na visokim planinama se može kretati do posljednjih planinskih pašnjaka. Obično su do 1000 mnv, ali se nalaze i mnogo više, čak i zimi. Takođe su im dovoljne malo šumovite ravnice - sa pretežno žitaricama, te izgleda da im je dovoljno minimum vegetacije za skrivanje, kao što su šikare, trskari, močvare, šumarci isl. Ipak najviše im odgovaraju šumski kompleksi sa dovoljno vode, hrane i mirom, naročito u zoni dnevnih odmarališta.
PONAŠANJE
Divlje svinje žive u čoporima, koje čine odrasle ženke i mlade jedinke, dok se odrasli mužijaci pridružuju čoporu samo u periodi parenja. Čopor u osnovi čini krmača sa njenim mladima, koji se može udružiti sa potomcima prethodne generacije i njihovim eventualnim mladima isl., pa tada sadrži do 20, a maksimalno i 100 životinja. Znači grupe ženki koje slede mlade divlje svinje čak i različitih generacija, maksimalne starosti do dve godine, oba pola. Jednogodišnjaci su od aprila obično u posebnim krdima, a kasnije se mogu pridružiti ponovo krmačama sa prasićima . Ovo udruživanje je uslovljeno od više faktora, kao što su godišnje doba, uslovi sredineali je krajnji cilj sigurnost. Tako bolje štite potomke, ali i sebe od opasnosti.
U krdu vlada hijararhija, tj. pravo jačeg i iskusnijeg, pa vodeću ulogu u krdu ima najveća i najstarija krmača koja uvek ide ispred krda. Ona je predvodnica i odlučuje kada će se i gde ići isl. Sledeća zauzima poziciju zaštitnice i ona je uvek na oprezu.
Njihova uloga je vrlo bitna, jer prenose iskustvo na mlade, vešto vode krdo i pri tom ne zaziru da u slučaju opasnosti po prasad napadnu vuka, čoveka Predvodnica se prva pari u krdu i na taj način podstiče i mlađe krmače na parenje što dovodi do povećanja populacije. U slućaju da nastrada vodeća krmača, njenu ulogu preuzima druga. Krdo koje se sastoji samo od jedne krmače i njenih prasića je osetljivije, te ako majka strada, krdo se razbija a mladi nestiču važan deo socijalnog ponašanja, remeti se ritam parenja i samim tim nastaju veće štete..
Mladi veprovi se često nalaze u blizini čopora, ali nikada nisu njegov deo. Naime polno zrele mužijake (obično nakon 18 meseci starosti), krmače teraju iz krda, pa oni mogu zajedno da provodu još par meseci a zatim se svaki mužijak odvaja i živi kao samac.
Aktivnost im je izrazitija od sumraka do zore, dok veći deo dana provodi u brlogu. Mada će na aktivnost imati uticaj i mir u staništu, vremenske prilike, dodišnje doba.pa i pojedinačno iskustvo i potrebe.Tako da tamo gde su česta uznemiravanja, aktivnost im je skoro isključivo noćna, tj. na otvoreni prostor (livade, polja) izlaze samo noću.
Letnja dnevna boravišta su skrivena, vlažna mesta. Uglavnom se zadržavaju po obodima šuma gde postoje vodotoci, zbog potrebe za rashladjivanjem, a ako takvih mesta nema u zoni skrivanja, tokom dana sa velikom temperaturom, prevaljuju po nekoliko kilometara u žurbi da bi došli do pojila i kaljuge. Zimska dnevna boravišta su takodje gustiši, ali im je položaj bitniji. To su osunčena mesta, zaklonjena od vetra, pa može biti pored usamljenog drveta, stenovita zavetrina isl. Pritom ako je stanište mirno, treba imati na umu da će uvek biti u blizini izvora vode i hrane.
Naročito u proleće i početkom leta, vole da pasu na gajenim (đubrenim) pašnjacima (deteliništa isl), tako da su redovni posetioci ispasišta koje koriste i druge vrste.
Jedna od odlika divlje svinje je i riškanje - rivenje, čime u zemlji pronalazi potrebna hraniva. U šumi su to gljive, larve, bubice, žir isl. Na livadama, posebno onim koje obilazi stoka, pa izmetom (kravlja balega) doprinosi povećanju životinjskih organizama (insekti,larve,bubice), takođe gde nije pokupljena otava, naročito ako su leta bila sušna, od polovine IX meseca im nedostaju belančevine životinjskog porekla, pa ih u jesen i zimu tu traže. Ako se ne uznemiravaju i nisu prolazne, tu dolaze u par navrata, pa mogu izrovariti veće površine. Ovo je dobro za šumarstvo, ali loše za poljoprivredu, tako da su pri većoj brojnosti štetne za poljoprivredu, posebno za parcele kukuruza,ovsa.
Vole da se kaljugaju u baricama - blatu, što im predstavlja jednu od izraženijih aktivnosti. Na taj način se osvežavaju, rešavaju kožnih parazita, stvaraju zastitni sloj protiv ujeda insekata Nakon valjanja, divlja svinja se češe po drveću i grmlju, a po nekim mišljenjima ova aktivnost je i način obeležavanja teritorije. Leti je ova potreba izraženija i odvija se redovno, obično popodne / predveče, dok zimi frekvencija pada na otprilike jednom sedmično..
Krmače i prasad su verni svom boravištu, a samo veća, česta uznemiravanja ih nateraju da ih promene, pa su beležena kretanja istih po 50 do čak 100 km, pa do maksimalnih 300 km. Ipak ovo su ekstremi na koje utiču i nedostaci hrane, vremenske nepogode.a istraživanja kažu da će se samo 10 % životinja kretati više od 15 km od mesta rođenja, a oko 5 % više od 50-100 km. Na sva kretanja pre svega utiču godišnje doba, prehrambeni uslovi i mir. Recimo u potrazi za hranom divlja svinja u toku jedne noći može prevaliti i do 30 km. Mladi veprovi, proterani iz krda u početku lutaju i instiktivno pokušavaju da se priključe nekom krdu, pa se naviknu na veće teritorije i kretanja. Interesantna su saznanja da u prostranim otvorenim staništima (20.000 - 40.000 ha) i prehranjivanjem, broj starih veprova ne poraste preko 2 % od ukupne brojnosti populacije.
Populacija zauzima prostor od 2 000 do 15 000 hektara više ili manje šumovit, omeđen prirodnim ili veštačkim granicama, a krmače su grupisane po 2 ili 3 sa svojim mladima, na površini od 2000 ha.
Divlja svinja je izdržljivi trkač i izvrsni plivač, a dokumentovana su plivanja između ostrva udaljenih 7 km.
Maksimalno žive 20 do 25 godina. V...ISHRANA............................................
Divlja svinja je jedna od najizrazitijih svaštojedih vrsta., što znači da će pored hrane biljnog porekla, koja čini većinski deo ishrane, pojesti životinje koje uspe uhvatiti, ali i strvine koje nađe uginule. Iako jedu prakticno sve, određeni afiniteti i davanje prednosti određenim hranivima postoje. Od biljaka to su plod hrasta i bukve ( žir je veoma povezan sa plodnošću div.svinja ), divlji kesten, razni plodovi voća, pečurke, korenje, gomolji, orašasti plodovi, razna semenja i sl. Od gajenih (poljoprivrednih) proizvoda, poslastica su im kukuruz, raž, ovas, psenica, krompir i repa.Takodje često izlazi na livade, jer im je potrebna srazmerno velika količina zelene paše, čime zadovoljavaju deo potreba za belančevinama, pa su dobre bela detelina i mešavine trava. Pritom ih đubrene livade vezuju za taj prostor, jer se pored biljnog, obogaćuje i životinjski svet, pa tu češće - upornije i riju.
Od hrane životinjskog porekla jedu skoro sve, pa to mogu biti jaja, insekiti, larve, puževi, žabe, ribe, mladunci drugih životinjaMada su nemačka istraživanja na jednoj populaciji utvrdila da nisu uopšte jeli vodozemce,ovo pre navodi da su potrebe zadovoljavale kroz druga hraniva, jer je uopšteno pojačano prisustvo na prostorima gde ima barica-močvara i ishrana sa svim živim bićima koja tu žive. Nadalje recimo, u ogradjenim prostorima, poznato je da u zajednici sa muflonima, gde su ograničeni prirodni prehrambeni uslovi značajno desetkuju podmladak muflona. Naime ako udeo hrane životinskog porekla padne ispod 25 %, dolazi do poremećaja u razmnožavanju divljih svinja.
U optimalnim uslovima najveći prirast mase je u prve dve godine života, a može biti čak do ¾ ukupnog prirasta.
PREHRANA
Najracionalniji i dugoročni način obezbedjivanja dodatne hrane je sadnja drveća, čije plodove svinja rado jede.Ovim se dodatno obezbedjuje i mesto skrivanja, posebno na golim-čistim prostorima. Pogodne vrste su hrast, bukva, divlji kesten, šljiva, dud, divlja jabuka, kruška, dren, glog isl. Pritom se pravilnom kombinacijom obezbedjuju hraniva urodima koji etapno pristižu, zatim grmolike i visoke biljne vrste itd.
Na livadama se seju detelina, grahorice, stočni kelj, repa...kao čiste kulture, ali i krompir isl.
Pri sadnji i prehrani treba imati u vidu, da budu u blizini dnevnih boravišta divljih svinja.
Sa ovim se nepokriva cela godina, posebno u uslovima željene veće brojnosti i kvaliteta, ali i smanjenja šteta na poljoprivrednim površinama, pa se pristupa prehranjivanju. Kod nas je ovo izraženije u Vojvodini, a u uobičajnim uslovima divlja svinja se prehranjuje radi lakšeg prezimljavanja, kada slabo rodi žir, pri dubokom-dugotrajnom snegu i ledenim danima. Za te svrhe su dobre sve žitarice, a najčešće se koristi kukuruz. Zatim stočna repa, soja, bundeve, čičoka, seno, detelina, otpaci žitarica, voće, klanični otpaci, riba...Sa prekrupom, gotovom koncetrovanom ili dehidriranom hranom se daje so i po potrebi lekovi pankur, vepranil itd.Orijentaciona količina prihrane po jednoj životinji zavisi od potreba, pa se navodi od ½ do 1 kg hrane za period od 2 do 3 meseca u toku 1. godine.
Hranilišta se nikad ne postavljaju u gustim šumama, već na livadama ili proredjenim sastojinama. Recimo dobra je kombinacija sa zapuštenim voćnjacima - šljivicima, kojih uzgred ima sve više. Prihranjivanjem se može uticati na vreme početka parenja. VI....RAZMNOŽAVANJE.......................... Divlje svinje (Sus scrofa) iz tropa se razmnožavaju tokom cele godine, dok u umerenom pojasu mladi dolaze na svet pre svega u proleće. Ženke postaju polno zrele sa 8 - 10 meseci, a mužijaci koji mesec kasnije, međutim ne pare se pre navršenih 18 meseci, ili dok ne dođu do veličine koja im dozvoljava borbu za ženke, a to je oko 5 godina, sem ako nije došlo do poremećaja polne i starosne strukture.
Ipak treba napomenuti da je početak polne zrelosti povezan sa odnosom uzrasta i telesne težine. Na biologiju razmnožavanja divljih svinja utiče široki kompleks faktora, a osnova su normalno razvijeni funkcionalni polni organi. Biološki faktori su fiksirani genetički, ali i uslovljeni spoljnom sredinom (Wolf 1977).
Na slici se vidi da je ova majka veoma mlada, tek duplo višlja od njenih šarenih mladunaca.
Tako Gethofer (2006) navodi, da je u Nemačkoj 80 % prasadi u uzrastu od 8 meseci i koje imaju barem 20 kg telesne težine, dostiglo reproduktivnu sposobnost.
Ovo ukazuje na to da zavisno od područja, 60 do 70 % ženske prasadi zatrudni tokom glavnog perioda parenja (novembar, decembar). U proseku parenje ima kašnjenje čak kod 15% prasadi i dvogodaca, što može dovesti do drugog parenja u martu / aprilu, te prašenja u julu i avgustu.
U jednom od posmatranih područja, gde pošumljenost svih šuma, čine 40 % do 50 % rodne šume bukve i hrasta, navodi se da je u januaru 2005 čak 100 % ispitanih samica svih starosnih kategorija bilo sprasno. Tome je prethodio obilan rod žira i bukvica u jesen 2004. Do sličnih rezultata je došao i Maillard sa saradnicima (2004), koji je posmatrao populacije divljih svinja u južnoj Francuskoj, u oblastima prepunih hrasta. Njegovi rezultati pokazuju, da kada je rod žira bio visok, a rađenje prasadi je bilo vrlo sinhronizovano sa vrhuncem prašenja u februaru i martu. Nasuprot tome kod slabog roda žira vrhunac je bio manje intenzivan, a pojavio se kasnije (aprila, maja pa i juna). Pri tome nije registrovana nikakva bimodalna distribucija prašenja. Ovaj model objašnjava moguće skraćenje anoestrusa, uzrokovanim obiljem hrane u septembru i oktobru. Takođe uključivanje prasića u reprodukciju je u Češkoj uobičajno, a ovaj fenomen se ne može smatrati kao nešto neobično. Istraživanja su pokazala da u reprodukciju učestvuju sa uzrastom od 8 - 10 meseci od 25 % do 43 %, a nose 2,1 do 2,4 fetusa. Idealni sastav starosne i socijalne strukture populacije divljih svinja, po Briedermannu (1971), treba biti zastupljenost pola 1:1, od toga 45 % adultnih (polno zrele), 15 % subadultnih i 40 % juvenilnih (polno nezrele). U takvoj populaciji, ukoliko uključimo u reprodukciju i juvenilne jedinke, prema različitim autorima prirast je 203 % do čak 275 %. Krmača ima 12 sisa.
PARENJE
Period parenje u povljnim uslovima počinje oktobra, mada najčešće u novembru mesecu, što zavisi od kvaliteta ishrane i klime. U suprotnom parenje može da se produži i do početka februara / januara meseca, ali početi i ranije, u septembru što može dovesti do prvih prašenja u januaru Parenje protiče obično od novembra do januara, a ponekad i u drugim godišnjim periodama (Červen i sar. 2004). Prema HAPPA (2005) mogu se pojaviti srazmerna kolebanja. Kao uzroci se navode vremenski uslovi, mir u staništu, količina i kvalitet hraneali i rani gubitak prasića, pa i geni ukrštenih sa domaćim svinjama.Takođe mlade se često pare kasnije - do januara, a stare najranije. U slučaju da ostanu neoplođene pare se ponovo nakon 20 - 25 dana.
Ipak je zapaženo i to da kod nekih populacija u optimalnim uslovima, početak parenja ima cikličnost parenja sa eventualnim odstupanjima od jedne sedmice.
Glavna ženka obeleži teritoriju na više mesta, što je znak ostalim ženkama iz čopora kojima nastaje teranje u toku par sedmica, ali i privlači veprove. Vepru u tom periodu iz ustiju curi penasta slina, kojom obeležava teritoriju, grickajući žbunje (mada to čine i ženke, ostavljajući na grančicama i lišću pljuvačku pomešanu ostacima hrane.) a i miris im je intenzivniji. Mogu se videti češće, posebno u sumrak, kada je nadomak krda, karakteristično gaze u mesto prednjim nogama, a svi postaju manje oprezni i bučnije se kreću. Za vreme parenja (bucanja) može doći do oštrih borbi između veprova, najčešće predveče i noću. Iako stariji veprovi imaju zaštitni sloj (oklop) deblje i tvrđe kože na plećki, može doći do ozbiljnijih povreda. Posle borbi sa drugim mužijacima, najjači vepar ostaje sa čoporom do oko mesec dana i za to vreme upari sve ženke iz čopora. Za to vreme skoro da nejede, pa može kalirati do 20 - 25 % svoje težine. Posle tog perioda se vraća usamljeničkom životu. Sam čin sparivanja traje kratko i zavisi od nadražaja, a krmača se goni dan / dva.
PRAŠENJE I MLADI
Trajanje bremenitosti (gestacija) je oko 115 dana (u rasponu 100-140 dana). Za najčešći period prašenja se navodi rano proleće (mart, april) (Hebeisen, 2007, Goethhoefer i sar. 2007, Maillard i sar. 2004, Ahrens, 1984, Fonseca i sar., Geisser, 2000, Appelius, 1995). Međutim deo populacije se prasi tokom cele godine, a najniži procenat legla je u novembru i decembru (Santos, 2006, Maillard i sar. 1995).
Kod nas najveći broj prasića dolazi na svet, od polovine marta do polovine aprila. Neposredno pre prašenja, krmača se izoluje na mirno, zaklonjeno, suvo, osunčano mesto i pravi ili koristi prirodno zaštićeno i maskirano leglo (brlog), koje je dole obloženo suvim zeljastim biljem, a gore granjem do skoro metar visine.
Može da oprasi 1 do 12 mladih, uglavnom 4 do 8, a i kada ih ima više, nikada ne preživi više od 8 prasadi. Na plodnost krmača značajno utiče njihova starost i kondicija (Wolf,1977). Pri toplom vremenu mladi izlaze oko brloga za 3 do 4 dana, a ako je hladno tek nakon 2 do 3 sedmice.
U roku od dve sedmice od prašenja, svako prase ima svoju "vlastitu" bradavicu iz koje doji, kada su i u stanju da prate majku. Nakon dvadesetak dana, krmače sa mladima napuštaju svoje brloge i sa ostalim krmačama iz ranijeg krda se okupljaju, te započinju zajedničku brigu o prasićima. Ukoliko neka krmača nastrada do starosti prasića od 4 sedmice, brigu o njenim mladima preuzima druga krmača iz krda. Prasad sisa do uzrasta od dva meseca, kada stigne izvesne odlike samostalnost, mada odvikavanje potraje još mesec- dva, a osamostaljuju se u 6-7 meseci starosti.
Orijentaciono, prasići zadržavaju uzdužne naizmenične žućkaste i smeđkaste pruge, do starosti od mesec i po, a težina im varira od 15 do 25 kg. Otisak noge se lako može zameniti sa onim od srne. Mladi starosti od 6 do 7 meseci, su boje odraslih i težine između 35 i 65 kg. Otisak noge je dug 3 do 5 cm, a širok je 2,5 do 4 cm.
Plodnost svinja je velika, a u povoljnim uslovima populacija se u godini može uvećati tri puta. Kao što je ranije rečeno plodnost je najvećim delom uslovljena sa starošću i kondicijom krmače, pa se navodi da u starosti do jedne godine daje 3,2 mladunca, od 1+godine : 6,4mladunaca, do 5 godina : 7,3, od 6+ imaju 8 mladih, a u 9 godina 10 mladih. Naravno ovo je istraživanje na jednoj populaciji u određenim uslovima, ali se više njih slažu da je najveća plodnost i prirast kod krmača u uzrastu od 4 do 6 godine, a prosečan realni prirast po krmači od ½ do 4 i više... ovo jer je smrtnost mladunaca velika, a koja je najizraženija u prvom mesecu života , a do 8 meseci dostigne i 40 % od prirasta, mada u hladnim i vlažnim prolećima može da ugine do 70 % oprašenih prasića.
Ukrštanje domaćih i divljih svinja je veoma česta pojava svuda u svetu, pa i kod nas.
Hibridi su najčešće po izgledu i ponašanju kao divlje svinje, ali se mogu videti i razlike, koje su najšešće u boji dlaka.
Pojam nazime, koji je ustaljen kod lovaca, je većinom povezan sa svinjčetom težine 35 do 40 kg, a ustvari je uveden za uzrast od praseta do druge godine starosti a ne za težinu, što nema nikakvo praktično niti bilo koje drugo značenje. Zato termin nazime treba izbaciti iz upotrebe, jer u skladu sa novim saznanjima nema upotrebnu vrednost. VII...TRAGOVI.........................................
Treba reći da trag, nije samo vidljiv, već i mirisni. Mirisni trag je veoma specifičan - težak miris, koji se pod povoljnim uslovima veoma lako oseti. Vidljivi tragovi nam mogu mnogo reći o odredjenoj divljači, recimo, brojnost, veličinu, pol, način kretanja, ishranu, navike......
Najupečatljiviji trag je otisak od papka na tlu, tela od kaljuganja, ,tela od ležanja na mestima gde odmaraju, brazde na drvetu od zuba, odgrisci na grančicama ili ostaci pri ishrani, od njuške pri rivenju, izmet...
Otisak papaka ostaje na rastresitom-vlažnom tlu i snegu. On je toliko karakterističan, da se ne bi trebao brkati sa drugim papkarima, ponajpre po zapercima (zadnja dva papka) koji u tragu ostaju jasno izražena. Ali i ovde ima izuzetaka, pa prasad ostavlja tragove 2 srednja papka, bez zaperaka, te se razlikuje od sličnih po zaobljenosti. Veprić godišnjak ima trag prednjih nogu uvek veći od zadnjih i oni su uvek malo položeni prema spolja.
Krmača skoro uvek gazi zadnjim u prednji trag i zaperci su slabije izraženi. Kod starog vepra papci su zaobljeniji i više udaljeni jedan od drugog, zaperci su potpuno po strani, bliži peti i dublji u tragu. Ovo su neki orijentiri, u praksi se pažljivim posmatranjem stiču dodatna iskustva, tako se može desiti da u rastresitom snegu ili drugim okolnostima nemogu uočiti zaperci, pa je nedoumica da li je u pitanju jelen ili divlja svinja.Tada se izmeri dužina koraka. U jelena je 70 do 75 cm, a d.svinje 40 do 45cm. Otisak papaka (bez zaperaka) odraslih primeraka je zavisno od veličine jedinke, obično dug 5 do 8 cm, a širok 4 do 6 cm.
Izmet je kao kod domaće svinje.
Rivotine u tlu nastale od pomeranja tla njuškom je takodje lako uočljiv trag koje ostavljaju za sobom, zbog osobine da rije po zemlji u potrazi za hranom. Zavisno od velicine krda, sastava tla, vremena koje tu provedu i količine hrane, mogu biti od tek malih plitkih uzdužnih jamica do par ari površine i dubine do metra.Pritom pomera i izbacuje velike komade kamenja, ako ih tu ima.
Takođe tragovi gde se hrane su i na poljoprivrednim-gajenim parcelama. Tada zbog veličine i načina kretanja ostavljaju jasno vidljiv trag posete. U kukuruzištima ostaju velike površine polomljenih stabljika, koje obaraju da bi došle do klipa kukuruza, na površinama pod detelinom, ovsom isl. biljke su ugažene, pa naprave više uzgredne štete od onoga koliko pojedu.Takodje na prostoru parenja, mogu se zapaziti odgriženi vrhovi žbunja, čime i svinje i veprovi obeležavaju teritoriju.
U šumi se mogu naći vidljivi plitki uzdužni kanali, nastali riškanjem snega i lišća , u potrazi za žirom,bubicama...
Trag tela ostavlja na mestima odmaranja u tlu. U dnevnim boravistima koriste brlog, nekoliko puta pre nego što ih promeni. To su prirodna udubljenja, ali ponekad i dublje izrovana mesta, površine srazmerne veličini tela, obložena lišćem i granama, kada ih duže koristi. Takođe u dubljem snegu, pored traga nogu ostaju kanali otiska donjeg dela tela pri hodu.
Trag tela ostaje u kaljugama pri valjanju u blatu i nakon kaljuganja na susednim stablima drveca i odgovarajuće predmete, gde voli da se dugo češe, pri čemu ostavlja blato i poneku dlaku. VIII...ODREIVANJE STAROSTI.............
Odredjivanje starosti osmatranjem divljih svinja u prirodi, od 8 meseci starosti naviše je skoro nemoguće. Prase do 3 do 4 meseci izgubi svoje karakteristične sare, a zatim do najdalje 8 meseci zadrži crvenkast ton. Nadalje postoji mišljenje da vremenom dobija sve belije-srebrnaste tonove sa starošću, ali to se nemože prihvatiti iz dosta razloga.
Najsigurniji način odredjivanja starosti je preko zubiju. Postoje više metoda odredjivanja starosti, ali kod nekih su moguća odstupanja zbog specifičnosti populacija, pa nisu svi primenljivi na raznim populacijama ( primer dužine brusne površine, po Bigleru ).Najprecizniji su sledeći : Kada se zubalo kompletno i potpuno razvije, starost svinja se procenjuje kod oba pola drugačije.
Kod mladih.Zubalo ima po pravilu 44 trajna zuba koji se formiraju do 24 meseci starosti. Odredjivanje starosti prasića se zasniva na osnovu izmena mlečnih zuba. Prase se rodi sa mlečnim očnjacima i trećim parom mlečnih sekutića, koji se najkasnije do kraja četvrtog meseca dopune ostalim zubima, pa potpuno mlečno zubalo ima 28 zuba (vreme kada gubi mladalačke pruge na krznu).Znači po 6 sekutića u gornjoj i donjoj vilici, po 2 očnjaka i po 6 predkutnjaka. Zadnji predkutnjak je trodelni, a nema slobodne predkutnjake, koje ponekad nemaju ni odrasli. Nema ni kutnjake. Trajni zubi počinju rast u 5- 6 meseci uzrasta sa prvim pretkutnjacima, koji su između očnjaka i reda predkutnjaka. Od 6 - 7 meseci izraste prvi kutnjak(M1),koji nastavlja niz pored zadnjeg predkutnjaka (p3). Sa 7 meseci počinju da se manjaju treći sekutići i očnjaci, što može potrajati do 10-12 meseci starosti. Izmedju 12 i 16 meseci, menjaju se prvi sekutići.Tada se menja i treći predkutnjak, koji je sada dvodelni. Izmedju 18 i 22 meseci se menjaju drugi sekutići, a sa 22 do 24 meseca su trajni sekutići potpuno izrasli, kada izraste i zadnji kutnjak (M3), koji je najveći u čeljusti, a zadnji kraj mu može biti pokriven desnima (mada on može produžiti rast do 26 meseci starosti). Dobro je ostaviti bar donju vilicu, radi analize i sticanja iskustva.
Mladim veprovima tek u drugoj polovini druge godine, sekači narastu toliko da se taru o brusače, te formiraju brusnu površinu veću od 2,7 cm. Inače sekači rastu do orijentaciono 8 godine (po nekima tokom celog života), a stariji od toga imaju praviji tj.manji luk sekača.
Kod veprova se odredjuje na osnovu takozvanog Brandtovog faktora, koji je za sada najprecizniji, a zasniva se na zakonitosti izjednjačavanja širine (prečnika) sekača. Mera se uzima na dva mesta pomoću šublera, sa tačnošću u desetinkama milimetra. Prva mera se uzima na 1cm od korena sekača, a druga pred početak brusne površine. Deljenjem ovih mera se dobija konstanta, pomoću koje se iz tablice dobija broj godina.
Kod krmača se starost odredjuje po stepenu zatvorenosti korena klica (sekača krmača). Ovo nije najpreciznije i potrebno je iskustvo, jer nema preciznih mera. Naime sa godinama starosti, šupljina korena zuba biva sve manja. Oko godine starosti koren je širok kao i najširi deo zuba, a od četvrte godine života pa naviše, koren je sužen i bude skoro zatvoren. IX....STRADANJA I ZAŠTITA................ Glavni predatori divljih svinja kod nas su ljudi, vuk, ris i donekle medved. Ljudi ih nekontrolisanim izlovom mogu direkno ugroziti, a indirektno ih ugrožavaju ponajpre uništavanjem staništa. Vuk je na našim prostorima glavni predator svinja, dok ris, kao i medved većinom napadaju prasad i slaba grla. U doba reprodukcije i prvim danima prasadi, naročito niske temperature i vlaga, mogu da unište čitav podmladak. Bolesti ih mogu značajno ugroziti, a pojedine su u prošlosti dovodile do zatiranja čitavih populacija.
BOLESTI
Divlja svinja oboljeva od više bolesti, od istih zaraznih bolesti kao i domaće svinje, a posebno pri "prenaseljenosti" može povećati rizike širenja bolesti koje nosi. To ugrožava njih, ali i farme domaćih svinja u blizini, pa i ljudsko zdravlje, a meso zaraženo nekim bolestima nije za ljudsku ishranu. Pregled mesa ostrijeljene divljači obavezno treba izvršiti u veterinarskoj stanici.
ZARAZNE
Svinjsku kugu uzrokuje virus, koji se u mokraći i izmetu zadržava oko 7 dana, a zimi i duže, a verovatno je najopasnija zarazna bolest divljih i domaćih svinja, koja može desetkovati, pa i unistiti populaciju u veoma kratkome roku. Svinje obolevaju telesnim kontaktom sa zaraženim jedinkama, preko sline, mokraće, izmeta, kao i od zaražene hrane, kuhinjskih otpadaka, udisanjem virusa, insekata koji sišu krv, pa i odeće čoveka koji je u kontaktu sa virusom. Simptomi ove bolesti su omamljenost, nestabilnost, kašljanje, gubitak opreznosti, povećana temperature, iscedak iz oka, na koži ušiju, stomaka i unutrašnjih delova tela crvenilo, odvajaju se od krda, izlaze na otvoren prostor... Kada bolest napreduje svinje posrću, stoje pogrbljena, spuštene glave i drhte, a u zadnjoj fazi ne mogu da stanu na zadnje noge, leže na strani, trzaju se i udaraju nogama dok ne uginu. Ako se primete opisani simptomi, hitno obavestiti nadležnu veterinarsku službu. Obavezno, čak i u vreme lovostaja odstreliti bolesnu jedinku, zatim izneti a ne vući i ostavljati delove životinja u prirodi. Da bi se kuga dokazala, na ispitivanje se šalju krajnici, slezina, bubrezi, a bolest se ne prenosi sa obolele životinje na čoveka. Kako se virus zadržava i na predmetima, potreban je karantin područja i zabrana puštanja domaćih svinja na njemu, te vakcinacija svinja.
U područjima gde je veća populacija zaražene divljaći, može se narediti totalni odstrel, a u tom slućaju svinje treba loviti čekanjem, nikako prigonom i pogonom, da zaražene jedinke ne odu dalje i prošire zarazu. Mrtve i odstreljene životinje se zakopavaju i dezinfikuju.
Besnilo je zarazna bolest, opasna za zdravlje životinja i ljudi, mada divlja svinja retko oboleva od ove bolesti. Obolele gube strah od čoveka, izlazi im pena na usta, hod im je teturav, nemirne su i agresivne (čak napadaju stabla i ponekad se teško ozlede). Zaražene svinje ređe uzimaju hranu, a samim tim i slabe. Zadnja faza bolesti je oduzetost - tada leže te grizu i napadaju sve oko sebe dok ne uginu od bolova. Ako se bolest primeti, odmah obavestiti veterinarsku služba, a u slučaju kontakta sa svinjom potražiti lekarsku pomoć. Postoji i takozvano lažno besnilo ( Aujeszkijeva bolest ) koje je takodje virusno oboljenje. Sa zaraženih na zdrave životinje se prenosi mokraćom, izmetom, kao i ostalim izlučevinama. Prasad se može zaraziti majčinim mlekom te nakon dva do sedam dana uginu (zavisno od starosti). Starija grla gube apetit, kašlju i otežano dišu. Nakon toga nastaje jak svrab koji ih natera da se češu, izgrebu i izgrizu sami sebe. U zadnjem stadijumu dolazi do oduzetosti zadnjih nogu, te u roku nekoliko sati uginu. Bolesna grla treba odstreliti, a uginula prijaviti nadležnom veterinaru.
PARAZITI
Trihineloza je bolest koju izaziva helmint (crv) Trichinella spiralis i predstavlja helmintozoonozu. Dosta je raširena, a izvor zaraze su životinje (divlja i domaća svinja, medved, jazavac i dr.). Pacovi su glavna karika u lancu prenosa jer oni u najvećem procentu imaju trihinelu koja je kod njih usputni domaćin. Takođe je istraživanjima utvrđeno da je čak 40% odstreljenih lisica imalo larve trihinele u mesu, jer se hrane, pacovima i miševima, Dokazano je da se takodje mogu preneti i placenatarno tj.za vreme intrauterinog razvoja,tako da se prasići radjaju zaraženi.
Zaraženo meso je veoma opasno za zdravlje ljudi, jer može izazvati blage do teških problema, u najgorim slučajevima potencijalno fatalne srčane i ozbiljne respiratorne probleme.Čak i u blagim slučajevima se javlja umor, slabost i proliv,koji mogu trajati mesecima .
Uzročnici ove bolesti se nevide golim okom, a životinja i čovek se zaraze konzumiranjem zaraženog nedovoljno termički obrađenog mesa divlje svinje, pa se obavezno nosi na pregled u veterinarsku stanicu. Za pregled se uzima komad mesa veličine oraha sa gornjeg mišićnog dela prepone, koja odvaja trbušnu od plućne šupljine.Delovi drugih mišića (trbušni, izmedju rebara, oko grkljana, ispod jezika), nisu pogodni jer se kod njih trihineloze nađu samo kad je životinja jače zaražena.
Inkubacija je kod ljudi od 5-20 dana.Prva nedelja bolesti se odlikuje gađenjem, povraćanjem, prolivima, bolovima u trbuhu, gubitkom apetita, vrtoglavicom, nesanicom i preznojavanjem. Ova faza odgovara migraciji larvi kroz zid creva.Druga faza (U drugoj nedelji se manifestuje otežanim žvakanjem, govorom,disanjem,kretanjem, edemom mišića i dr. Kod nekih obolelih se zapaža osip po telu i ekstremitetima praćen povišenom temperaturom i do 40 C. Jaki bolovi u mišićima mogu da dovode do kontraktura. Kao posledica alergizacije javljaju se miokarditis, pad krvnog pritiska, ubrzan rad srca, EKG pokazuje oštećenje srca.Treća faza se odlikuje otokom gornjeg dela tela i lica, očnih kapaka, konjunktiva, krvarenjem u očnim uglovima, na koži. U krvnoj slici se zapaža povećan broj belih krvnih zrnaca i eozinofila. Bolest prolazi za 4-6 nedelja. Dijagnoza obolenja kod ljudi se postavlja na osnovu epidemioloških podataka, kliničke slike, a potvrđuje se laboratorijskim pregledima, dokazivanjem mladih formi u venskoj krvi,imunodijagnostikom, kompresivnom trihineloskopijom i biopsijom mišića.Tokom prve faze lečenja čine se pokušaji odstranjivanja gravidnih ženki davanjem rastvora magnezijum-sulfata. Za lečenje se koriste albendazol, mintezol ili mebendazol. Paralelno se daju glikokortikoidi, preparati kalcijuma, rastvor glikoze, analgetici, kardiotonici, vitamini.
Pantljičare su crvi kojih ima više vrsta, različitih dužina od 1 milimetra do 10 metara. (svinjska pantljičara je dugačka 2- 6 m). One su sastavljene od niza članaka, mada mogu biti i nepodeljene na članke i imaju oblik pantljike, po čemu su i dobile ime. Svaka odrasla pantljičara ima muške i ženske polne organe, tako da se u svakom od njih razvijaju oplođena jaja, iz kojih se rađaju nove pantljičare koji žive kao paraziti u crevima ljudi i nekih životinja. Još u antičko doba. Aristofan u svom delu "Istorija životinja", opisuje prisutnost cisticercosisa u jeziku i mišićima svinja (Lasso, 1994). Nakon toga Plinie imenuje oblik parazita taenia (od grčke tainia, "čipke" ili "traka") (Cordero i Hidalgo, 1999.) Naučna istraživanja i znanja o odnosu između Cysticercus cellulosae kod svinja i taenia solium kod ljudi se duguje Kuchenmeisteru i Leukartu, koji su 1895 / 96 eksperimentalno dokazali razvoj taenia solium kod ljudi, tako što su davali žive cysticercie zatvorenicima osuđenim na smrt, te pronalazili više ili manje razvijene taeniae u crevima (Grove, 1990). Treba naglasiti da trenutno naučna literatura ne smatra cysticercosis i taeniasis kao dve posebne celine, već se odnosi na taeniasis - cisticercosis kompleks (Schantz, 1999). Prirodni životni ciklus taeniasis / cysticercosis kompleks uključuje ljude kao jedine konačne domaćine taenia solium. Svinja, je srednji domaćin Cysticercus cellulosae u ovom ciklusu (Evans i sar., 2000), a važan je izvor infekcije za ljude (Quiroz, 1997) mada ljudi mogu delovati i kao sporedni (slučajni) srednji, uz pomoć ingestije jaja taenia solium (Nash i Neva, 1984;. Matas et al, 1983).
Divlja svinja se zarazi parazitima cisticercozama tako što pojede meso uginule lisice, pacova, divlje mačke, psaali i izmet ljudi koji su bili zaraženi.Ljudi zaraženi od Taenia solium, eliminišu jaja ili proglotide sa izmetom napolje, te zarazi hranu koju pojede svinja. Iz njih se u crevima svinje izlegu larve, koje zahvaljujući delovanju probavnih sokova ulaze u koje progrizu crevni zid I ulaze do krvi ili limfa te na taj način ulaze u celi organizam, a dolazak u mišiće svinja je od velike važnosti za životni ciklus, gde se zaustave i obrazuju bobicu. Ovde se larva ili Cysticercus razvija nakon 8-10 sedmica (Nquira, 1999; Nash y Neva, 1984; Quiroz, 1997).Mada se svinjski cisticercosis nalazi u mišićima, mozgu, jeziku i srcu, a kada je infekcija veoma intenzivna moguće je pronaći ciste u oku, jetri, bubrezima, plućima, kičmenoj moždini, limfnim žlezdama i potkožnom vezivnom tkivu (Quiroz, 1997; Lapage, 1983). Klinički znaci Cisticercosis svinja je teško uočiti, sem kada je infekcija vrlo intenzivna. U tom slučaju je primetna paraliza jezika i donje čeljusti ili poteškoća u kretanju. Ako mozak ima veliki broj ciste, javlja se i encefalitis i konačno moguća smrt.
Ljudi se zaraze konzumiranjem zaraženog slabo kuvanog ili pečenog svinjskog mesa, a mada termička obrada ubija larve u bobici bolje je ne koristiti ga. Cysticercosie se mogu preneti kod ljudi slučajno ingestijom hrane ili vode kontaminirane izmetom inficiranih osoba, ili zbog nedostatka higijene - rukama ljudi zaraženih odraslim taeniama (Cordero i Hidalgo, 1999; Quiroz, 1997). U tom slučaju sokovi za varenje oslobađaju larve, koje se pripijaju za čovekova creva gde počinje razvoj odraslih taenia, koji mogu biti dugi 2 do 5 metara, (čak i 8 metara). (Tagle, 1984; Quiroz, 1997).
Znaci i simptomi ove parazitske bolesti su česti, ali ne i vrlo specifični. Odrasla taenia izaziva iritaciju tankog creva, a klinički znaci su promenjivi. Može se uočiti nervoza, nesanica, anoreksija, gubitak težine i bol u trbuhu, (Chin, 2001), proliv, zatvor (Schantz et al., 1999). Pantljičara oduzima čoveku jedan deo hrane i izlučuje neke otrovne materije te oštećuje organizam, a u retkim slučajevima izazivaju iznenadnu smrt kao posledicu blokade u ventrikularnom sistemu (Martnez et al. 2000), ali postoje lekovi koji ih mogu uspešno izbaciti iz creva. Najvažnija posledica gutanja jaja taenia solium ljudi je NVK,koja je prepoznata kao čest uzrok neuroloških bolesti (Herrera, 1999). U CNS (centralni nervni sistem) cisticeri mogu ostati decenijama i ne izazvati nikakve simptome.
U nerazvijenim zemljama rasplodne svinje se čuvaju pod lošim higijenskim uslovima koji omogućavaju svinjama pristup organskim otpacima ili čak ljudskom izmetu,te su u ruralnim zonama više od 1% ljudske populacije nosioci taenia solium ili taenia saginata , a svinjski cysticercosi utiču na više od 20 % svinja (Nquira, 1999). U Peruu predstavlja glavni uzrok epilepsije kod odraslih (Garcia i sar., 1993). U SAD se širi imigracijom ljudi iz endemskih područja (Clinton, 2000). U Nemačkoj je 90-tih godina utvrđeno da je na svaku 100 - tu odstreljenu divlju svinju, jedna zaražena. Ova bolest predstavlja ozbiljan zdravstveni problem i u većini razvijenih zemalja, a problem cysticercosia kod svinja se više ne smatra samo kao parazitska bolest, već kao važan društveni problem.
Ehinokokozom se javlja kao i kod psa, a zarazi se i divlja svinja uzimanjem zagadjene vode ili hrane. U jetri, slezeni i plućima, preko krvi ličinke se razvijaju i poprimaju oblik mehura (ciste), veličine do jajeta. Od ehinokokoze može oboleti i čovek. Meso se može koristiti, ali se zaraženi organi odstrane (ne davati ih ni psima).
Ostali unutrašnji paraziti obično nisu opasni za zdravlje divljih svinja, ali im svakako stvaraju probleme. Najčešće su to: dečije, želudačne, crevne i patuljaste gliste, takođe plućne gliste. Recimo Jetrna metiljavost (veliki i mali metilj) se nalaze u jetri. Jaje metilja iz obolele životinje izlazi sa izmetom, a njih pojede pužić ili mrav, koji slinom izlučuju razvojne oblike metilja te dospevaju na travu, divljač ih pojede i ciklus se nastavlja. Za gliste se preko hrane daje lek, na posećenim, suvim, pokrivenim hranilištima.
Toxoplasma gondii je parazit opasan za trudnice i ljude sa oslabljenim imunološkim sistemom, a glavni je uzrok smrti od bolesti koje se prenose hranom u SAD-u, te ga treba spomenuti. To je parazit čiji je prvi domaćin mačka, a preko izmeta dospevaju u spoljašnju sredinu gde sazrevaju u toku jednog do 21 dana. U uslovima tople klime zadržavaju svoju infektivnost više meseci. Prenosi se putem povrća, iz tla, vode za piće ili cističnog oblika iz nedovoljno kuvanog svinjskog i jagnjećeg mesa, a u manjoj meri goveđeg. Inkubacija traje 1- 2 nedelje. U prirodi se održava u tri oblika:U toku akutne faze bolesti se može naći u svim ćelijama. Forme toksoplazme koje izbegnu destrukciju ( razvojem imuniteta ) povlače se u mozak, srce i mišiće eksteremiteta, stavrajući ciste koje u tkivima mogu sadržavati i više hiljada parazita, koje uništava temperatura od 60 - 66C, kao i - 22 C. Infekcija može da prođe latentno, kao inaparentni oblik ili kao manifestni oblik. koji se karakteriše regionalnim uvećanjem vratnih limfnih žlezdi Limfne žlezde mogu dostići veličinu oraha, čvrste su i bolno osetljive. Takođe se može javiti povišena temperatura, malaksalost, bolovi u mišićima, glavobolja Karakteriše se i teškim poremećajem opšteg stanja, zapaljenjem pluća, miokarditisom, hepatitisom i i pojavom ospe po kožiPromene na centralnom nervnom sistemu (CNS se javljaju kod više od 50 % pacijenata) Na očima se javlja zapaljenje a ređe su zahvaćeni bubreg i jetra. Infekcija majke u ranom fetalnom životu, dovodi do teških oštećenja ploda, te se većina ovih trudnoća završava smrću ploda i spontanim pobačajem. U kasnijem može izazvati oftalmološka oštećenja ili različita neurološka oštećenja.,smanjenu sposobnost učenja i druge znake oštećenja CNS-a. Pošto klinička slika nije karakteristična, dijagnoza se potvrđuje serološkim metodama. Asimptomatski oblici stečene toksoplazmoze se ne leče, a simptomatske forme treba lečiti, kada je potrebna dugotrajna terapija.
Spoljni paraziti kao što su krpelji, grinje i svinjske vaši ne predstavljaju veliki problem jer ih svinje uklone kaljuganjem i češanjem o stabla.Ozbiljnija je svinjska šuga, te svinje sa krastavom kožom, prekrivena ranama i bez dlake se moraju odmah ukloniti.
Svinja otkrije i uklanja brzo leševe mnogih malih i velikih životinja, čak i skrivene, te sprečava moguće zaraze.Takodje ishranom uklanja toksične, kontaminiranevrste, ali ih I taloži u sebi (bioconcentrate), recimo vodene organizme, zatim kontaminirane gljive u velikim količinama, isl.U šumskim staništima je korisna zbog načina ishrane.
Može napraviti dosta šteta poloprivrednim kulturama, jer često više uništi nego što pojede. Netreba zanemariti povećan rizik saobraćajnih nesreća. Za uspešno gazdovanje između ostalog treba smanjiti lov krmača - posebno visokoproduktivnih, koje vode više prasića. X...SIMBOLIKA I MITOLOGIJA..............
.
Uopšteno je simbol plodnosti iz koje proizilazi berićetnost, ali i pohlepu, požuduJedna je od tri stvora koja predstavljaju greh u budizmu. Simbolizam svinja je bogato raširena u Indo-evropskim mitovima, gde svinja predstavlja svešteničke kaste. U mikenskoj Grčkoj , vedskoj Indiji većinom predstavlja snagu i hrabrost, ali i znanje . Kelti ih smatraju svetim životinjama, a vepar prati telo mrtvih na zadnje putovanje. Svinja je atribut Druida , a neki se čak i nazivaju "vepar". Njegova uloga je bliže jelenu u mitologiji EvropeU hrišćanstvu predstavlja Sotonu i proždrljivost. Srednjovjekovna evropska tradicija je nastavila simboliku u heraldici, u kineskoj astrologiji , gde se svinja smatra posebno povoljnim znakom i zalog je vernosti.
Kod nas ih više gradova ima u svom grub, a većinom u šumadijskom kraju. Obično je to prikaz glave vepra, probedene strelom, što je preuzeto od Karadjordjeve ratne zastave.
Samo cekam jednog dana da je otvorim i da unutra nadjem kevlarski oklop, .... Posle objasnjenje, .... znate fabrika kevlara je u okolini, ... moreeeeeee
što to trpimo.
