lovac junior kaže:
hahahha,ja mog lovackog psa nisam nabavio tako davno,tj. nabavio sam ga pre oko godinu moj prvi lovacki pas je epagnel breton (beta)
Beše to baš odavno, nešto pre bombardovanja, stara Lisa je trebala da se okoti. Jedne noći zove me otac iz kreveta, odlazim do kućice i on mi kaže ''Nidžo, 6 malih''. A u kućici male žute loptice se nekontrolisano kotrljaju oko majke. Cvile, pokušavaju da laju, a ja se udubio u njihove pokrete ne slušam oca koji mi priča o tome kako su to budući svinjari, kome ćemo i koliko da poklonimo... Sutradan dođe i Neša, kaže ''Gledaj Nidžo koji će prvi izaći iz kućice, tog ostavite a ostale poklanjamo''
Sedeo sam tako po ceo dan, danima, ne znajući ni zašto ga čekam, i u tom razmisljanju, proviri mala glavica na otvor kućice, bistar pogled kao da mi je rekao, ''Ja sam taj''. Oprezno osmotri, prošaranom njuškicom pohvata okolne mirise, i hop, ispade i skotrlja se, pokušava da ustane ali mu ne ide. Pridjoh, i uzeh ga u ruke, a stara Lisa odmah izadje od straha da mu nešto ne uradim, mali se prozeva, uživa u mom zagrljaju, toplo mu, odneo sam ga sav srećan u kuću i tako pred gostima, sav uzrujan, rekoh ''Ovo je Liško''!
Stavili smo mu končić, i on je rastao sa ostalima, kako je rastao bio je sve lepši i lepši. Sate i sate sam provodio sa njim. Dolaziše ljudi kojima smo poklonili ostale, svi su hteli njega, ali nisam ga dao. Ostao je samo Liško, i ja i on smo zajedno rasli i provodili dane. Sa 8 meseci, odveli smo ga u gater, gde je rame uz rame sa alpincem Garavim, držao veprinu više od sata. Sa uzbudjenjem sam sve to posmatrao.
Prošlo je dosta od tada, stigla sezona na DS, Liško je odavno stekao epitet svinjara i željno iščekivao svaki lov. Ali išao je bez mene, jer ovako malo nisam mogao da gazim dubok planinski sneg. Čekao sam ga svake nedelje da mu pri povratku dam malo mesa ili hleba. Slušao sam kako je sa Garavim gonio svinje, kako su padale pred njima.
Jedne Nedelje, otac je došao iz lova, seo u auto i brzo otišao negde, kaže majka, kod veterinara. Kada se vratio, Bilo je dovoljno da mi kaže ''Nidžo, Liška više nema'', da shvatim šta se desilo, da shvatim da je naleteo na opasne kljove vepra i nastradao. Bilo je to dovoljno da se zatvorim u sobu i ne izlazim celu noć, a samo jedna misao mi se motala po glavi, izgubio sam svog najvernijeg prijatelja. Ujutru sam otišao do Garavog, koji je nevoljno gledao, i odustajao da mi pridje, kao da je znao zašto sam tu, kao da je znao da ne može da mi kaže ''Ne brini, hrabro se držao''
Garavi je je tada već bio u odmaklim godinama, uginuo je sledeće sezone...
I posle svih ovih godina, uspomena na Liška je ostala, bio je to moj prvi pas, bio je to pas kojeg su lovci u lovu nazivali ''Nidžin Liško'', mali posavac velikog srca. Za njim su došli mnogi, Džeki, Bula, Maks, Ciga, Gari, Luna, a sada Leo... Svi oni imaju posebno mesto, u mom srcu, sve sam voleo jednako, za sve sam bio mnogo vezan...
Kažu kada jednom gonič i njegova pesma uđu u krv, ne izlaze za života. Za to je zaslužan taj mali, koji će i kada dođe i poslednji pas u mom životu, ostati upamćen.
Ostalo mi je par fotografija da me sećaju na njega i Garavog.
''Kao ptica koja jebez krila, Srbija bibez goniča bila''
Ako želiš da izbegneš budale, ne radi ništa, ne pričaj ništa i budi ništa.
Nidžo svako od nas ima jednog psa koji zauvek ostaje u našim srcima, to mesto mu ne mogu zauzeti ni mnogo bolji ni lepsi psi.
Jednostavno, taj jedan je jedini.
P.S.
"Da bi bio lovac moraš voljeti prirodu a onda moraš voljeti i vuka jer je on njen najdivljiji i najdivniji dio!"- Duško Sekulić
nidzamotocross kaže:
Beše to baš odavno, nešto pre bombardovanja, stara Lisa je trebala da se okoti. Jedne noći zove me otac iz kreveta, odlazim do kućice i on mi kaže ''Nidžo, 6 malih''. A u kućici male žute loptice se nekontrolisano kotrljaju oko majke. Cvile, pokušavaju da laju, a ja se udubio u njihove pokrete ne slušam oca koji mi priča o tome kako su to budući svinjari, kome ćemo i koliko da poklonimo... Sutradan dođe i Neša, kaže ''Gledaj Nidžo koji će prvi izaći iz kućice, tog ostavite a ostale poklanjamo''
Sedeo sam tako po ceo dan, danima, ne znajući ni zašto ga čekam, i u tom razmisljanju, proviri mala glavica na otvor kućice, bistar pogled kao da mi je rekao, ''Ja sam taj''. Oprezno osmotri, prošaranom njuškicom pohvata okolne mirise, i hop, ispade i skotrlja se, pokušava da ustane ali mu ne ide. Pridjoh, i uzeh ga u ruke, a stara Lisa odmah izadje od straha da mu nešto ne uradim, mali se prozeva, uživa u mom zagrljaju, toplo mu, odneo sam ga sav srećan u kuću i tako pred gostima, sav uzrujan, rekoh ''Ovo je Liško''!
Stavili smo mu končić, i on je rastao sa ostalima, kako je rastao bio je sve lepši i lepši. Sate i sate sam provodio sa njim. Dolaziše ljudi kojima smo poklonili ostale, svi su hteli njega, ali nisam ga dao. Ostao je samo Liško, i ja i on smo zajedno rasli i provodili dane. Sa 8 meseci, odveli smo ga u gater, gde je rame uz rame sa alpincem Garavim, držao veprinu više od sata. Sa uzbudjenjem sam sve to posmatrao.
Prošlo je dosta od tada, stigla sezona na DS, Liško je odavno stekao epitet svinjara i željno iščekivao svaki lov. Ali išao je bez mene, jer ovako malo nisam mogao da gazim dubok planinski sneg. Čekao sam ga svake nedelje da mu pri povratku dam malo mesa ili hleba. Slušao sam kako je sa Garavim gonio svinje, kako su padale pred njima.
Jedne Nedelje, otac je došao iz lova, seo u auto i brzo otišao negde, kaže majka, kod veterinara. Kada se vratio, Bilo je dovoljno da mi kaže ''Nidžo, Liška više nema'', da shvatim šta se desilo, da shvatim da je naleteo na opasne kljove vepra i nastradao. Bilo je to dovoljno da se zatvorim u sobu i ne izlazim celu noć, a samo jedna misao mi se motala po glavi, izgubio sam svog najvernijeg prijatelja. Ujutru sam otišao do Garavog, koji je nevoljno gledao, i odustajao da mi pridje, kao da je znao zašto sam tu, kao da je znao da ne može da mi kaže ''Ne brini, hrabro se držao''
Garavi je je tada već bio u odmaklim godinama, uginuo je sledeće sezone...
I posle svih ovih godina, uspomena na Liška je ostala, bio je to moj prvi pas, bio je to pas kojeg su lovci u lovu nazivali ''Nidžin Liško'', mali posavac velikog srca. Za njim su došli mnogi, Džeki, Bula, Maks, Ciga, Gari, Luna, a sada Leo... Svi oni imaju posebno mesto, u mom srcu, sve sam voleo jednako, za sve sam bio mnogo vezan...
Kažu kada jednom gonič i njegova pesma uđu u krv, ne izlaze za života. Za to je zaslužan taj mali, koji će i kada dođe i poslednji pas u mom životu, ostati upamćen.
Ostalo mi je par fotografija da me sećaju na njega i Garavog.
au kolega pa rasplaka nas svaka cast za tekst,ali mnogo tuzno
Nidzo brate tacno je to sto kazes da za sve je kriv taj prvi pas koj nekako ga nazovemo svoj ja sam takav da se mnogo vezujem za psima ja se za ljude toliko ne vezujem kao za psi.
Nidzo,svaka cast za pricu i fotke.
Zbog terena na kom lovim,nikada nisam ni gajio druge pse osim gonica a svaki ostavi po neki trag u srcu,svakako,prvi se pamti do kraja zivota.
Lisu,posavski gonic,sam dobio na poklon od caletovog drugara,lovca.Bio sam presrecan i vrlo brzo sam se vezao za nju,kao i ona za mene.O lovu nije znala nista kao ni ja,ali vremenom,kada sam odlazio u selo kod babe i dede,naravno,vodio sam i nju,pocela je da se odvaja od mene i da odlazi u teren.To se dogadjalo sve cesce,a ja i moj brat od ujaka,sa kojim sam setao Lisu smo vise puta vidjali zeceve ispred nje.Pocele su da kruze price kako moja Lisa dobro goni zeca i jednog dana je cale,zajedno sa jednim starijim covekom dosao kuci s posla i pocelo je ubedjivanje da Lisu dam tom ,,ciku",samo na par dana pa ce on da je vrati.Kako da ne,sigurno.Morao sam da pristanem jer caletov pogled je govorio da tako mora,smatrao je da previse vremena provodim sa njom,ima dosta sanse za neku zarazu,buve,krpelje a bili smo i podstanari pa je lokalitet gde je bila smestena njena kucica neprikladan zbog ostalih komsija i slicno pa je Lisa morala da ,,putuje".Taj ,,cika" mi je dao nesto novca ,,za cokoladu" i odveo Lisu.Znao sam da je to zadnji put da sam je video ali sam se opet nadao da ce ovaj jednog dana stvarno da je dovede,naravno,to se nije desilo,a za Lisom sam nakon toga dugo tugovao.Caletu se i dan danas,posle vise od 20 godina ,,zahvaljujem" za taj postupak.
Tema je odlicna,bilo bi dobro da jos neko napise svoju pricu i secanje
ĆIRKO PA JEL TI NEZNAŠ DA U INDJIJU IMA DJUNGLA?
moj prvi lovacki pas je epagnel breton (beta)
svaka cast za tekst,ali mnogo tuzno
što to trpimo.
