Lovački portal SRBIJALOV

petar kaže:
Jako dobra tema, ovo je prvi put da je citam. B)
Lov je za mene nesto prelepo, plemenito, neopisivo. Recima ne znam kako da opisem osecaj koji mi dodje kad vidim srndaca kako stoji i pase. To je toliko lupanje srca, znojenje, pa ja ne znam kako da opisem. Toliko uzbudjenje nista drugo mi ne pricinjava. Ne kazem dzabe da je za mene lov uzbudljiviji od vodjenja ljubavi sa zenom/devojkom. Nikada nisam zavisnik od odstrela, jednostavno volim da vidim divljac, a odstrel manje vise, nije neophodan. Ne volim one lovce koji tokom celog lova pricaju "jao, daj Boze da se nesto ubije, daj da ga zveknemo pa da palimo" itd. To je mesarski nacin razmisljanja i nema veze sa nekom strascu i pravim lovom. Najvise volim sam, samcat da provodim vreme u prirodi i lovu, ceka, pirs itd. Tako da su za mene grupni lovovi manje interesantni. Pravi lovac je veliki zastitnik prirode, ljubitelj svih zivotinja, ne samo divljaci. Ne mogu da smislim lovce koji posle lova ostavljaju smece u lovistu! Ja zivim da bih lovio, mislim da trenutno na svetu ne postoji sila koja bi mogla da me odvoji od lova, a da ostanem ziv posle tog odvajanja. Zavisnik sam u pravom smislu te reci. Ne mogu da zamislim zivot bez lova, jednostavno ne mogu.

Sto se tice ranjene divljaci(medved) i nepaznje "lovaca", navescu svoj primer.
Ove godine u avgustu sam lovio srndaca. Pirsovanjem, divno jutro. Ugleda sam srndaca na stotinak metara do mene. Procenjen za odstrel. Nanisanim, opalim, on pada u vatri. Uzbudjenje kao i uvek, nenormalno! Prilazim mestu odstrela, kad cujem kako glasno dise u visokoj travi. Pridjem jos blize i on lezi na stomaku 2m od mene, povijene glave i udise, jako glasno, ranjen je. Osetio me je da sam prisao, nije potrajalo pet sekundi, pogledao me je svojim uplakanim ocima, toliko duboko da se nesto prelomilo u meni, kao da sam osetio njegov bol. Gledali smo se nekoliko sekundi, oci u oci. Ni ocemu u tom trenutku nisam razmisljao, jednostavno sav svet je na trenutak zastao oko mene, kao da je vreme potpuno stalo. Posle par trenutaka gledanja oci u oci, meni se cinilo da je trajalo satima, u stvari su bile sekunde u pitanju, srndac, skupi poslednji atom snage, ustane, skoci i poce da bezi jedva sepajuci prema kanalu jednom, kanal je bio blizu tako da je odmah uskocio. Ja sta cu, pridjem blize kanalu, trazeci ga da uputim samilosni hitac. Pridjem, on lezi, u kanalu, posmatra me odozdo istim onim uplakanim i bolnim pogledom. Resih se, podignem karabin u opalim. Jadna zivotinja, se samo trze od pogotka, poce da se grca kao da hoce da ustane, i u tom trenutku ispusti jezivi krik, koji je licio cvilenju psa kojeg tuku. I prestade sve, tisina, odstreljen je, mrtav.
Pridjem mu i izvucem ga iz kanala, skinem kacket, prekrstim se za njegov put, pomislim u sebi "pocivaj u miru prijatelju" i poljubim ga u rog. Stavim mu poslednji zalogaj i sednem kraj njega na zemlju, posmatram ga, gledam ga u oci, ne mogu da se suzdrzim, pocnem da placem, gledajuci ga. Do pre par trenutaka je bio tako ziv, tako lep, a sada ga vise nema. Jako me je pogodila scena njegovog poslednjeg trzaja i cvilenja, jako me je zapanjila njegova zelja i odlucnost da prezivi, zelja za zivotom i borba. Poslao sam tati sms, koji je bio sa mnom u lovu da sam odstrelio, rekao je da ce doci sto pre do mene. Ja sam plakao sedeci pored srndaca citavih pola sata dok cale nije dosao po mene, zatekao me je u suzama, znao je o cemu se radi, nije hteo da me tesi, rekao je da je za pravog lovca to normalan osecaj, sasvim prirodan.
Evo i sada, dok pisem ovo, meni krecu suze na oci, kad se setim te scene uvek, kada ga pogledam kako trofej stoji na zidu u predsoblju isto zaplacem pomalo. Sanjao sam ga par puta, sanjao sam ga kako mi govori nesto, ali ja nisam mogao da ga razumem. I od tada, se kajem sto sam ga odstrelio, najiskrenije bih voleo da zivi, da ga nisam pogdio, da zivi i da trci poljima kao nekada. E sad, to je samo taj jedan srndac tako jak utisak ostavio na mene, verovatno zbog scene koju sam video i koja ce mi ostati urezana u secanje do kraja zivota...uvek se rastuzim kad pomislim na ovaj dogadjaj...