Kako mi se obratilo nekoliko forumaša sa željom da saznaju nešto više o zecu, ovih dana ću postaviti nekoliko rada naših i stranih stručnjaka iz različitih oblasti, ali povezano sa ovom vrstom.
SINDROM EVROPSKOG ZECA U VOJVODINI
Prof. dr Milan Vapa, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Prof. dr Vojislav Jovanović, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Prof. dr Dušan Orlić, Veterinarski institut , Novi Sad 18
IZVOD: U poslednjih deset godina svedoci smo pada populacije zečeva u celoj
Evropi, pa i u našoj zemlji.Pored nekih relativno poznatih uzroka (intenzivna
agrotehnika, urbanizacija, razvoj saobraćajne mreže, lovni pritisak, predatori,
krivolov) koje su u domenu čovekove delatnosti, jedan od faktora može biti i
specifične prirode tj. uzročnici raznih bolesti. U ovom radu reč je o nedovoljno
poznatom oboljenju koje bi moglo biti jedan od razloga smanjenja populacije
zeca, a poznato je pod imenom Sindrom evropskog zeca, ili EBHS sindrom
(European Brown Hare Syndrome).
Ključne reči: zec, EBHS, patološki nalazi
UVOD
Pre skoro 30 godina u našoj stručnoj lovačkoj literaturi zabelženo je oboljenje
zečeva koje se manifestovalo naglim uginjavanjem većeg broja životinja (Valentinčić,
1976). Međutim, zbog prirode oboljenja i nepoznavanja uzročnika ova nova nepoznata
bolest označavana je različitim imenima: „zečija kuga”, „zečija zaraza”, „hemoragična
septikemija”, „iznenadna zečija smrt” (Valentinčić, 1976, 1981, Jovanović i Tarasenko,
1981, 1984, Jovanović i sar., 1997, Orlić i sar., 1989). Većina uginulih životinja bila je u
dobroj kondiciji, a iz leševa se nisu uvek mogle izolovati bakterije, pa se posumnjalo da
je brza smrt nastala usled trovanja hranom ili pesticidima korišćenim u poljoprivredi.
Kasnija ispitivanja nisu opravdala ove pretpostavke.
Prva detaljnija istraživanja započeta su tek kada je zapažena sličnost ovog oboljenja
sa simptomima već poznate virusne bolesti kod kunića tzv. Virusne hemoragične bolesti
kunića-RHD (Rabbit Haemorhagic Desease). Ipak, i tada, su ova ispitivanja imala za cilj
da utvrde ulogu zečeva u prenošenju ove bolesti na kuniće, a ne u svrhu otkrivanja
uzročnika oboljenja kod zečeva. Prvi nagoveštaj ove bolesti došao je iz Švedske
(Gustaffson i sar., 1981) koji su našli specifična antitela u serumu zečeva u periodu
naglog opadanja brojnosti zečije populacije u Evropi. Međutim, do kraja 80-tih godina
malo se uradilo na utvrđivanju etiologije ove bolesti. Konačno, tek 1989 godine (Gavier
i Morner, 1989), je u Švedskoj utvrđeno da je to potpuno novo virusno oboljenje zečeva,
koje se razlikuje od hemoragične bolesti kunića. Oboljenje je nazvano „Sindrom
evropskog zeca”, ili skraćeno EBHS. Uzročnik bolesti je virus, od koga oboljevaju samo
zečevi i ne prenosi se na kuniće.
Ranijih godina ali i kasnije, posle ovog nalaza, u Evropi je opisano slično oboljenje
kod zečeva: u Nemačkoj (Eskens i sar., 1987), Francuskoj (Louzis i sar. 1988), Italiji
(Poli, 1988, Lavazza i Capucci, 1996), Danskoj (Henriksen i sar., 1989, Dietz i Erikson,
1990), Belgiji (Okerman i sar., 1989). U bivšoj Jugoslaviji prvi detaljniji rad i sumnja da
je u pitanju baš EBHS izneli su Soštarić i sar. (1991) u Hrvatskoj, a u našoj zemlji Vapa i
Šelmić (1997, 1999).
MATERIJAL I METODE
Kao materijal za ispitivanja, ovog novog oboljenja, poslužilo nam je 7975 leševa zečeva (prosečno godišnje 266) dostavljenih iz vojvođanskih lovišta i pregledanih u periodu od 1972–1988 u Laboratoriji za lovstvo Poljoprivrednog fakulteta, a od 1989 do danas na Veterinarskom institutu u Novom Sadu. Rađena je detaljna obdukcija leševa sa utvrđivanjem promena na pojedinim organima, kao i bakteriološka i parazitološka ispitivanja. Zbog karakteristične kliničke slike i postmortalnog nalaza i nepoznavanja uzročnika, vršeno je ispitivanja uticaja starosti, pola, godišnjeg doba i stepena parazitarnih invazija na pojavu bolesti.
REZULTATI I DISKUSIJA
Pretpostavlja se da je prvi slučaj nepoznatog oboljenja zečeva, danas nazvanog „Sindrom evropskog zeca”, zabeležen je u Vojvodini 1965 godine na lešu jedne ženke stare
oko 1 godinu. Leš je nađen prilikom prebrojavanja divljači u lovištu LD Novi Sad. Leš
je bio u dobroj kondiciji, sa iscedkом iz nosa ružičaste boje. Pri otvaranju leša zapaženo
je da je želudac pun sveže zelene hrane. Grkljan i dušnik su bili hemoragično zapaljeni,
tamno crvene boje, sa nešto penušavog sadržaja, pluća edematozna sa hemoragijama,
jetra na izgled bez vidljivih promena. Slezina je bila povećana, zaobljenih rubova. U tankim crevima hemoragično zapaljenje, a u debelom crevu petehije i ekhimoze. Ostali organi su bili bez vidljivih promena.
Povećanje slezine dovelo nas je u sumnju da se eventualno radi o Tularemiji, za koju
znamo da se u Vojvodini posle drugog svetskog rata nije pojavljivala. Hemoragije i
druge promene na plućima, srcu i crevima upućivali su na Pasterelozu ili akutno trovanje
pesticidima. Međutim, bakteriološki nalazi i biološki ogledi na miševima, kao i
toksikološke analize bile su negativne. U periodu ispitivanja od 7975 pregledanih leševa
zečeva ova nepoznata bolest je utvrđena kod 278 zečeva (Tabela l). 19
Tabela 1. Pojavljivanje zaraze Sindrom evropskog zeca po godinama
Table 1. tabele sam izbacio, ali koga zanima ima podatke o radu gde ih moze naci….
Bolest se u najvećem broju slučajeva javljala u mesecu oktobru i novembru, a znatno manje u martu i aprilu (Tabela 2).
U pojedinim lovištima bolest je utvrđena u toku jedne ili za redom do deset godina
(Tabela 3).
U našim oglednim lovištima, koja su bila pod našom stalnom kontrolom cele godine,
bolest je registrovana tokom većeg broja godina. Pri obdukciji zečeva uginulih sa simptomima ove bolesti, ispitivanjem učestalosti promena na pojedinim organima (Tabela 4) utvrđeno je sledeće: kod 278 pregledanih zečeva (100%) kondicija je bila dobra, nađene su izrazite promene na dušniku, plućima,
jetri i slezini, a želudac je bio pun sadržaja. Kod 263 zeca (94%) sluzokoža želuca bila je promenjena, u 253 leša (91%) nađene su promene na tankim crevima, a u 239 (86%) slučaja promene na srcu. Promene na limfnim čvorovima utvrđene su kod 199 zečeva (72%), na bubrezima kod 94 leša (69%) i na sluzokoži debelih creva kod 141 zeca (51%). Kod 121 leša (44%) utvrđen je iscedak iz nosa, a kod 87 ženki (31%) iscedak iz vagine i kod 86 (24%) promene na materici, dok su promene na mokraćnoj bešici
evidentirane u 3 (1%) leša. 21
Tabela 4. Učestalost patoanatomskih promena na organima
Na osnovu bakterioloških nalaza se uočava da je u najvećem procentu (28,6%) pregledanih leševa nalaz bio negativan, u 20,6% nađene su Pasterele, u 12,6% Diplokokus
pneumonie i u 11,1% Ešerihije koli, dok su ostale bakterije bile prisutne u znatno manjem broju (Tabela 5). . Bakteriološki nalazi
U pojedinim regionima Vojvodine bolest je utvrdena u 26 lovišta Bačke, 15 Banata i 15 Srema. Ovo je razumljivo ako se zna da Bačka obuhvata znatno veće lovne površine od Banata i Srema, i da je u Bačkoj gustina populacije zečije divljaći u proseku najveća. U pogledu mogućeg uticaja ovog oboljenja na stanje populacije, karakterističan je slučaj u jednom lovištu, prilično izolovanom prirodnim granicama sa velikom gustinom populacije (ogledno lovište u blizini reke Tise), u kojem je 1978 godine došlo do masovnog oboljenja i uginuća zečeva. U jesenjem periodu (septembar novembar) nađeno je preko 50 leševa kod kojih je registrovana ova nepoznata bolest. U cilju sprečavanja širenja u toku jeseni je izvršen odstrel svih zečeva svakodnevnim izlaskom većeg broja lovaca sa psima sve do februara meseca. Revir je ostavljen bez zečeva dve godine, posle kog vremena su naseljeni zečevi iz drugih revira.
Najveći broj uginulih zečeva (81%) naročito mladih, bio je invadiran endoparazitima
u jakom stepenu (Jovanović i Tarasenko, 1981). Što se tiče uticaja dobi uzrasta na
pojavu bolesti utvrdili smo da je od zečeva uginulih od ovog oboljenja 51% bilo u u dobi
od jedne godine, a 49% u dobi od dve i više godina. Pol zečeva nije imao uticaja na
pojavu bolesti (Jovanović i Tarasenko, 1984).
ZAKLJUČAK
Uzimajući u obzir navedene nalaze autori smatraju da bi se bolest zečeva koja se
kod nas pojavljivala sa sličnim simptomima kao u drugim zemljama, praćena znatnim
uginućima i u isto doba godine (jesen zima), a kojoj su davani razni nazivi, mogla smatrati EBH sindromom. Zbog toga bi se i kod nas trebale preduzeti opsežne mere kako bi
se u potpunosti sagledala epizootiološka situacija u pogledu ove i drugih bolesti divljači i
na vreme osposobile naučne ustanove za dijagnostiku EBHS.
LITERATURA
DIETZ, H.H., ERIKSON, P.: European brown hare syndrom in Denmark. VI th Internationale
conference on wildlife of the Wildlife Asocciation 1990. Publ. Academie of sciences. Berlin
(1990).
GAVIER, D., MORNER, T.:The european brown hare syndrome in Sweden. Sonderdruck aus
Verhandlungsbericht des 31 International Symposium uber die Erhamlimgen der ZOO und
Wildtiere. 261–264. Academie Verlag. Berlin (1989).
ESKENS, V., KLIMA, H., NILZ, J., WIEGAND, D.: Leberdystrophie bei Hasen. Tierartzliche
praxis 13. 229–235 (1987).
JOVANOVIĆ, V., TARASENKO, B.: Zečija zaraza u Vojvodini sa posebnim osvrtom na uticaj
starosti, pola i godišnjeg doba na pojavu ove bolesti. Veterinarski glasnik 6. 571–575 (1984).
JOVANOVIĆ, V., TARASENKO, B.: Zečija zaraza u Vojvodini sa posebnim osvrtom na stepen
parazitarnih invazija na pojavu ove bolesti. Veterinarski glasnik 8. 465–470 (1981).
JOVANOVIĆ, V., ORLIĆ, D., ĐAKOVIĆ, D.: Problemi zdravstvene zaštite zeca u savremenim
agrosistemima Vojvodine. Simpozijum iz Lovstva. Novi Sad 56–65 (1997).
LAVAZZA, A., CAPUCCI L.: Importanza del EBHS nella gestione della Lepre. Supl. Ric.
Selvaggina. XXIV 367–389 (1996). 23
LOUZIS, C.: Hemorrhagic septicaemia syndrome in the European hare in France.Proc. Meeting
„Desease of hares and European brown hare syndrome”.1–14. Uppsala, Sweden (1988).
OKERMAN, L., VAN de KERCKHOVE, P., OSAER, S., DEVRIESE, L., UYTTEBROEK,E.:
European brown hare syndrome bil in gevangenschlap levende hazen (Lepus capensis) in
Belgie.Vlaams Diergeneeskd. Tijds. 58, 44–46 (1989).
ORLIĆ, D., DUJIN, T., ŠELMIĆ, V., GLAVIČIĆ, M.: Istraživanja ekoloških uzroka patološke
slike zečijih populacija Vojvodine sa osvrtom na masovna uginuća tokom jeseni. XIII
Jugoslovensko savetovanje veterinara, Zbornik kratkih sadržaja, Primošten 94 (1989).
ŠOŠTARIĆ, B., LIPEJ, Z., PAUKOVIĆ, Č: Dissapperance of free living hares in
Croatia:European Brown Hare Syndrome.Veterinarski arhiv 61 (3) 133–150 (1991).
VALENTINČIČ, S.: Zečija kuga. Simpozijum o lovstvu. Beograd 233–234 (1976).
VALENTINČIČ, S.: Bolezni divljadi. Lovska zveza Slovenije (1981).
VAPA, M., ŠELMIĆ,V.:Sadašnje stanje i budućnost evropskog zeca. Simpozijum iz lovstva. Novi
Sad 33 –45 (1997).
VAPA, M., ŠELMIĆ, V.:EBHS sindrom ili zečija kuga. Lovačke novine 10 (1999).
što to trpimo.
